Za Svakoga Ponešto

Unutrašnji monolog

Smutila sam kafu… iako već danima hoću da umrem za jednom pravom domaćom... ove na razmućivanje me iritiraju, nemaju šmek, bezdušne su... ukratko – fuj.

Ipak je pijem... jer je i „fuj“ bolje od stanja u kom se nadjem bez regularne doze kofeina. To ni sama ne želim da gledam a kamoli jadni ljudi u mom okruženju.

Sutra se selim... opet vukljam koferčine sa jednog kraja grada na drugi... opet klancanje u podzemnoj, žongliranje tašnom, dva kofera i laptopom... ako preživim – pričaću...

U poslednje vreme sam stalno sama... teško podnosim prisustvo ljudi sem ukoliko baš ne moram (čitati: Ukoliko mi nisu poslodavci/mentor)... zatvorim se u sobu i ćutim. Komuniciram isključivo preko tastature sa spoljnim svetom. Ne otvaram usta. Ali uopšte.

Jedan deo mene uporno odbija da shvati i prihvati da sam ovde... da sam došla da ostanem (ako ništa drugo – barem naredne tri godine) i da nema nazad... ni u ludilu... šta!? Da priznam da sam pobedjena i da mi je previše usamljeno, hladno i naporno!? Možda u nekom drugom filmu... U ovom filmu Lilith ostaje autodestruktivni perfekcionista koji naginje teškom mazohizmu i pre bi se obesio na Terazijama nego što bi se spakovan vratio prvim avionom kući u poznato, bezbedno, toplo okruženje ljudi koje voli i koji nju vole... Jok! Ništa od toga – tu si gde si i tu ćeš i da ostaneš.

Šta me briga što ne možeš da zaspiš. Šta me briga što se rasplačeš u sebi na parče srpskog jezika. Koga, bre, boli uvo za to što ti je sada naspelo da batališ karijeru i živiš kao ljudsko biće!? Jel’ te neko terao da šalješ prijavu? Nije? Naravno da nije. Jel’ su te lepo pitali da li si sigurna da to hoćeš? Jesu... i to više puta... i svaki put si, draga, odgovorila da jesi...sigurna...

A to što te bilo blam da priznaš celom svetu da ta „once in the lifetime“ šansa koju si krvavo zaradila zračeći se noćima i posle odašiljajući svetlost k’o one plastikanerske zvezdice što se lepe po plafonu od silne ozračenosti i nije nešto što ti zapravo toliko baš želiš – to je tvoj problem, da znaš. Samo tvoj. Ko te je tukao po ušima? Niko. Sama.

Znala si da neće biti lako. Znala si da ćeš morati da radiš sve i svašta da bi opstala (ok, malo ti priznajem da se u sve i svašta nije ubrajalo čišćenje i ribanje „staff room“ u jebenoj svaštarnici). Znala si da ćeš biti daleko. Znala si da u tom gradu ne poznaješ apsolutno nikoga. Da si stranac onoliko koliko se može viknuti... da si savršen materijal za neki psihodelični film o alijenaciji... sve si to znala...

Znala si šta i koga ostavljaš za sobom... znala si da rizikuješ sve...

I šta sada kukaš? Kome se žališ?

Bolje progutaj tu knedlu što ti nedeljama već stoji u grlu i zapni... malo ribanje, malo doktorat... i gledaj da te puste ranije zbog dobrog vladanja... a grad? Jebiga, mrzi ga u sebi... kad već ne možeš drugačije!

posle dvanaest sati...

Puzavica

Tišina u blogosferi

Već drugi put u poslednjih deset dana radim istu stvar... napišem post, objavim ga...i posle par minuta se već ponovo logujem da bih ga obrisala...

Ne liči na mene. Ranije nisam imala problema da sve što napišem - pustim u svet... u poslednje vreme imam. Problem. Poveliki.

Nisam sigurna da je samo do ovog mesta koje je, sasvim očekivano, izmenjeno a ja sam očigledno opasno u raskoraku sa novim trendovima pisanja na Blogoye-u... nisam sigurna ni da je samo do mene...

Činjenica je samo da sve redje imam želju da napisano objavim ovde... i da sve redje čitam... negde su se izgubili moji omiljeni blogeri... nestali u novonastalom vašaru... tek ponekad izrone iz urnebesnog šarenila...

Zanimljivo je kako čak i, relativno, površno shvaćen blog-sistem poput ovog ume da dovede u dilemu... moralnu i svaku drugu... Površno shvaćen, napisah, jer za mene je ovo ipak samo blog... nije mi virtuelna realnost i nije mi ceo svet, život... ne osećam se prazno kada ga ne posetim... nisam navučena i ne doživljavam druge blogere kao deo porodice, zajednice niti bilo čega sličnog...

Ali me ipak dovodi u dilemu... Nisam ni ja imuna na ljudsku boljku deljenja saveta i davanja (netraženog, prim. aut.) mišljenja... onda pročitam nešto što me zdrma snagom zlonamernosti/neznanja/prepotentnosti/gluposti ponekad, čiste... i baš bih da kažem ponešto, da se suprotstavim... ali se suzdržim (sem kad mi se čini da je autor u stanju da shvati i prihvati kritiku kao razmenu mišljenja a ne kao poziv na sukob), jer pomislim da svako ima pravo da na svom parčetu blogosfere piše šta i o čemu želi... i onda postavim pitanje samoj sebi: "Zašto misliš da si pozvana da sudiš?"... to pitanje me najčešće dovede u dilemu... gde je granica ćutanja? I ako se nešto u velikoj meri sukobljava sa mojim sistemom vrednosti - da li je ok da prećutim, da se ne oglasim, da li to znači da odobravam... prećutno? Ili je zaista bolje ne petljati se sa tim stvarima? Donkihotske su me, davno, napustile iluzije... ali, priznajem, da ne mogu da se otmem utisku da ćutanje počinje da uzima danak... i da polako ali sigurno sve manje ljudi, zbog kojih je vredelo doći i ostati (svakako, po mom mišljenju), objavljuje...

Ćutanje se, izgleda, proširilo... počelo da razjeda...

Ne... nemam nameru da prekinem tišinu... nije vredno toga... nije vredno nerviranja koje se može dozvati... samo bih da primetim da je "glasnost" jednih uzrokovala "tišinu" drugih...

Sove sa Murana od murana

Дунавска Представа Лабудовог Језера

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

Razlika

Nesmisleno

Mislila sam da ću biti u stanju da napišem nešto smisleno.

Umesto toga po ekranu su se razlile nepovezane reči... rečenice nabacane bez ikakvog reda... o sistemu da ne govorimo... reči divokoze. Reči bez putokaza.

Netipično za mene.

Sem u poslednje vreme.

Otkako mrzim svaki sekund svog vremena. Otkako sam se milion i jedan put pokajala.

Otkako ne uživam u onome u čemu sam umela da uživam.

Bilo netipično – nije više.

Napisala da nisam sigurna baš da poznajemo istu osobu.

Pritisnula Del toliko da me je zabolelo kroz tastaturu na kolenima... zagrejanu od želje da saopštim nešto što se ne saopštava... barem ja nisam nikada pre. Saopštila. Tako. Tastaturno. Ikako, kad bolje razmislim.

I onda nastavila da razbacujem misli.

Netipične.

Polulude.

Tudje kao...

A nisu. I ja znam da nisu negde u malom mozgu dok ih posmatram... i znam da su ja... barem ovo što ja sada jesam i umem još da budem a čime se baš i ne dičim preterano.

Zatvorila laptop. Otvorila. Ukucala šifru i dopisala da me užasno nervira administracija... bilo čega... čak i ona koju sama zavedem. Sprovedem. Ili kako već.

Opet okolišala. Slično kao sada.

Ne umem da kažem hvala.

Ne umem da kažem još ponešto.

Izgleda da ne umem ni da napišem kao čovek...

Mislila o tome koliko sam samo proteklih godina uspela da oštetim sebe... toliko da sada kada bih možda mogla i smela... ne umem...

Možda i ne smem.

A lepo je.

Unutra.

Toplo.

Miriše.

Teši.

Ušuškava. Uvek je tu.

Zvučim kao da sklapam jebenu mozgalicu ili zagonetku a ne...

Nebitno.

Samo imam problem da poverujem da je tu.

I da je toliko lepo.

Tražim grešku.

Tražim rupu iz koje će da dune hladno.

Tražim parfem u mirisu.

Nešto lažno.

To bi bilo prepoznatljivo.

Sa tim umem.

Sa lažnima, mislim...

Sačekuje me osmeh.

Iskren.

I neprekidno toplo.

Miriše još...

I one tri tačke... koje sam mislila da me čine samo literarno...

euroslavija

prošao je aero miting ( nijedan avion nije pao )
Izgleda da će proći i poskupljenja gasa, telefona i struje... ostala se poskupljenja švercuju pored ovih velikih pa ih ne primećujemo.
dve srbije su se pomirile i to je lepo prošlo. sps, i ds, i memorandumi, i deklaracije, i tapšanje po ramenu, i nikom ništa.
prošlo je i sto dana vlade.
prepoznajemo da je srpska po tome što je svoj najveći «neuspeh» proglasila za uspeh.
evropske integracije naravno...
retko se sa njima slažem ali, ovaj put neuspeh jeste uspeh. ne znam da li je zbog toga što sve što sps odredi kao cilj, uzimam sa, blago rečeno, rezervom, ili je nešto drugo.
ali drugo je.
nažalost, evropa danas izgleda ( politički ) kao srbija početkom devedesetih. sve smo to već videli i prošli. već je i polovina vadikala to skapirala i dala se u galop.
ja bi samo da zahvalim holandiji i belgiji. nesvesno su uradili dobru stvar.
sada je dobro usporiti, mada nam trgovinski sporazum treba, kao i šengen... i tu treba stati.

ne pišem ovo sa pozicije srpskog patriote i nacionaliste.
naprotiv, svaki nacionalizam mi je odvratan... pa i taj novi, hibridni, supernacionalni, evropski.

Призор

Ter Ak Mar

Terarijum

i akvarijum

u Mariboru.

Tisina

Čitala... već pročitano u nedostatku boljeg...

Prošetala kroz par sajtova sa aktuelnim vestima iz matične zemlje... dovoljno da se stresem i brže-bolje kliknem malo crveno u gornjem desnom uglu ekrana...

Malo se bavila kontemplacijom u vezi sa sutrašnjim izlaganjem... zaključila da previše komplikujem već komplikovano, pokušala da uprostim pa izgubila nit... i ideju... tražila istu po gomili rasutih stickera po krevetu... neuspešno...

Čekala...

Gledala na sat. Prispavalo mi se ali sam uporno ostala budna...

Nigde ne piše da ja moram da spavam... naročito ne kada čekam...

Dočekala.

Osmeh.

Sad je ok.

Sada može da se spava...

Plakala malo... manje ću da... i... da...

Volim što umem da plačem poslednjih meseci. I što umem da se osmehnem. Kroz suze.

Što ne plačem od bola i razočarenja – već neke slatkaste, lepljive tuge što se nahvata visoko u grlu na poznati glas... i nedostajanja...

Ali i dalje ne imenujem. Ne dajem nazive. Ne krštavam nekršteno.

Neću. Izmalerisaću, znam sebe.

A svidja mi se da je ovako anonimno, samo moje... i da uvek mogu da kažem:“Ma jok, šta vam pada na pamet...“

I još mi se svidja to što je takvo da mu ne treba ime... specijalno... ne moram da dajem ime da bih zapamtila - nezamenljivo je medju pojavama koje imam u svim mentalnim katalozima...

Sklopila oči i zamislila... aerodrom... ovdašnji... kako to već biva... nakrcan, zagušen, bučan, zaglušujuće glasan, mravinjak grozni od aerodroma... i sebe na njemu... na jednom od pet dolaznih... i propinjanje na prste... i lepo u glavi videla celu scenu... i one što trče u poslednjem momentu sa ogromnim koferčinama kojima uspevaju usput da dokače sve pokretno i nepokretno u radijusu od dva metra... i porodična stajališta po ćoškovima strogo nacionalno-rasno-klasno podeljena po terminalima... i čula galamu, osetila gužvu i lake udare vazduha na koži od brzog strujanja anonimnih lica... i onda... je nastupila tišina... zaglušujuća ona... najglasnija tišina koju možeš da zamisliš... i negde tamo (moje levo...) je izronio poznat osmeh... i dok je osmeh poprimao obličje, kosu, oči, smejalice (pogotovo), ramena...i ostalo... meni je bila tišina u glavi... skoro vidljiva tišina... ona...savršena!

Јутро после пуног

Prekidač

Polovično živa.

Funkcionalna pre.

Radim

izmedju kose I vrata…

Sve ispod vrata ćuti,

Ne mrda

Ne diše,

Ne treperi

Ništa

I čekam…

Brojim…

Da proradi…

Klikne

Zašrafiš

Odšrafljeno

Uključiš

Priključiš

Prespojiš

Pre no

što ponovo

Ostanem ovde…

Maske

Klišei

Ne volim ovaj grad...

Nikad i nisam.

I da nije viših ciljeva (mojih, da ne bude zabune – više se ne bavim opštim višim ciljevima jer sam shvatila posle besomučnog udaranja glavom o zid da ih je nemoguće usaglasiti) niko me, ni u ludilu, ne bi mogao naterati da živim ovde.

A živim.

I osudjena sam da živim još nekoliko godina.

I to je ok sa aspekta svrsishodnosti... ali mi opasno drma kavez kada se u retkim trenucima zapitam o onom, sada definitivno potisnutom, delu mene koji još ume da dela nesvrsishodno, na osnovu prejednostavne koncepcija svidja/ne svidja, volim/ne volim...

A ja ovaj grad nikako ne volim.

Ne u smislu u kom se gradovi danas doživljavaju...

Volim mu zgrade.

Svaku fasadu.

Volim reku.

Izložbe volim... mrtvih umetnika najčešće.

Visim sve slobodno vreme na Dali&Picasso Exibition i ne mogu da prestanem da zurim u pojedine crteže... addicted to Dali... kliše je, znam... volim taj paradoks – da me za rušioca šablona, veže šablon... to volim... i to je ok. Volim i da, gubeći vreme po prevozu, čitam sve one silne najave dogadjaja za jesenju sezonu... i žarko želim da nadjem društvo da pogledam MacMillan-ovu postavku Manon...

Ipak... ne volim grad... ne volim ljude koji po njemu hodaju...

Ne volim toliki trud da se prikrije praznina... a praznina mu izbija iz svakog ugla... svakog zamračenog, prašnjavog, zaparloženog od silne samodovoljnosti i površnosti ćoška...

Ne volim grad koji jede sam sebe...

Ne volim krajnje granice dekadencije u kojoj se davi...

A moram... i to je takodje ok. Uzmi i idi. Mora da proradi... jednog dana...

Više Za Ženske Oči

*

*

*

*

Živopisni Burano

NE POSTOJIS

Dan koji ne postoji

                  Jedan od onih dana koji ne postoji

                  ili ne postojis

                  Jedan od onih dana kada mi se place

                  sto postojis

                  Jedan od onih dana kada mi se utroba

                  prevrce

                  od zla

                  koje ociglednim te cini

                  Jedan od onih beskrajnih trenutaka

                  mucenja duse

                  koju ne posedujes

                  Jedan od onih nesvakidasnjih mracnih

                  prekriven uvelim laticama  srca

                  iscupanog,

                  koje si izgubio u grehu

                  Dan koji mirise na smrt tvog pogleda

                  Zlo nadvijeno nad nama

                  tvoje misli ka meni

                  stvaraju jezu

                  zbog svih izrecenih gadosti

                  Dan koji odnosi sve tvoje

                  lazi mraka

                  dalko do rubova kosmickih zraka.

divan dan

iz naopakog neba ispali smo naglavačke moj prijatelju.*
zato nas u svakom trenutku priče boli svaka kost.
rdjamo i rdjavimo kako smo matoriji.
«ne poznajem te po koraku, već po škripi tvojih zglobova.»
moj limeni druže.

za stalno prizemljeni:
krila su nam odavno spala i spaljena
što se nije pokazalo kao loše, sa njima bi imali vraških problema.
vreme je da počnemo misliti na aerobik, tai chi...
ili na antidepresive i painkillere.
vreme je za komplekse vitamina, omega kiseline...
ili za alkohol...

znaš prijatelju,
kada se približiš kraju puta...
kada ti ostane još samo da zakucaš na ta poslednja vrata,
iza kojih se kriju svi odgovori, postane ti svejedno.
postaneš ravnodušan.

dok andjeli i djavli bore svoje borbe,
dok bogovi igraju svoje igre...
mi smo ti koji su izgoreli u tim bitkama...
shvatili smo da smo mi ti koji su se zaigrali
i u tim igrama pronašli samo zaborav.
ali ne zanima me više šta je preko granice neba.
prečesto poželim da zaspim crnim snom bez snova,
nadjem svoj mir i spokoj...

znam da te brinu sećanja na sve što je moglo biti.
a ništa se od toga nije desilo.
nije to vredno, nikada i nije bilo.
sada kažeš da želiš sreću....
- samo izadji,
tako je divan dan... izadji, izadji.
pojuri je.
oseti osećanja. pusti neka te ispune svetlost i smeh.
tako je divan dan...

*da sam bezobrazan, rekao bih: "sišli smo s uma u sjajan dan..."
ali nisam. ;)