Za Svakoga Ponešto

Cveće

Bela bugenvilija ili bogumila.

Ljubičasta bugenvilija.

Plavo cveće.

Marokanski dragoljub.

Dature dostižu neuporedivo veće dimenzije nego kod nas.

Hibiskus.

:)))

Marokanske džidžamidže

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

Aerodrom...

Još jedno pakovanje i odlazak... na kratko, doduše... ali u trenutku kada je svaki sekund van Beograda gubljenje vremena koje je preostalo... a nije ga ostalo mnogo...

Poslednji put na aerodromu (ako zanemarim dočeke i ispraćaje) polusvesna sam se izmigoljila sa terminala grizući usne, čvrsto vezane kose,  gurajući pred sobom spakovan ceo jedan život... u naručja sam ušla teturajući, jedva čekajući da ih se otresem, boleo me dodir preko kaputa... preko volje odgovarala na pitanja i pokušavala da negde u nekom ćošku sopstvene ličnosti pronadjem mrvu snage da odgovorim na ljubav koja me je dočekala... i ne mislim o onoj koja me je ispratila... negde izmedju te dve ljubavi, na 11000 metara visine... nestao je deo mog bića... brižljivo služen rukama sredovečne stjuardese koja je ženskim instinktom osetila da se iza moje prljave, čvrsto vezane kose, u uglu oka razmazane šminke i čvrsto zagrizenim usnama krije grč... koja me je gledala kako se gleda dete, umekšavala glas, nudila, vraćala se, odlazila, osmehivala, bacala poglede koji su padali po mojim kolenima ne domašivši me... sedeći izmedju dva divna ženska bića upoznata na aerodromu dok se indijski engleski splitao sa prepakivanim koferima a kompjuteri otkazivali poslušnost... tu negde... mislim baš dok se podamnom belasala Centralna Evropa... izgubila sam... jedna je vukla nazad... onome koji je ispraćao suznim osmehom, čvrstim zagrljajem i saznanjem (to sad znam) da nikada više... druga je gurala napred... suznim osmesima, čvrstim zagrljajima i nadi da zauvek...

Ono izmedju koje je znalo da nema nikada niti zauvek ostalo je da lebdi... ispalo iz aviona dok je blago izdizao levo krilo i skretao jugoistočno...

Sada ponovo aerodrom... moj verni saputnik koji se raduje soku od paradajza koji smo navikli da delimo na kratkim i dugim letovima... ručni prtljag kupljen za bagatelu na jednoj rasprodaji u Swindonu... i jedan novi zagrljaj koji ispraća... i najavljuje dočeke...

Onaj što govori da je vreme klizna kategorija i da se sve može sačekati...pa i ja... isti koji je šapnuo da je svet mali i dostižan ako znaš gde si krenuo i da je ok uložiti godine sve dok veruješ u investiciju... dok te drži želja da vidiš rezultate sopstvenog projekta... i dok voliš...

Taj isti koji se ne pakuje redje od mene je naučio da se vraća...

Crna ruža

sudar

nadam se da se nećemo sudariti glavama jureći poljupce.
biću tu, a ti budi ono što jesi. pričaj mi šta misliš. ne stidi se i ne sakrivaj ono što osećaš.
budi, budi ti... kao što znaš da kažeš...
svaki put je prvi put. ne znam odakle smo počeli, ni kuda idemo. kraja sigurno nema...
učimo da se prepuštamo ovim strujama. glupost je i pomisliti da ih možemo kontrolisati.
ležimo na ledjima, ležimo izukrštani i isprepleteni...
putujemo daleko...
sve dalje od očiju, sve bliže srcu.

Noć kada su plakala stakla...

Retko ćutim...

Sinoć jesam...

Cave je promuklo pevao „I don't believe in an interventionist God, but I know, darling, that you do…“, kiša je udarala tercu po haubi, slivala se bezobrazno niz omusavljene prozore... sa leve strane je neko već požnjeo žito... sa desne su nailazila svetla... i gubila se ponovo u mraku koji je gutao...

Onda je Cave rekao nešto poput... „...she will keep returning, always and evermore…“ i vazduh je postao gust i lepljiv... i ja sam otvorila usta a on se drsko slepio sa glasnim žicama i onemogućio me da pokvarim trenutak savršene tišine...

Dok smo stigli do „Into my arms, O Lord…” kapi su počele da se slivaju i sa unutrašnje strane stakala u koja sam, zbunjeno zurila… zar I stakla plaču?

За уживање

*

*

*

*

*

*

*

*

а  за палму ми се месец скрио...

smokin'

mislio sam da sačekam ime mandatara i da ostavim ovu zabelešku, ali.
baš je svejedno...

 
pitam se kako će se slagati sps i ds...
nacionalno pomirenje... toliko priželjkivano jedinstvo.
shvatam koliko duboko sam ganut, za malo da pustim suzu...
brinem da li će gospoda socijalisti pokazati gospodi demokratama neke stare fore džeparenja i da li će im tadićevci uzvratiti pokazivanjem novih, evropskih metoda lopovluka.
baš brinem.
nova vlada će imati 27 članova i dva nova ministarstva: za gradjevinu i prostorno planiranje, i za ljudska i manjinska prava. javlja mi se da će jednog dana, svaki gradjanin srbije biti ministar...

za tren pomislim kako je šteta što narodnjaci, radikali i dačićevci nisu uspeli da se dogovore, jer je to jedini način da se završi s' njima... najzad...
ali shvatim da sadašnjoj vlasti odgovara tako mediokritetska opozicija – dok postoji gori, nismo najgori! – kao da je grunfova kovanica...
zato ih i nisu zabranili petog oktobra. prazno opoziciono mesto bi bila šansa za neke ozbiljne i inteligentne ljude, mada opet, ovo je srbija pa se takvi guraju pod tepih.
najbolje ne rizikovati, a sa radikalima rizika nema...

budućnost je izvesna koliko i kvadratura tominih nekretnina.
brinem se i kako će moj imenjak preživeti gubitak funkcije. e moj vojo... moj vojo... pa zar večeru za veru?
...pre će biti da se čovek preračunao.
još sam hteo nešto da napišem o novoj vladi, pre nego što nas ivica sve po'apsi, ali neću. dovoljno su odvratni sami po sebi.

  trudim se da nadjem neku prigodnu,
                                                  groznu muzikicu...

Sanjarenje

Uhvati mesečinu, prosutu iznad Reke,

kroz prste provuci zvezdani prah,

dlanovima zahvati miris lipa

i pusti svice da osvetle noć...

Neka te ponese šuštanje lišća,

dok ne začuješ Šumanova "Sanjarenja"...

Sve što nas deli

nestaće za tren.

Povedi me sa sobom

u čudesnu tišinu,

u kojoj se sanja zajedno

i gde se pogledi ljube.

Ostaviću noćas otključano srce,

možda zamiriše bosiljak na jastuku,

i čekaću te sa nežnošću u očima...

Kad udješ, okreni ključ.

Maline i voda

Maline na usnama i voda oko  struka

za ove vrućine su spas i uživanje.

Početak leta miriši na maline.

Džamije i rezidencije

*

*

*

*

*

*

*

*

*

Posledice...

Sve je bilo sjajno... uspela sam da očuvam samopoštovanje i poslovičnu već sterilnost celih deset dana i da ne pokažem da mi izvesni gestovi izazivaju laku mučninu, naročito ujutro pre prve kafe... I nije bilo govora o tome da se status quo može menjati... ni najmanje... baš sam se lepo i nadasve pristojno ušuškala u nezainteresovanost i onu odvratnu fokusiranost na posao koja u 99% slučajeva odbija sve dvonošce u radijusu od kilometar od mene... fino i bezbedno...

Onda smo krenuli u šetnje... (sada je trenutak kada se svi koji su čitali UK Fazu naježe!)...i u tim šetnjama uspeli da razvijemo onaj, meni toliko simpatičan (i u ovom slučaju seksi) način komunikacije koji podrazumeva mentalni ping-pong i tešku frustraciju treće osobe u društvu ako se zeznula i krenula sa nama u večernje trošenje skoro opipljive energije...

Sem šetnji jeli smo velike količine jagoda...sa šlagom i bez šlaga, a sladoled se podrazumevao bez ikakve rasprave na zadatu temu... otkrila sam da padam na tipove kada sede za volanom... nebitno je da li voze rasklimatanog jugića ili neku aždaju... samo dok drže volan u rukama... moraću da izvdvojim izvesnu sumu za psihoterapeuta sa izraženim Jungovskim sklonostima ne bi li mi protolkovao ovu neobičnost...

I sve, baš sve je obećavalo da ću ovaj put biti sasvim fina, iznad ovozemaljskih radosti koju su nudile njegove mišice lako preplanule na ludoj pripeci... potpuno uzvišena u svojoj rešenosti da nikada više... da...

Baš tada... kada se činilo da ću se domoći cilja bez pravljenja ličnih grešaka usput... pomenuta pripeka učinila je da dobijem jednu od onih teških glavobolja kada imate osećaj da vam je mozak otekao i da je lobanja postala premala i kada vam na um padaju sulude ideje bušenja iste ne biste li stvorili malo dodatnog prostora za ugnjavljene sive ćelije... e, ta glavobolja je definitivno zaje..ala stvar...

Bespomoćna kao trogodišnje dete, samlevena kao govedje meso i skuvana kao isto pre uvijanja u listove kiselog kupusa... dopustila sam da mi olakša korišćenjem preplanulih... da... naslonila se i kroz izmaglicu glavobolje pomislila kako su mu divno široke grudi i kako mi prija njegov miris na ovoj vrelini... još se sećam da sam izustila i jedno rečito mmmmm... pre no što sam tu, na njegovim rukama, u mojoj sobi... zaspala blaženo, mirno, spokojno... bez ijedne brige na svetu...

Kada sam se probudila on je još uvek sedeo u istom položaju i njegove oči su bile nekako bistre, a one tri tačke su se smirile i prestale da mi unose nervozu... tada, u potpunoj tišini sam znala da ću se jednog dana vratiti...

pojačanje

Стрпљење

*

Стрпљење, оданост, упорност или...

*

Jedna šetnja u Rabatu i okolini

*

*

*

*

*

*

*

*

*

Jutro

večernjom toplinom milovano

venčićem reči ovenčano

kapima rose ukrašeno

najdužim danom osvetlano

najkraćom noći dočekano

jutro

mirisno

ADORABLE

Isn`t she adorable???



.....
...
......

daleko

kuda ideš čoveče?
- nikud.
gde si bio i šta si radio?
- nigde, i ništa nisam radio.
vraćaš se... odlaziš?
- da bih se vratio, morao bih, pre toga, negde da odem,
ja ne idem nikud.
negde si morao biti, možda se ne sećaš?
- nemam svoja sećanja.
a želja? sigurno ih imaš. gde bi želeo da budeš?
- daleko, to je jedino što znam.
da li si živ?
- to ne znam. ponekad osetim kako krv struji mojim žilama.
znači osećaš?
- da, osećam ponekad.
sme li se znati šta?
- osećam sneg i kišu na licu.
osećam da sam ti prijatelj.
ko te je stvorio?
- ti... i samo dok se okreneš,
prestaću da postojim.

Ma Ро Ко - ЉУДИ

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*