Naličje - Self-koncept

22/7/2007 - Self-koncept

Čudan neki svet... u mojoj glavi.
Uhvatila se u vrzino kolo... vrtim se, vrtim, vrtim...ako malo popustim-pašću... ako za trenutak zadrhte ruke... nema mi spasa...

Na ivici samoj...

Juče mi kažu da mu se ubio brat. Nekada davno, u drugom životu, on je bio moja šteneća ljubav. Kada smo još bili balavi osnovci a stara Juga krvarila naveliko... U drugom osnovne slavili smo zajedno...on, rodjenje brata...ja rodjenje sestre... a sada mi kažu da mu se ubio brat. Mališa. Ne zapitkujem... ne želim da znam kako , zašto, kada ni sve one ostale morbidne detalje zanimljive slušaocima tudjeg jada... dovoljno je što jeste... kako? je samo način... a saznanje načina ne može izmeniti suštinu.

Zato odbijam da slušam dalje... a vidim da bi tračara htela da ispriča sve mukotrpno skupljene sitnice... ko je koliko plakao, koliko puta se onesvešćivala njihova majka... Ne i ovaj put. Ne volim posmrtne priče. Smrt je isuviše teška činjenica da bih joj lažno lepila ukrase suvišnih informacija.

*********************************************************************************************
Bliži se dan odlaska... i što je bliži sve ravnodušnija bivam... htela sam juče da odem sa njim. Htela sam da mu kažem da me povede sa sobom, da ću svisnuti ako me ostavi ovde u učmalosti i dosadi koja je ostala zajedno sa mnom. Možda je sama kreiram.
*********************************************************************************************
Ljude sam uvek, krajnje bezočno, istina, doživljavala kao knjige. Neki su imali lepe korice, neki manje lepe... ali sadržaj je uvek bio jedinstven i neponovljiv. Nisu me svi ljudi, kao ni sve knjige držali dugo... Samo do trenutka dok ne spoznam...
Ponekad sam, površno i pogrešno mislila da sam spoznala a da se nisam makla dalje od prvog nivoa... a ponekad sam entuzijastično želela da verujem da postoje dublji nivoi čak i kada je sve ukazivalo na to da grešim...
Retki su ljudi-knjige koje sam zadržavala blizu, kojima sam se vraćala doživljavajući ih svaki put na neki nov način... I nisu svi koji su ostali - ozbiljna literatura... ponekada sam se vezivala i za lake sadržaje...one što odmaraju i uveseljavaju...Kishonski tip čoveka...
Ali to nikada nisam krila... čak sam upozoravala na nestalnost sebe kao čitaoca... i pristajala na rizik da nekome i sama ne budem zanimljivo štivo.
********************************************************************************************
Nemirna. Nespokojna. Tvrdi da je to zato što zapravo mrzim sebe... možda je i u pravu... možda ja sve ovo vreme zapravo mrzim sebe toliko silno i duboko da ne mogu da volim nekoga ko voli objekat moje mržnje... a možda sam i manje psihopatološki slučaj te jednostavno ne volim...
Nemirna jesam. Oduvek bila... ponekad bi mi uspelo da na odredjeno vreme umirim te oluje u grudima i svrtim se, sklupčam se... i to su bili trenuci kada sam bila najmanje fer...dajući pogrešnu sliku o sebi...
Često sam silila sebe da budem mirna. Da delujem prisutno. Naravno da mi nije uvek uspevalo. Naravno da je bolelo kada su shvatali da je to samo iluzija. Naravno da je bolelo mene što nisam mogla da budem "normalna"...
I kada se tako postave stvari... a gorenavedena tvrdnja malo ublaži i od mržnje se svede na neprihvatanje samoga sebe... onda u tome ima i istine.
*********************************************************************************************
Želela sam svojevremeno da se uklopim. Želela sam, kada sam imala snage i emocija za to, da se uglavim u sliku, u okvir...po svaku cenu da budem nešto... što po nekim kriterijumima, najčešće tih ljudi u čije sam šablone pokušavala da stanem, zaslužuje da bude voljeno i prihvaćeno... a onda, kada su se emocije istrošile... kada sam izgubila interesovanje...kada je moja pažnja odlutala dalje i kada je podjednaka količina snage bila potrebna da ostanem u šablonu kao i da želim da ostanem u njemu... šablon je morao pući.
I pukao je.
********************************************************************************************

Takva sam, kakva sam...rekao je Prever...
Verujem da je teško...
Verujem da boli....
Nije ni previše "normalno"...
Ali jeste. Vraćam se na fakte sa početka. Jeste je sasvim dovoljan argument...ako su argumenti uopšte potrebni...
*******************************************************************************************
Možda je genetski... jer, evo, ima na ovom svetu još jedna osoba koja uspeva da shvati o čemu pričam... čak i uz moje trapave pokušaje da se pretočim u artikulisane zvuke... možda je zaista greška u kodu... možda sam se i za brata vezala toliko ne zbog genetske predodredjenosti da ga volim (jer, zar ne bih onda volela i druge "predodredjene") već zbog tih nemira koje oboje nosimo kao istovremenu snagu i balast kroz godine...
********************************************************************************************
Možda je tako uzaludna reč...

Pošalji komentar! :: Obavesti prijatelja!

11:40 - 22/7/2007