"Will U have some time for me tonight?", stiglo je nešto pre osam...

U osam i petnaest sam sedela na suvozačkom...

Opet je obukao kaput. I opet je složio facu kao da rešava državna pitanja... i opet ne mogu da prestanem da zurim u njegove šake na volanu...

"Let's just chill out... we could buy some wine and pistachios... and just relax for a while...would you like that?"

Čita mi misli, sada to sasvim sigurno znam... on vlada natprirodnim moćima i ima sposobnost čitanja mojih misli... ništa drugo ne može biti u pitanju... i sve me ovo pomalo plaši... ali i omamljuje, moram da priznam...saberi se i odgovori.

"You are so quiet today... are you sure that everything is all right?"

A što ne bi bilo... samo mi se ne da da otvorim usta i ispustim glas...zapravo sve vreme razgovaram ali sa samom sobom i onda mi je bezbednije da držim usta zatvorena... to nikada ne izadje na dobro... i nekako... ne znam...

"Mhmhmhmh", odgovaram rečito.

****************************************************************************************************************

Veče je baš kakvo sam naručila... raskošno... sveže... bistro... i ono kedrovo stablo je još uvek na istom mestu, ogromno i tamno...

Spuštam se u njegove ispružene ruke polako... i osećam lepo kako tonem i uranjam u mirisnu toplinu koja iz njega izbija... sklapam oči... odjednom... sve prestaje da postoji!

Samo ta dva stuba njegovih ruku oko mene... i otkucaji pod obrazom... usne koje osećam negde na temenu... sklupčana, sigurna, utopljena, ušuškana prisustvom njegovim konačno dozvoljavam sebi da se smirim... da ne pitam više... jer nije ni važno, ne zanimaju me noćas odgovori... ni na jedno veliko pitanje koje bih uspela da smislim...

Samo neka mi priča... ili neka ćuti... ako želi... ali, neka je tu...