Za Svakoga Ponešto

U kući pored tri deteta, troje odraslih, u koje se računa i moja malenkost, i gomile prateće opreme boravi i jedan hrčak... Ginger... mala, debela, večno uspavana i kao što joj ime kaže – neopisivo narandžasta...

Posle višesatnog čitanja priča i pevanja uspavanki na svim jezicima na kojima se moglo pevati i čitati a da svi prisutni to razumeju – dogovorimo se da je vreme za spavanje...

Princeza posluša... Prle i Tihi sa malim odocnjenjem... ali opet sve u granicama normale... dvoje odraslih obećaju da „neće dugo“ i ja se mirno prepustim svojim noćnim aktivnostima... pored otvorenih vrata svakako da bih mogla da skočim i odbranim mladjahnu populaciju od najezde trolova i zlih veštica, ako se za to, ne daj Bože, ukaže potreba...

Dva sata kasnije... u sred čitanja jednog od onih prekomplikovanih pisanija gde se autor trudi da što dužim rečima opiše jednostavne pojave trgne me šuškanje... bacim pogled... pacov!?!?! Dal’ da vrisnem i razbudim ceo kvart? Dal’ da bacim šolju sa kafom na njega?

Mnogo mi je narandžast za pacova... i nema rep... jbg, ko bi ga znao... sekunde prolaze... Zver i ja se odmeravamo na metar udaljenosti... kroz alarm za uzbunu koji je počeo da zvoni u glavi mi mukotrpno prodre saznanje da se to zapravo Ginger i ja gledamo preko laptopa... ona u ćošku... ja na krevetu...

Pokušam da ustanem... kao tiho i kao neprimetno... ona nestane brzinom svetlosti... pa nisi ti, milice, toliko debela i lenja koliko se meni naivnoj činilo...

Posle sat vremena jurenja po kući – svedem joj kretanje na jednu sobu... deca i dalje mirno spavaju... odrasli negde cirkaju crno vino i slušaju dobar jazz... ja kao da sam ispala iz „Kroz pustinju i prašumu“ primenjujem znanja pokupljena iz gomile crtanih filmova i postavljam zasedu... Minuti prolaze... meni se već koči desna noga ali ne mrdam... ne dišem... u rukama šal na gotovs (bolje orudje/oružje nisam imala pri ruci), na podu semenke... igram predatorski... na kartu gladi moje žrtve... u sebi već proklinjem sve pacove na svetu pa i ovog kome tepamo hrčak... sve je to meni isto dok u gluvoj noći koristim ono malo energije ne bih li ukebala zločestu Zver.

Uzalud... Ginger oseća da joj iz pravca hodnika preti opasnost da bude vraćena u svoj kavez dok kažeš Hamster (Rodents, subfamily: Cricetinae, x rodova, y vrsta) i ne pomišlja da pomoli njuškicu iz sobe... a u sobi mračno... puzim po podu, nasumično (a u pokušaju da budem nečujna) udarajući svim mogućim delovima sebe u okolni nameštaj koga, shvatam, ima previše za ove noćne egzibicije...

Deca i dalje mirno spavaju. All quiet on the Western Front... sem što se u redove pospale vojske uvukao špijun... opasni, u živu igračku maskiran, špijun po imenu Ginger... a moja je dužnost, kao i svakog stražara, da uhvatim Zver i predam je na sudjenje višim instancama, mada bih joj najradije presudila istog trenutka.

Škripa točkova na prilazu. Vrata. Smeh. Šapat. Ja se ne dam uznemiriti u žaru borbe sa superiornim neprijateljem i ne mislim o tome šta će pomisliti ljudi kada me u tri ujutru zateknu na sve četiri kako virim ispod kreveta...

Posle približno pola sata cerekanja, sedenja na stepenicama (Pater Familias nije uspeo ni da se dovuče do stolice – prizor ga zatekao nepripremljenog a smeh spopao neodbranjivo), tri čaše vode, dve kocke šećera, prevrnute lampe i pokušaja da mi se sačuva samopoštovanje kroz kikotave opomene ženskog člana Vlade svojoj polovini da se uozbilji... povučem se, pobedjena ali ne i poražena u svoju jazbinu...

Neke naranžaste grejače za uši koji su od prirodnog krzna... i doživotnu zabranu palačinki za šestogodišnjeg zločinca koji je mirno prespavao noć zaboravivši da je tokom popodneva smatrao da bi bilo zabavno poigrati se sa hrčkom VAN kaveza...

Most Preko Večnosti

Najdraži Ričarde,

Tako je teško znati kako i odakle da počnem. Razmišljala

sam dugo i mnogo o nekim stvarima pokušavajući da nadjem način...

Konačno mi je na pamet pala jedna misao, muzička metafora,

kroz koju sam bila u stanju da razmišljam jasno i da pronađem

razumevanje, ako ne i zadovoljstvo, i želim da je podelim sa tobom.

Zato te molim da ostaneš sa mnom na još jednom času muzike.

Najčešća forma koja se koristi za velika dela klasične muzike

jeste sonata. Ona je osnova skoro svih simfonija i koncerata. Sastoji

se iz tri glavna dela: ekspozicije ili uvoda, u kom se izvode male ideje,

teme, delovi i delići upoznaju jedni sa drugima; razvojnog dela, u kom

se te male ideje i motivi istražuju do maksimuma, proširuju, često

prelaze iz dura (srećno), u mol (tužno) i natrag, razvijaju se i sve

složenije prepliću dok na kraju ne dodju do: rekapitulacije, u kojoj

se sve ponavlja, u veličanstvenom izrazu potpune, bogate zrelosti u

koju su izrasle male ideje u procesu razvoja.

Možda se pitaš, kako se ovo odnosi na nas, ukoliko nisi do

sada pogodio.

Ja nas vidim zaglavljene u večitom uvodu. U početku je to

bila prava stvar, čista očaranost. To je deo veze u kom se pokazuješ

u najboljem svetlu: zabavan, šarmantan, uzbudljiv, uzbuđen, zanimljiv,

zainteresovan. To je vreme kada se osećaš najudobnije i najvoljenije

zato što ne osećaš potrebu da mobilišeš svoju odbranu, tako da tvoj

partner ima priliku da se mazi sa toplim ljudskim bićem, umesto sa

ogromnim kaktusom. To je vreme radosti za oboje, i nije ni čudo

što toliko voliš uvode i trudiš se da tvoj život bude serija uvoda.

Ali počeci ne mogu da se produžavaju u beskonačnost; ne

mogu stalno da se ponavljaju. Moraju da se kreću i razvijaju – ili

umiru od dosade. Nije tako, ti ćeš reći. Ti moraš da odeš, da napraviš

promenu, da vidiš druge ljude, druga mesta, da bi mogao da se vratiš

u vezu kao da je ona nova, i da tako stalno doživljavaš nove početke.

Mi smo stigli do produženog niza ponovnih početaka. Neki

su bili neophodni, prouzrokavani rastancima zbog posla, ali nepotrebno

surovi i oštri za dvoje koji su tako bliski kao mi. Neke si ti stvorio da

bi obezbedio što više prilika da se vratiš u novo koje toliko želiš....

Mi smo nesumnjivo otišli dalje nego što si ti imao

nameru da ideš. Zaustavili smo se mnogo dalje od onoga što sam

ja videla kao naše logične i divne korake. Videla sam da je period

razvoja kod tebe zaustavljen, i poverovala da nikada nećemo otići

dalje od sporadičnih pokušaja da bez obzira na sve naše potencijale

za učenje, sve neverovatne sličnosti naših interesovanja, bez obzira

koliko je još godina pred nama – zato što nikada nećemo biti

neprekidno zajedno. I tako odrastanje koje toliko visoko oboje

vrednujemo i za koje znamo da je moguće, postaje nemoguće...

Kada si mi rekao da je nemoguće da otkažeš sastanak da bi

mi pomogao u trenutku krize, istina se obrušila na mene kao lavina.

Suočila sam se sa činjenicama najiskrenije što sam mogla i

shvatila sam da ne mogu ovako dalje, bez obzira koliko to želela;

ne mogu više da se savijam.

Nadam se da nećeš ovo shvatiti kao nepoštovanje dogovora,

već kao nastavak mnogih, mnogih rastanaka koje si započeo. Oboje

znamo da je nešto ovako moralo da se desi. Moram da priznam da

nisam uspela u pokušaju da te upoznam sa radostima voljenja...

U ovom kasnom trenutku, pada mi na pamet da bih mogla

da upotrebim i šahovsku metaforu. Šah je igra u kojoj svaka strana

ima svoj sopstveni cilj čak i kada on podrazumeva uključivanje

druge starne; srednji deo igre u kome se borba razvija i pojačava

i svaka strana gubi delove i deliće, a obe slabe; i kraj igre u kom

jedna strana zarobljava i parališe drugu.

Mislim da ti na život gledaš kao na partiju šaha; ja ga vidim

kao sonatu. I zbog ovih razlika, i kralj i kraljica su izgubljeni, a

pesma je ućutkana...

Lesli

(odlomak)Ričard Bah

Ogrlica

Gledala je kako se rasipaju raznobojne perlice i u trenu shvatila da ih nikada više neće moći sakupiti.

I poslednja se skotrljala niz njene grudi, ostavljajući trag negde duboko... Kao da je zaparala samu dušu.

Sa svakom je imala igru, samo njima znanu. Nežno ih je dodirivala vrhovima prstiju, šaputala svoje tajne, utiskivala misli, pevušila želje...

A one... Pomerale su se svaki čas, okretale, bockale je, ponekad se grubo zarivale u njenu meku, svilenkastu kožu. Otrpela bi svaki bol i gledala ih sa nežnošću i tugom istovremeno.

Jednog jutra, postala je svesna njihove hladnoće. Njihove bezbojnosti. Probudila se sa saznanjem da je i mirisa nestalo.

Mudrice naša :)

Sada znam

Svidele mi se

...

Kraj

Mene koja prelazim preko svih postulata ljudskosti, odričem se svake pomisli na plemenitost i samosagorevajuće se sasvim, kao nekada tebi, predajem mržnji... dozvoljavam da ispuni i poslednje naprsline, poslednje šupljine, prelije svaki atom, izbije iz svake pore...

Znaš li da sam svaki put do sada oprostila... svakome... ne svojevoljno... bilo je jače od mene... prelazila... išla dalje... do noćas. Kada sam udarila u zid. Spoznala sopstvenu granicu. Granicu preko koje se ne prašta. Do koje kada stigneš prestaneš da budeš ono što si podrazumevao pod pojmom čovek, prestaneš da poštuješ, prestane da te bude briga za kazne ovo i onozemaljske, prestane da ti bude važno kakve će posledice biti i po koga...

I sve što ostane bude mržnja. Ogorčena. Silna. Razarajuća. A opet, utešna... mržnja... prema tebi. Prema svemu što te sačinjava. Prema svakom detalju tvog bića. I najmanjoj sitnici. Svakom gestu svesnom i nesvesnom, pogledu, treptaju... koraku tvom svakom...

Prestane da te bude briga šta će ko reći, pomisliti, da li postoji Bog i Djavo, prestane da bude belo i crno i sivo... prestane svaka nada, svaka želja za nadom da možda još nekada negde nekako... ne ti... ali ipak... Prestane. Samo od sebe. Preuzme kontrolu. A tebe više nije briga da li imaš ili nemaš kontrolu jer i ti prestaneš biti ono što si poznavao i poprimiš sasvim nove obrise. Obrise mržnje. Teške mržnje. One koja izgara u samoj sebi. Koja se samom sobom hrani. Ishranjuje.

Nisam želela da doprem do ovih granica neljudskosti. Da spoznam da umem da budem toliko zla i da me ne bude briga. A nije... nije me briga.

Sada je sve mnogo manje važno od činjenice da te mrzim celim svojim bićem i da me nikada ništa više neće oprati od toga.

Ova noć sa sobom odnosi neke stvari za koje sam želela da verujem da su lepe i dobre u meni i oko mene. Odnosi pored toga i melodičnosti, pisanja moja na ovom blogu, odnosi sve te sitne i krupne stvari koje su me sačinjavale.

Jer... Sutra... je neko novo Sutra u kome sadržaj mog bića preuzima mržnja i želja da nikada do samog kraja ne zaboraviš da se dogodilo.

Umesto reči

I patke su slatke a ni mace nisu loše

Pokrov

Govori o vremenu, prepričaj mi neki osrednji holivudski davež od filma, podeli sa mnom sve sitne i nebitne stvari koje te muče, raduju, sačinjavaju, prazne... Samo ne prestaj da govoriš... sipaj reči na mene... još, još... ne prestaj. Molim te ne prestaj... samo mi govori.

Pričaj mi o kiši koja te je zatekla dok si se vraćala umorna sa posla, pričaj o neizbačenom djubretu, o cenama prehrambenih proizvoda, novim cipelama koje ceš kupiti od sledeće plate...

Pričaj mi o alkoholu, spomeni cigarete, ispleti ceo trač o komšinici iz broja 22, opiši jedan prosečan dan na poslu i onog daveža od šefa koji misli da sve zna najbolje...

Samo... me ne pitaj ništa... i ne dozvoli da tišina kao pokrov padne po meni...

Ako tišina zaista dodje... prikrade se, osvoji, prisvoji, zavlada i ostane... plaši me šta bih sve mogla da čujem u njoj...

Harlequin

“Megi, kad odrasteš, shvatićeš da ne postoje nesebične ljubavi...“, rekao je... I o tome htedoh da pišem...

Parazitski mi se ta rečenica uvukla u sećanje... u misli... i tu se vrti, traži mesto... kao pseto jureći sopstveni rep... u mojoj glavi...

Postoji duboka tajna... baš tako... duboka... ne mala i ne velika, već duboka... jedna od onih što zadire poprilično u noseće stubove ličnosti i koju je vrlo nebezbedno izmeštati... na najlaganiji dodir ona kompletno uzdrma sve pretpostavke identiteta koji je i bez toga poprilično klimav lately.

Parazit. Gadni. Mračan, ljigav... ono što ostane iza jedne od tih „nesebičnih“... ono u šta se na kraju pretvori srcoliki, ružičasti, svetlucavi demon slabosti koja se javlja s vremena na vreme u svakom umu... Namami u klopku... pustiš ga u sebe želeći da veruješ „da ne mora baš sve biti toliko crno“ premda se onaj teški pesimista u tebi buni i protestuje... Utihneš pesimistu. Narediš mu da zaveže i izvadiš iz naftalina onog Harlequin-a od optimiste, priključiš ga na sve izvore energije kojima raspolažeš ne bi li ga nekako održala u životu... i predstava počne...

Odmah zatim i ružičasta boja počne da tamni... korodira... razjeda samu sebe...

Dok spojiš dlan sa dlanom u želji da Harlequin-a nagradiš toplim aplauzom publike... već negde nestane i srcoliki oblik... jabučast postane prvo, nekako grešan... napneš se pa ga u krug nategneš ubedjujući sebe da je krug super, baš nekako ceo i savršen... zaboravljajući da proveriš da li je zaista krug ili kružnica, tek...

A Harlequin se za to vreme, dok ti pažnju raspeš na obličja, boje i punoću... izmeni na sceni... poskida maske... navuče druge... i već je nešto sasvim drugo...

Pesimista stidljivo podigne glavu... i ti odnekud, neprekidno čuješ šapat: „Nisam li ti govorio? Nisam li te upozoravao?Znao sam ja da to neće na dobro izaći... nikad i nije, statistika je bezgrešna... nema izuzetaka...idiote lakoverni...“

Glas šištavi, šuškavi, škripućuć polako zauzme busiju u srednjem uhu i kontroliše protok...

Zatim počneš da mrziš sebe. Da se prekorevaš. Stidiš, neretko. Pred sobom, dakako... ne i pred drugima...

Podmićuješ sopstvenu svest i savest ne bi li malo ućutala i prestala sa samoraskopavanjem...

Tada udješ u sopstveni krug... i odjednom znaš sasvim pouzdano da krug nije dobra stvar... nema više mesta dilemama... loš je, strašno loš jer nema izlaza... nema ćoška u kome se može predahnuti... samo neprekidno kretanje unutar sebe samog, po istim ivicama razumskim, kao hodač po žici, užasno napet da ne sklizne ponovo u iracionalnu ljigavost svetlucavog... okrećeš glavu kao od provalije da te zastrašujuća dubina ne namami svojom neispitanošću u pad... Okrećeš glavu jer znaš da je dole... negde... na samom dnu... ostao tvoj Harlequin... tvoj demon optimizma koji ti u retkim trenucima mira i apsolutne tišine, kada taman pomisliš da si se navikao na kruženje i da je konačno sve ok, da ti hodanje po žici više ne predstavlja problem i da monotonija ne mora uvek da bude sasvim negativna pojava... došapne: „Tu sam... čekam... sačekaću... pašćeš... moraš pasti...“

U tim i takvim dubinama... daleko ispod Harlequin-a i njegovog dvojstva koje zavodi do samouništenja... počiva i ta rečenica... „Ne postoji nesebična ljubav...kad odrasteš, shvatićeš, Megi...“

Gnev

Znate...ono...kao, gledate svoja posla, živite sopstveni život, rešavate svoje probleme umesto mojih?

Zovete mamu, tatu... brata, kumu, koga god umesto ovog bacanja novca na besciljne razgovore sa mnom.

Ja Vam nemam šta reći. Barem ne ništa novo. I dalje mislim da imate ozbiljan poremećaj ličnosti, da ste opsesivno-posesivni, da me neopisivo smarate, da ste krajnje iracionalna osoba primitivnog rečnika i načina razmišljanja te samim tim tipičan primerak onoga što sam celog života izbegavala manje ili više uspešno.

Šta mislite o tome da mi se malo skinete sa slučaja i pozabavite se sopstvenim? Umesto na telefon – date pare na neki alkohol, film... psihoterapeuta?

Ja mislim. I neću više da budem fina i da se trudim da lečim tudje frustracije, i mojih mi je preko glave... a malo mi je muka i od sopstvenog sedativnog dejstva na poremećene likove poput Vas koji smatraju da imaju pravo da me uznemiravaju kad god požele ili nemaju šta pametnije da rade (što je, dozvolite da primetim, u Vašem slučaju, poprilično često – prečesto, čak i za moj neslavni prag tolerancije)...

Zato bih Vas najlepše zamolila da zaobidjete moj broj telefona u širokom luku ako ponovo naidjete na njega... još bolje, izbrišite isti iz imenika... jer sledeći put sasvim sigurno neću biti toliko fina... i neću upozoravati više.

SPAS ?

Jutrom ranim

Formularologija i kafa u najavi

Otvaram laptop i spremam se da radim... ovih dana je bilo slabije nego što sam navikla pa se spremam da udjem u onu specifičnu fazu autodresure koja najčešće rezultira zadovoljavajućim brojem reči na kraju balade... Imajući u vidu da moja balada mora imati 100.000 istih, uredno složenih u misaonu celinu i spakovanih u razumljiv engleski jezik, a sve to u naredne tri godine – autodresura mi je preko potrebna jer ja još ni slovce nisam napisala.

Simpatičan sistem koji braća (!?) Britanci primenjuju kaže da se doktorat piše kao celina a brani po delovima... što će reći da ću naredne tri godine da spominjem sa uzdahom veseli srpski obrazovni sistem – gde sve dok vi na kraju (jednog lepog dana, a o vašem trošku) isporučite tih par stotina ispunjenih strana (Times New Roman, 12, 1) nikoga nije briga da li vam za to treba 1, 5 ili 10 godina ni čime se još u medjuvremenu bavite. Ovde moram, za početak, da ispunim približno 5483407 formulara da bih: iz radne verzije naslova dobila dozvolu za naslov, napravila PDP (Personal Development Plan) koji potpisuju (i ne, ne šalim se – ljudi ZAISTA rade svoj posao) mentor i ko-mentor (dodeljen od strane odeljenja za oblasti u kojima je mentor slabiji (hvala Bogu, niko se ne pretvara da zna sve) i-ili za slučaj da mentor mora da ode na put da vi, ne daj Bože, ne ostanete sami sa sobom to vreme) i još gomila administrativnih radnika, predala metodološko predistraživanje (koje pored svega, mora da prodje i Etičku komisiju univerziteta (ne fakulteta nego Univerziteta) i za koju se piše posebna molba opet na 348752 formulara), dobila odobrenje da nacrte metoda, tehnika i instrumenata koji će se koristiti primenim u praksi... i da ne dužim, you get the pic.

E kada ispopunjavam sve to (prim.aut. nabrojano NE ulazi u očekivanih 100.000), onda me na kraju ove godine čeka i prva The Komisija. Ja ih zamišljam kao One Big Academic Session nonšalatno razbarušenih koji se zabarikadiraju u jedan od office-a i preko litara kofeinskih i sugar-free napitaka odlučuju o kvalitetu mog života u prethodnih godinu dana, a sve na osnovu izveštaja (komata 4) koje na svaka tri meseca podnosi moj mentor (uz pismenu,a kako bi drugačije, saglasnost ko-mentora) o mom napredovanju, prve trećine doktorata (za koju se podrazumeva da će do tada biti napisana (!?) i bar mesec dana unapred im predata na čitanje i još nekih stvari koje me je mrzelo da čitam do kraja u Uputstvu. Kada OBAS odluči da je to ok, dozvoljeno mi je da izadjem pred njihove Preuzvišenosti i u razgovoru koji može trajati od 30 minuta do 30 sati (verovali ili ne) odbranim famozni Part I...

Isto to i naredne dve godine... pred Grand Finale... kada se uz trube i talambase svi oni okupe (plus ostatak katedre – što po mojoj proceni, imajući u vidu šta sam namerila da radim, može da bude samo Web Administrator i, eventualno, čistačica) i onda Jovo nanovo... ne po delovima nego celina... na ovaj način, kažu, se obezbedjuju da većina studenata završi studije u roku koji im je postavljen.

Sem... što je to pravljeno za one što mogu iz svog džepa da plate i školarinu koja je JuHuHu, i izdržavanje koje je JuHuHu x 2 ili koji su makar eligible za neku od famoznih stipendija... Ja to, jbg, ne mogu i kao tvrdoglava gradjanka Srbije - nisam... pa uz formularologiju, čitanje i pisanje... još malo i radim, sitnica, osam sati dnevno, šest dana nedeljno... nije problem... u principu...

Izmedju Category A, Section 1, Q a)... uspevam i da odspavam, mame mi... a za mesec dana sam planirala i da popijem kafu... negde... u gradu... možda...

Увек је другима лакше

Једном донета одлука мора се спровести у дело, јер у супротном следи пораз или губитак. Међутим, по правилу, за друге знамо шта им је чинити и какву би одлуку ваљало да донесу, а за себе – не знамо. Како је то могуће? Једноставно. За друге не сносимо одговорност, нема кривице, нема кајања, нема грешке, нема емоција које прате одлучивање...

Најчешће смо неодлучни када се од нас очекује апсолутна одговорност....

...Пожељне особине као што су одлучност, стрпљење, упорност, истрајност, храброст, суздржаност, самопоуздање и добре намере су непосредно повезане и многоструко испреплетане. Међутим, не дешава се увек да све буду присутне у истој мери и код исте особе. Стрпљење је пожељна особина уколико не значи одлагање до у бескрај. Упорност је такође добра, али треба је разликовати од тврдоглавости и смањеног капацитета за корекцију. Суздржаност може, али и не мора, да има порекло у неодлучности. Самопоуздање је сјајна карактеристика ако се не претвори у своју карикатуру – нарцизам..."

Вера Бошковић

Žižula

Umesto...

Iz pećine

Spustila se pomrčina... gusta nekako, da je nožem možeš seći samo kada bi imao zbog čega... a kroz nju, demonski, probio pun mesec... ili skoro pun... iz ove perspektive mi deluje poprilično okruglo i ispunjeno... za razliku od mene...

Sa prozora svoje kule posmatram udaljene krovove i spletove golih crnih grana... belina sobe ujeda mrak koji bi da udje i osvoji... poslednju odstupnicu još drži bedno malo svetlo nad uzglavljem... trepće i ono, umorno... zasićeno... istrošeno... ali još uvek opstaje...

Negde medju gomilom papira i preostalim mandarinama, svio se ostatak... moj ostatak... onog nečeg što sam mislila da je samo moje.

Ćuti. Ne gleda me. Krije pogled. Bezimen. Bezglasan. U tišini me bojkotuje i odbija svaki pokušaj da ga se setim.

Nikada nisam bila vernik... ni u kom pogledu... a sasvim sigurno ne na način na koji ljudi uglavnom veruju u sve i svašta... od velikih apstraktnih stvari poput Boga... do onih svakodnevnih, meni često fantastičnijih verovanja u tudje reči, dela, lik...

Pre bih se dala nazvati skeptikom... izvornim, dogmatskim skoro, skeptikom... i da nije paradoks rekla bih za sebe da sam oduvek bezrezervno verovala samo u sumnju... što i nije najlepši način da se proživi život, verovatno... ali, jbg, ja nikada nisam umela drugačije... Još kao mala volela sam da analiziram, premećem, tražim, iskopavam, zakopavam, dodajem i oduzimam... kreiram scenarije, ako hoćete... ispitujem uzroke i posledice... igram se, fiktivno, bićima, vremenom, prostorima i... najviše rečima...

Reči su me uvek opčinjavale... ali im nikada nisam verovala... valjda sam i sama suviše često umela da se poigram njima da bih verovala da su drugi lošiji u tome... Svaka reč je uvek imala svoje značenje kad sklopim oči i pokušam da ih zamislim... dam im oblik, dubinu, širinu... uvek su nekako matematički precizno značile samo to i odbijale da poprime druga značenja... rečenice su već bile druga stvar...

I to me je opčinjavalo... niz savršenih, uglancanih, doteranih, sjajnih reči... u glavi zamišljenih, ispisanih na nekom mentalnom papiru... pretočene u zvuk, ispremetane umeju da poprime sasvim novo značenje... ako povisim, snizim, iskrenem, propratim pogledom ili ne... savršen, beskrajni svet kombinacija termina i pojmova... slika i ideja... i kao omadjijana sedela sam mentalno satima i danima u toj Platonovoj pećini, ledjima okrenuta ulazu.... posmatrajući odsjaj ideja na zidu... dajući pojmovima termine... istovremeno bolno svesna činjenice da su samo bedni odrazi kojima mnogo nedostaje da se približe ideji...

Iako su tvoje lepe... jako lepe... i nekako umeš da ih složiš u smislenu celinu, da im daš boju, ukus i miris... da oslikaš njima kao kistom... slika ipak nije stvarnost... samo njen bledi odraz... bez obzira da li je ta stvarnost opipljiva ili ne...

Dva i po sata je trajala agonija reči... slivale su se, prelivale, vrskale ti pod zubima, penile, mirno krunile vreme, vrtložile...

Dva i po sata sam stajala na obali i posmatrala ih kako u brzacima zapljuskuju mi stopala...

Dodir je bio topao... ne hladan... ne leden... ne odbojan... omamljujuće topao i prisan... vukao da koraknem... jednom... drugi put... da se prepustim matici...

Jer... ma koliko da su divni spletovi reči koje kao venčiće bacaš pred moje noge... za mene su i dalje samo raznobojne slike...

Jer... ma koliko umeo da pretočiš samoga sebe u njih... ma koliko da majstorski zastaneš u pravom trenutku... uzmeš vazduh... zamucneš... u drugom blago povisiš ton na drugom slogu... u trećem glas spustiš na one neslućene nivoe hrapavosti koji draže svaki neuron u organizmu... suština je nepromenljiva - ja ti ne verujem.

Ginger