Oni koji se razumeju u slikarstvo, ili su i sami pokušavali da slikaju, pa ih put odneo drugde bespovratno, znaju pravo pa u rebra meni i Bojanu, ti i takvi, da izuste:

“Malo te je izdužio.”

 Ti nemaju pardona za nikoga. Pobegnem pogledom ustranu, ne od njih, ne od takvih – još sam u političkom hodniku - kad tamo druga slika.

Kad tamo slika ulje na platnu: na njemu putić, na putiću drveće sa visokim, previsokim stablima, a ona sa potšišanim krošnjama. Krošnje su pobegle negde u nebo, pobegle od nekih živuljki koje su ih napadale, kresale, dosađivale im, listove zimzelene otimale, brstile im. Takvih drveta, takvih krošnji nema u ovoj klimatskoj zoni.

Pa, zašto ih onda naslika?

Bilo koji slikar može svoju slobodu, kako misli, da dariva, nama da prenosi. A mi smo sudije. Kažnjavamo ga ili pomilujemo, od volje nam je. Od volje je svakom od nas ponaosob.

Ja ti, verovali to ili ne, skočim sa ovih suvonjavih, potšišanih drveta Save Šumanovića na minijature. I njim ima u ovom hodniku. Potpisao ih lep slikar, lep kao muškarac, pravilnih crta lica, niko drugi do, čitam u potpisu: D. Jagodić. Imena mu se ne sećam. Tako se u mom slučaju potvrdi, a to važi i u drugom slučaju da kad neko umre, a ovaj je preminuo, da se takvom ime ubrzo zaboravlja, ili, treba se napregnuti, vijuge ispraviti, u ravan doterati, da bi se ili se ne bi ni tada setili. Ipak, to je nema dvojbe, Dragoljub Jagodić. Precizna ruka, preciznom mišlju po platnu vođena. Dobro, ne moraš, vidim i sam da je to akvarel. (Akvarel je zavesa kroz koju sve vidimo)

Evo, Nede. Pola deset, napolju sove polako se bude. A ona, čistačica Neda još paja. Paja da zadovolji perverziju ženskih šefova. 

Nije joj dosta da čisti, paja, nego dobacuje. Kome, meni dobacuje:

“A ona slika na ormanu?”

Nju sam ja kupio.

“Dugo je držiš?”

Ne dugo. Predugo, moja Nedo!

“I sama sam to primetila, ali nisam ti htela to reći.”

Priznaću ti!

“Meni čistačici poveravaš? Čime sam ti ja to zaslužila?”

Ako ćemo pravo, uskoro odlaziš u penziju.

“A ko ode, zaborave ga. Jako brzo.”

Nisam tako pomislio.

“Nego, kako?”

Ko ode brzo zaboravi sve ovo.

“A tako! Misliš da ću i ja čim kročim preko opštinskog stepeništa, što mi poveriš odneti sa sobom daleko. Van ove zgrade, van ovih ljudi! Načuo si da se vraćam u Mostar. Sad je Mostar daleko.

Moguće, moguće da si u pravu?”

Dobijem ti ja, moja Nedo, uvijeno, umotano, samo što sam autom stao dok sam je čekao, dade mi ona to umotano. Veli, ovo je za tebe. Ja ga tutnem pozadi, na sedište. ne reče mi sama, šta je umotano i četvrtasto, za mene je to samo shvatih. kad dođoh kući, ona nije mogla sa mnom, mada je obećala, došli joj brat i snaj(!)a, ne rođeni, onaj što je bio atletičar, onaj što oboli od parkinsonove i žena mu trgovkinja, četiri ćerke. izvini se darodavka, a ja, šta ću, prihvatim. Prihvatim izvinjenje i prihvatim poklon.

Dođem kući, otvorim paket a ono sat, sat sa kućištem, kazaljke tu, baterije fale. Imao sam neke polovne, dodam ih, a on poklonjeni sat počne da tikatatikatakatiče kao onaj iz detinjstva. Prihvatim ga da me uspavljuje, supruga mi je već dve godine bila otišla. Ostavila krevet i mene na njemu, sat nas je umrtvljivao. To nas je svakim mrakom radovalo, mene i jastuk. U njega sam sve dublje zabadao nos. Disanje zaustavljao. Ništa zato.

kraj