Kažem sebi: prazni hodnici.

Prazni, odgovara moje drugo ja.

U nevreme si stigao, to će reći prvo ja.

Tako će biti i nikako drugačije, opet će drugo ja.

Nisam mislio na ljude, stranke kojih nema, gluvo je doba.

Gluvo, jer je posle radnog vremena.

Nigde nikoga.

Nikoga, samo dole negde portir ili noćni čuvar, koji te propustio drema, kunja i prdi (samom ljudskom stovru, kada je samo, mora, jebala Mara bumbara, da padne na pamet da prdne, nešto ga mora na to poterati, ali ne bih sada o tome)

Ma ostavi portira, ostavi tišinu, gledaj, gledaj oko sebe!

Zar ne vidiš da sve vreme gledam, blenem, ne bih li ugledao neku sliku na zidu.

Nigde ništa. Sam si mi svedok.

Prošao sam hodnik. U prizemlju, levo: geometri, desno: inspektori, ekonom, pridošli arhiktekti iz Beograda ravno, tamo nema posla, a oni ovamo, po vezi, i blagajnice. Njih četiri. Popeo sam se i na sprat.

Na jednoj strani poreska uprava. Procunjam dublje. Sve zeleni zidovi, ali slike nigde, nema je. Nijedne okačene. Bar da je jedna.

Pa zar niko da se seti, a toliko je godina ove zgrade proteklo, niko da se seti da fotografiše radnike jednim zumom, jebao ih bljesak koji zum ispušta, pa da svi budu na jednom mestu, bilo koje godine, bilo kada, bilo koji sastav. Niko, ama baš niko i nikad da se seti. Možda se neko i nekad, kad list sa grane opadne i trusne na poškorpljenu zemlju setio tog, ali nije ubeležio, tucnem ga s bande. Ne njega, posumnjam da je on muško, otud, ponavljam, tucnem njegovo medno žensko, starije, paše, mlađe, ako je , godi mi. Godi mi, jer, ja sam sportista u pedeset trećoj, preletim svakog jutra, dok vi, spavate, pardon, neki hrču, preletim deset do dvanaest km, km je skraćeno, ne dam da se oteže. Preletim, a samo se brada, koju puštam orosi. I nikaj više!!

Pljunem, puj! jebem ti život! pred ulazak u ovaj politički hodnik, tako ga nazivam. Uđem, a ono u njemu sve blješti, sija, cakli se, ubija svetlost u potiljak, u oči.

Stavljam crne naočare, one protiv sunčevih zraka, srećom poneo ih. Poneo ih, kao što se ponese maramica, češalj ili neka druga sitnica. Kao što se ponese ženska vata. Tako ja poneo svoje naočare.

Ali, ko je gledao, a niko nije gledao, a da je gledao, video bi, a možda i ne bi: ne zna se da li sam ih pre stavio ili pre skinuo. Imao sam razlog za to.

Koji razlog?

E, koji! Ovaj zbog koga sam obišao celu opštinsku zgradu iznutra. A obilazio sam je zbog slika. Samo zbog njih.

Najzad! Evo, prve!

Gleda me sa zida, uramnjena u zlatni okvir, spolja pozlaćen, a unutra “braonjski”, kako kaže manekenka.

nastavak sledi