Noć je uvek iskušenje... nemušti izbor između jedva čujnih tonova i praska skrivenih čežnji... Bludno vreme kada zaboravljaš... kada se razum prepušta i nestaje u onome što ćutiš.

Možda sam hiljadu puta rekao da je nepovezivo s vremenom,  s njegovim protokom, da ne poznajem ništa drugo do jedno «sada» i u njemu nema mesta za prošlost niti budućnost. Samo taj stalni osećaj, jednaka želja i neporeciva potreba. Malo je odgovarajućih reči za svaku nijansu toga i nema drugog načina za opisati ga do jasnih slika, precizno izdvojenih trenutaka koji opisuju emocije i za koje, do samog tog trenutka i ne znaš da postoje u tako sažetom obliku.... i ne borim se s njima... puštam ih da me preplave, da mi napune pluća i gurnu ka dnu, jer, svaka mi je beskrajno važna, potvrđuje da jesam.

      ...jer, dođeš, kao severni vetar od kojeg mi trnu obrazi ostavljajući vrele ubode hladnoće na jagodicama, kao pravilni razmaci mesečevih mena obavijenih maglovitom svetlećom aurom izazivajući neobjašnjive ukuse na korenu jezika... ponekad se ušunjaš u snove i obojiš ih svojim bojama, toliko jako da osetim vrelinu tvojih butina i izvijenost kičmenih grebena pod prstima... gotovo mogu čuti staklasti prasak tvoje kose zalutale u moja usta i šuštanje platna izuvijanog oko tvojih listova i stopala... i, koliko god se trudio ne misliti, iznova se previjam u toj istoj, stalnoj groznici, oblikovanoj prema tvom liku, prema tvojim tokovima koji me odvode i dovode, dižu na vrhove i spuštaju u duboke doline...