Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima. Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.

O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!

Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za lelenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.

Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji. Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.

Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove. O mesto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!

Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatoga hata.

Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.

U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!

O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!

Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.