Nesto nisam sva svoja danas...

... ubi me tuga pod grlom koju tesko i sebi samoj priznajem...

... osteti me sopstvena priroda...

... dotace me iluzija koja je morala da se rasprsi...

... nedostaje mi valcer onaj pod kedrovima... i vrba mi nedostaje, ona u obliznjoj sumi...

... nedostaje mi osecaj da je sve ok... onaj osecaj bas pred tren kada sam shvatila da nije i ne sme...

... nedostaje mi zagrljaj... ljudi se ovde ne dodiruju skoro...

... nedostaje mi osmeh... ne bilo kakav... jedan...

... nedostaje mi sebicluka i besramnosti da posegnem za njim...

... nedostaje mi snage da izguram do kraja svoju odabranu samocu... a znam da moram...

... nedostaje mi iluzija da sam jos devojcica i da izbori tek cekaju na mene... da imam vremena za greske i druge sanse...

... nedostaje mi da se uvijem u cebe, zagrlim plisanu igracku i pretvaram se da nisam tu dok ignorisem nepodnosljivo zujanje telefona na stolu...

... nedostaje mi topla turska kafa... umrecu od filterusa...

... nedostaje mi maternji jezik...

... nedostaje mi jos jedan zivot da i ovaj drugi, neisplakani deo mene oseti da je ziv...

... nedostaje mi vremena da budem sve sto sam zelela biti...

Ne moze se sve u jednom zivotu!