Tako mi se nekada desi da kada cujem neku pesmu kazem "Ovo je moja pesma.Ovo je pesma mog zivota.Ova pesma me najbolje opisuje" i tako bih u tu recenicu bila uverena izvesno vreme i slusala bih tu pesmu stalno iznova i iznova dok me na kraju ne bi smorila tj. dok ne bih nasla neku novu pesmu.

U stvari,ceo moj zivot povezan je sa raznim pesmama...Stalno pronalazim pesme za drugarice,drugove,pesme za momke i one bivse i onda kada te pesme ponovo cujem posle izvesnog vremena podsete me na odredjenu osobu.Prisetim se odredjenih situacija i povezujem situacije sa stvarima koje su se dogodile pre tj.posle toga.I onda odlutam iz stvarnosti,odem tamo negde...Daleko...I tesko mi je da se vratim.Kada se setim nekih situacija,vratila bih se u proslost.Reprizirala bih stvari koje sam uradila tj. koje sada zelim da sam tada uradila.

Ponekad ne mogu da izdrzim stvari koje mi se vrzmaju po glavi.Na primer,mogu da izludim kada me neko zeza i ja znam sta trebam da mu kazem,ali u tom trenutku se ne setim i kada kasnije shvatim da sam trebala to da kazem,nerviram se jer nisam rekla.Jednom mi je jedna drugarica,kada sam joj to poverila,rekla "Ne brini...Ne mozes u trenutku da smislis pravi odgovor".Tako sam se i umirila,jer vece pre toga bila sam napolju sa drugaricama i pored nas je prosao stariji covek...Oko 30-ak godina...I rekao "Pidzame pa na spavanje!" a bilo je oko 22h uvece...Znam da sam se ponela nepristojno...Povikala sam "Ma vi pidzamu pa na spavanje!"...Nemojte da me osudjujete...Makar sam ga oslovila sa vi.A kasnije sam skontala da sam trebala da kazem nesto drugo...A trenutno ne mogu da se setim sta je to bilo.Eto opet,taj moj zacarani krug...Sad cu ceo dan (dok se ne setim neceg zanimljivijeg) razmisljati o tome sta sam mislila da sam trebala da kazem (a znam da je bio dobar gas)....