E, kad je tako, evo ti ga i jednooki Božić Ivan, rasterivač gusaka sa Trga slobode i činovnik za regulisanje vojne obaveze i ispraćaj regurta u kasarne ili porodilišta. Gde ko služi, on ga tamo sprovede.

“Ostadosmo, Božić Ivan, Palić, ne sami. Stoji da smo se pritajili, ali nismo sami. S nama u ćošku, nabili smo se u korpu za otpatke, s nama su i bivši geometri. Na njihovom stratištu, na mestu njihove nekad velike kancelarije, da su bili mladji mogli su fudbal igrati, na tom mestu niče šalter sala za ugled.  

Bivši geometri su: Vule, onaj što kosu i dalje pušta da raste; ne haje on što se do zemlje dovukla, po njoj plaza; ’u nju kad gledaju, na ovu moju nosinu zaborave’, tu je tajna, priznavao mi je; Jovica, iz brda crnogorskih se spuza, sve na guzici do Nikšića, u njemu završi grafičku školu, akavrel zavoli, pedeset devet ili šezdesete dodje za geometra; sa materom, bez žene izdura do danas; u svakoj sobi po jednu ganc novu sekiru ima, postavio od lopova da se brani, povezao ih za klepetuše kojim se ovnovi oglašavaju; po stolovima i stolicama japanske izreke istakao; ispred kuće sto i dvadeset dvije perunike, ne u komadima već u vrstama posadio, ’vrt me od svega brani’, izusti ponekad. Goca, e, Goca, Goca. Ta mala je došla sa najvišim školama, ta mala oduvek ne može poeziju da smisli, ta mala kad prodje pripravnički ode, pa posle sedam osam godina dodje; dodje kao udata, upotpunila se sa blizancima i mužem bankarem, sačeka malo i postaviše je za direktora katastra.  Rodi i treće, za curicom joj bilo stalo, rodi je, pa u penziju ode. Niti radja, niti radi više.”

Vrati se, Tomislave, u salu, šalter salu, jebote bog! Zario si se u prošlost, pa manitaš. Kao da ti je udobno u toj korpi sa papir. Ivan i Palić su ti se povili, jedva izdržavaju, cvetovi bez vode. Zar ti nije žao bivših geometara. I slikareve Sare,  neopisane.                   

Ima vas još! Stani malo da prečeprkam. Pa tu je i Stanimir, bivši šef im. Taj dodje autobusom na posao, svi putnici svojim putem, a naš ti Stanimir ne može da se seti kuda je pošao. Srećom uvek se neko nadje da ga priupita da l’ za medju, da l’ za poklon, da l’ za kuporodaju, neki ga pozovu i na piće, pa iz kafane tiho, ušunja se u kancelariju.

Izneverio si me, Tomice, tepam mu za kraj.

Snebiva se, prolazi rukom kroz talasastu reku povrh temena svoga. Talasi ga odnesoše da lepi svoju pesmu po izlozima knjižara, veliku koliko svaka geografska karta.

“Putuj, Jeziću!”

nastavak

*

Neka ga malo, neka umesto mene talambasa, telališe, govori i nek sve nadgovori – pesnik je, valjda ume, valjda će mu poći za rukom. Idemo, Tomo!

“Nećeš mi prezime spomeniti”, sve meni nekako stidljivo kao da mu po jeziku šetkaju stidne vaši.

Pomenuo bih ga, Tomo, pomenuo bih ga, rode, samo nisam siguran da ću ga izgovoriti kako valja.

“Jeziić.”

Neka ti bude: A sada, da vam ga predstavim, odmenjuje me – Toomaaa Jeziiiić!

Nema aplauza, nema ni pljeska, nema ni od vas, nema ni od ovih u sali.

Sram vas bilo!

“Neka ih, neka im je. Dosta je aplauza bilo na književnim večerima. Samo se, ti, kako si odlučio, odmakni, prepusti meni divanjenje.”

Šta će ti kapetan  Palić?

“Neka ga, oduvek je sa mnom. Ovako mali nikome ne smeta, neopažen je.”

Ali on je vojno lice, a ona su uvek opasna. Pa šta ako je vojska redukovana, svedena na četicu, ona je uvek ... Vojska je vojska, svaka prvo oružje poljubi, a tek onda bližnje svoje.

“Daj ne preteruj, Nikice. Skloni se, kad te molim. Ako ostaneš sve ćeš uprskati.”

nastavak

Sutradan dodjem na posao, nema laste, nema ni spremčice Milke. Milka je pospremila svoje i otišla kući, iza nje su ostale reči, “završila sam sa usisivačem, ’tica gore njonji, operem prozore, otvorim ih širom, kroz njih bi avion, ona ništa, kunja,  umor je sustigao, ajd’ da sredim i toalet, usrali ste, brate, usrali, a lepo piše na vratima, vi ste bar pismeni, kotlić ne radi, ne jebete vi to, poteram ja sve tamo gde mu je mesto, govna u rupu, paučinu na pajalicu, korpu sa brisguzom u kontejner, osta mi mali prozor, musav mi se učini i njega ću. Udesim i njega po svome, drago mi, cakli se, ajd’ da ga otvorim, da se sušne malo, a ona ti, molim te ja, pored mene fijuuu, i pravac nebo, čudne li ptice, ljudi moji, morala je kroz govna da bi se neba dokopala, to još nisam vidila u svom životu.”

k r a j

Opet će on u autobus, Lastin, kao i jutros, Lasta na ovoj relaciji ima monopol. Niko od putnika neće reći, svi će misliti: To Je Onaj, a vi mene pitate: Ko Je On? Ja vam odgovaram: onaj što je tužio svog brata jer mu je dim iz bratovljevog dimnjaka prelazio je na njegovu stranu.

Sudije k’o sudije. Sve ozbiljno uzimaju. Tako i ovi u ovoj parnici. Povuku se iza zavese, povuku i porotu. I većaju.

Posao k’o svaki drugi kad se na njega navikne. Rutina do rutine. Natezanje do natezanja.

Jedva, jedva više, zavesa od teškog muslina da zatitra. Niko se još ne pomalja. (Učini se prisutnoj publici u sudnici koja bulji u zavesu: S one strane ruka dečkića, koji je spremio novogodišnju recitaciju, napipavala je razmak na zavesi, nikako da ga nadje, jedva nekako.) Evo ih!

Pojavi se predsedavajući i sve sudije redom za njim, i sva porota, niko nije falio. Zauzeše svoja mesta, svako ono koje mu pripada po rimskom pravu. Sudijama sidijina, a poroti porotnička. Ni jedne muve u sudu, bar da je jedna bila, da je ona prdnula, čulo bi se. Moralo bi se čuti. Tako je bilo. Mučno je bilo. Predsedavajući popravi vlasulju, naheri je da pokaže gejačko podrijeklo, uze drveni čekićak i udari njime. Taj ni kriv ekser u životu nije zabo, a već petnaest godina mlatara njime. Izgovori samo:

“Dimom vladaju sudije!”

Presuda “dimom vladaju sudije”nikome nije bila jasna. Ni bratu jednom, ni bratu drugom, ni advokatu jednom, ni advokatu drugom, ni prvom, ni poslednjem redu u sudnici, ni kafe kuvaricama koje su taman bile pristigle, ni portiru na izlazu i izlazu. Ni onima van izlaza: taksitima, kelnerima iz hotela, ni kartarošima od noćas. Samo je saobraćajac stajao na sred raskrsnice, tek njemu je ponešto bilo jasno, ali ne ovo, njemu je bilo jasno da treba da podiže i spušta ruku na gore i na dole, ponekad i ustranu.

Propuštao je on atletičare koji  nisu o ničemu mislili, samo su špartali ulicama, špartali, samo da se dokopaju cilja. Na startu sebi u mislima postave cilj da prvi stignu i tu se njihova misao završava.

Ne rekoh vam, praznik je bio, radno obeležavan. Pravoslavni pop je baš tad zvonio jedanaest pre podne – popovi ne vole presude. Rimokatolički fratar će brecati za pet minuta, toliko ih vreme deli. Samo toliko. I to je puno. Lasta je ostala zarobljena u hodniku.

nastavak

*

Vidi, vidi, dobro vidi. Vidi da su pred kancelarijom 41, vidi da su poslagane, vidi da su ženske, skoro nenošene, vidi on to sve. Vidi i ono što ne vidi.

Al’.

Ne vidi lastu, onu gore na neonki, došla. Ušla k’o što bi svaki drugi stvor ušao kad mu je otvoreno, ušao već kako zna i kako ume.  

Vidi on i nju, lastu sa crno masnim premazanim krilima, spazio je već s vrata na trećem rebru neonke. Na glavi mu šešir, na nogama papuče. Bez njih nigde.

“Izuću ih”, već se izuo, “običaj je običaj. I ovde i svuda”.

I on će ga poštivati. Lasta ga samo posmatra.

S hodnika udje u kancelariju. U kancelariju unosi dobar dan, u svojstvu pozdrava onima kojima dolazi; prinosi im svoj vonj i vonj od onih iz autobusa kojim je upravo stigao.

“Ja došao”, obrati se onome, a njemu ishlapeli oblak još ishlaplelijeg špricera nenadano predje preko nosa, sve mu zamagli. Takav je mrak bio. I dušu mu ugasi.

“Nisi morao, ti uredno plaćaš. Da su svi ko ti, kompjutere nisu morali ni izmišljati. Sa njima se patiti.”

“Za svaki slučaj, došao sam da proverim, veli sebi i mojoj gospojini, što je sigurno sigurno. Pravo da vam kažem: prodao sam vam neke ćurane, desetak komada, dobro odoše; desetak komada i pilad, pa da se raskosuram sa državom za ovu godinu.”

nastavak

*

Došao je toga dana, a mogao je i drugog, jer on je isti i dani su slični njemu. Ništa se tu ne bi promenilo, govorio ja niko i ništa, ili, govorio kosmos bez svog ustezanja – dan na koji je došao je bio bitan ili nebitan tek toliko koliko bi i neki drugi dan bio da ga je taj doneo. Mogla je biti sreda ili neki drugi dan u ženskom rodu, da takav osim srede, nedelje, subote još postoji, ili pak neki ponedeljak ili petak. Što se mene tiče, čak je mogla biti i nedelja, kada se ne radi.

Da ne kenjkam, da ne serkam više: kada je Stanko seo pored mene na stolicu, više moga stola, bio je svakodnevni božiji dan, jedan od sedam u nedelji.

Beznačajan kao i drugi. (Ali važnosti mu nije nedostajalo – imao je toliko da to prećutim!)

Pored stola je Stanko spustio onu torbu što liči na doktor-veterinarsku, crnu, od vrha se stomačila, i sve to uz naše prve reči, one što se izgovaraju dok se ne predje na glavno, na ono zašto se dodje, pardon, zašto je Stanko došao. A u poresku upravu on dolazi godinama, samo se ovog puta činovnik promenio, ja sam novi, kako mu prići? Stanko se brzo razuveri, treba mi prići kao i drugima što je prilazio. A promenio je i Slovenca, list naglas kad progovori da pocepa na dvoje; Borivoja, što motike na kraju svoga službovanja uze od stolara-kovača Mije u Novom Slankamenu, i moju uze. Nije odmah, uze kad vide da će ostati, da je ja neću. Tu je fer isp’o. Neću da grešim dušu. A ta naša duša uvek vijori, maše – zastava koja se ne menja, zauvek nam data. Kurac bi ga znao što će mu kad zemlje nema da ašov ubode.

nastavak

“Bog ne voli starce”, prošaputa ti moj teča, kad mu se slikar ukaza, pa ti nagari DŽonson ka obali. I nebo se smiri, i talasi se umiriše,  ali ne odmah, kad on njega nagari. Desi se to tek kad se približio obali. Na samoj obali. Nigde nikog živog. A, vrbe, one prve, one nabliže, zar one nisu žive. Vrbe su se ljuljale, neko bi reako, tapšale. Sve je do očiju.

A na obali primeti ti moj teča da mu je LJuba zaboravila spakovati pojas za spasavanje. Spakovala mu sto kuraca, a pojas ostavila, tek tada pade u groznicu, drhtao je kao vrbe oko njega, tako da su ga jedva našli i lovo i ribočuvari, zajedno. Jedni išli s jedne, a drugi s druge strane. Zamalo da se tucnu pred njim. I bi da nije hrknuo. Jako je hrknuo.

On će ti ga pokloniti.

“Novi DŽonson!”, skoro novi. “Hvala ti!”, ne poljubi me, reći vam da su mi se opet ukazale njene snegbele kopaonik gaćice, koje sam zgledao kad je jednom na terenu, da je neko ne spazi, izvodila špagu. Nisam se peo na kopaonik, ni tada, ni posle. Nije da nije, ponekad mi padne na pamet, skijati bi umeo. Davno sam naučio, a i skije su dobro očuvane.

 Ovu storiju, govorili su jedan ribac i jedna riba, nismo šaputali da nas ne čuju drugi. A, vi, od volje vam! Ipak, ako mene slušate, ne morate prenositi dalje. Ili, ako se drugačije odlučite, e, onda svima sve.

kraj

*

E, ja ću ti o mom teči Draganu (samo tebi, jedinom vernom čitatelju ovog pisanija i drobljenja) Nemac, po opredeljenju, naš čovek, Bosanac bio i ostao, vrati se nama i sebi, pun deviza, kipelo, ne zna šta će od sebe, kupi lovačku, kupi lovačko, sija se, kupi municiju, položi lovački, kroz rste, kupi čamac, skupo, kupi pecaklje, najbolje, rezerviše crve i druge varalice, mrdaju li, mrdaju, sve spremi i – i, sve to zbog jednog, samo jednog nazovi pecanja.

“Samo jednom, a toliko dao?”, uskopizdi se sanitarka. Žensko ti je to, upliće se i kad treba i kad ne treba, tako sudi ovaj moj muškobanjasti mozak. Ne ugledate se na njega, jebem ga, morao bih da se pozamislim, kad je to bilo da je on bio u pravu, da su mu drugi priznali pravicu. Mmmmm, ne ide. Ne idem mi se dalje. Put bi me daleko odveo. Odustajem da ne zalutam. Podržavate me, sa slabijim od sebe se tako odnosi.

Na Dunavu, na njemu bi, čamac, i Dragan mi, teča bi, bio i ostao, pojačavam radnju i radnjinu tenziju, pretenziju. Na njemu bi, na Draganu, treća sreća, kaže naš narod, a naš narod je jedna kineska uličica. Malo vam, dobro, slažem se, neka vam bude. Bilo bi vam, i da ja okrenem. Jer ko sam ja, kerov kurac isluženi. Setih se toga u momentu kad pas zalaja na petardu što otkida ruke. Prevaliću preko jezika, malkice jača od nje. Hoću li već jednom izustiti do kraja: Na njemu bi moj teča, zagledao se u plave dubine, ribe vidi, a na udicu ne vidi, izgleda ni one. NJih vidi, ponavljam se, dobro ste primetili, a nebo ne vidi. Mrči se sve polako, pa sve neko gore deblja, prešao sa akvarela na tempere zakratko, evo ga stigao već na ulje, maše li, maše četkom, od mahanja talase probudio.

nastavak sledi

“Imaš neki problem?”, trebalo mi je vremena da kažem Milanki, sanitarki. Tek kad zaboravih na peglu koja je i dalje na hladno peglala.

“Imam. A ko ih nema?”

U vezi vode?, oslobodim se.

“Mmmm!”

I to ne bilo koje vode, a sve šapućkamo, i ona i ja. Naizmenično.

Reka kao da je u pitanju?

“Dunav.”

Baš dunavska, voda nešto nosi.

“Nosi, nosi, Zilahu moj!”

Ej, vidi neka mrlja, crna pluta.

“Od nafte”, odvodi me s puta.

Ne vidim najbolje, okreće šolju u stranu. Nije mrlja. Pre će biti neki deo, odvojio se od čamca, pa pluta.

“Ih kako znaš! Pogadjaš.”

Ih, jebiga, zanese me tija hvala, potonuh. Izvalim za ono što je tumaralo u crnoj prevrnutoj šolji. Izustim, motor za čamac?

“On, on mi baš fali!”

Tebi: jogistkinji, ritmičkoj gimnastičarki, podvodnoj ribolovici, padobrankinji. DŽonsonov motor,najbolji je. Nema mu ravna. Ni premca!

Govorili smo ona i ja, jedna riba i jedan ribac, šaputali da nas drugi ne čuju. Da ne naslute!

nastavak sledi

Skoro će kapetan, crna odela, crni mantili i nešto belih rukavica. Svi oni čekaju kapetana da ga ne dočekaju.

“Prestani s tim”, uhvati me za mišicu, e da ti ne kažem koje ruke - Petar, komunalni inspektor, a u slobodno vreme dizač tegova. Možda ovo poslednje nisam morao reći. Pa, zato što se za vreme radnog vremena radnom osoblju najstrože zabranjuje bavljenje sportom. Bilo kojim sportom. Čak je nedozvoljeno da se pomene koji upražnjavaš posle radnog vremena. Neće valjda Petar imati zbog mene neprilika.

“Trebaš nam za kvorum”, reče mi.

Već sam uleteo unutra.

“Što dižeš stolicu”, odvi jezik u rolni, jezičinu i udari me po sred lica, pred svima. Ni vruća pegla ne bi bolje. Sručim se na stolicu, ona se sruči na pod, kao da smo iz iste pičke sad izleteli.   

Zbunio sam se. Hteo sam samo glasati,  mislio sam da ste stigli do glasanja - htedoh reći - nisam rekao, predsedavajući me ne sluša, on nikog ne sluša, ni sebe ne čuje, ona pegla još me pegla po obrazu. Neka pegle, dolazim sebi. Ima njih deset kojima je ovaj uvalio jezičinu i sve do jedne ugušio.

Što plašiš, što ne kažeš istinu, gurka me moje drugo ja od šuljeva, što ne kažeš da ih je ugušio u snu, dobro, u svom snu ih je udavio. Što ne kažeš da je neženja ostao, neženja je do danas ostao – profa Kodžak.

nastavak sledi