Pravila mi kažu da bi trebalo da budem fina, topla i puna plemenitih osećanja...

da se izdignem iznad svih sranja... da praštam...

E neću!

Nikome više ništa da oprostim neću i neću da se izdižem i pokazujem da sam „velika duša“.

Baš hoću da budem sitna i da malo ispravim neke krive Drine...

da ih vratim u korito...

Nema oproštaja... i nema prelazaka preko nekih stvari, žao mi je ali i ja sam živa i još mrdam i još imam nekih ljudskih potreba i poriva...

i neću više da se igram a da mi neko stalno lomi jebene igračke.

Dosta! Sada je zaista dosta...

Trudila sam se baš udarnički da budem u skladu sa pravilnikom hrićanske dogme i ljudskih kvaliteta... da okrenem drugi obraz, da se cimam, da prelazim preko brojnih gluposti i izdaja... a sada mi je pukao film... i to onaj dugometražni... a to jebeno mnogo boli... i sada više nema nazad... i nema puj pike ne važi... i nema nismo tako rekli... i nema izvini... i nema neću više... a najmanje od svega ima onoga da se ja nasmejem i da kažem Ma opušteno, nije frka...

E nije opušteno i opasno je frka. I zaista mi vas je pun onaj što ga nemam a što bih volela da imam, onako genetski... ionako sam više muško od 90% „muškaraca“ koje poznajem.

Nimalo nije opušteno... baš je napeto... i ona Twin Peaks muzika u pozadini, i oluja na vidiku... baš je, baš zategnuto...

A novo je to što se meni tako svidja... i što neću da menjam scenografiju baš ni za milimetar. Jok, kakva je-takva je. Moje igralište, moja scenografija...

Mislim da sam bila dobra devojčica baš dugo... i da smo se dovoljno igrali prijateljstava, onako, kao, ja se igram a ti propisuješ pravila i klimaš glavom ili se samo okreneš ako ti se ne igra... e, nema više! Nema više da sam tu kada me cimneš... a da ja dane provodim bez tebe kada mi najviše trebaš... i nema da te slušam satima, a da ti imaš važnija posla kada meni treba da malo ćutim sa nekim... i nema da ja mogu, a ti ne možeš...

Kraj! Gotovo! Klapna je pala i nema dalje!