Koja?
Ona u priči koja sledi ili je protekla, ne siguram ništa. Čitajte, pa ćete se uveriti gde joj je mesto, gde smestih – tu pripovest o njoj. (Zaborav obično oslobađa, ovaj zaborav mene ne opterećuje)
Gleda me, skoro posmatra slika. Ne bilo koja. Ja sam na njoj. Otimam se, ne prihvatam da sam to ja na njoj, ma koliko mi bilo drago. Nije moja, nisam ja nikom pozirao, ovu je načela starost, muve toliko puta popljuvale.
Ovo je niko drugi do prvi sekretar opštine, Živanović. On je, nema druge, on gospodin Živanović. On je, sad sam već ubeđen u to. Potanko se potvrđuje.
On je, ubeđujem sebe, mada ne moram. Dovoljno je reći da se njegove godine na slici sa mojim sada podudaraju, skoro poklapaju. Zato smo nalik jedan drugom. (Poznato je, ali nije priznato da sa istim godinama postoje najmanje dva čoveka na ovoj Zemljici da se likom podudaraju). Tako ja i gospodin Živanović. Onaj gospodin Živković što je imao porodičnu starinjsku kuću, tu ispod Opštine. Dođe vreme da se stare ruše, veće nove zidaju, on ti ustupi “Graditelju” za dva četvorosobna stana u novogradnji.
Imaš i ti, reče moje drugo ja, imaš i ti takvu sliku.
Imam, imam u mojoj sobi sa trinaest nepunih kvadrata. Slika se nalazi u samom ćošku. Okvir četrdeset sa osamdeset santimetara. U njemu ja, ocunjio nosinu, a nosina na sredini pozamašna, zamašćena, slikar tako video, tako hteo, te je tako moralo biti. Nije daleko od istine, ne naginjem na svoju stranu. Mislim, reću vam, malo je naklon prema meni. A, umetnost, kao i uvek, u sličnim slučajevima – trpi.
A da počnem ispočetka.
Može, ispočetka.
Stigao sam kod uvaženog profesora, vajara i slikara gospodina Koševića. Atelje imao u svom ugrejanom suterenu i dalekom od žene mu geometra Negice i dveju divnih, pokazaće vreme, ćerki, Jelene i Smilje.
Mali Bojan Krljić, kažem
Pozdravim se. Otpozdravi on, pozdravi se i g. Košević. Bojan ne skida pogled sa slikajućeg crteža.
“Nije dobro”, veli tutoru g. Koševiću.
“Dobro je, kako nije! Samo tu malo”, uzvraća Košević. Prstom popravlja.
“Nije, nije”, Bojan skida crtež sa štafelaja. Na njemu sam g. Košević, prepoznajem ga, dok govori Bojan. “A, sad sedi ti!”, kaže meni. Ja poslušno na stolicu.
“Tako”, bilo je sve što je Bojan meni rekao.
Upiljim u nožicu stola koja mi se očima nudila. I tako ostanem dvadesetak minuta. Ni tamo ni amo. Kako se namestih, tako se ukipim, sve vreme nepomičan ostanem. I slika nastane, ona koju sada godinama držim u maloj svojoj radnoj sobici.
“Dušu ti je potrefio”, kažu oni kojima sam enigma. (Kurvar, ako mislite, u pogrešnom ste zaplivali. Ženskom svetu, oduvek providan bio).
nastavak sledi