Vetar... otresa krošnje, natapa lice i odeću teškom vlagom, grči se na pregibima i podvlači u rukave... Žar dogoreva obavijajući me na trenutke jetkim dimom koji zamagljuje vid i ostavlja težak miris, a reka se gotovo i ne vidi pod tmastim naslagama oblaka i puzeće magle... Bio sam već ovde... Zatvorim oči.... i udahnem vreli vazduh.... tišina zavibrira i nestane u brujanju insekata.... a oblaci se razmiču nudeći omamljujuće plavetnilo i oštre senke na obodima šume. Svijaš se u mom naručju dok spuštam glavu na tvoja ramena udišući mirise sećanja....