*
Na vratima novi natpis: Osnovna škola “Dušan Vukasović”, nekada nemačka škola, na plavoj tabli plavom plavi Dunav ispisano sa belim slovima, ćiriličnim. Nisam se iznenadio, a zašto bih? na Balkanu se tako brzo menjaju natpisi, table. Nećeš opet sa mnom, reče mi onaj ulubljeni članak desne šake, neću, levom ću.
Kuc, kuc, došao je na mene red, reče levi članak zadovoljan svojom ulogom.
Uđem.
“Toma!”
“Vanja!”
“Vanja!”
“Toma!”
“Ruskinja!”
“Rus!”
Lepo ime, Tomi kažem i ništa drugo osim imena nemaš. Ne pomenu on da je sa sobom poneo tablu Osnovna škola “Dušan Vukasović”. Na kabinet dok predsednikuje, neka je. Da ne zaboravi gde će se vratiti.
“Ja sam Rus.”
Koliko je Petrovića, bar jedan mora biti Rus.
“Taj sam.”
“A, ti?” – pita Vanja.
“A, ti?” – pita Toma.
Ja sam pisac.
“Nisi oduvek bio pisac?”
Ne zajebavaj!
“Zar tako sa predsednikom? Aj iznova!”
“Ja Vanja, učiteljica, nastavnica, učiteljica.”
“Ja sam Toma, učitelj, nastavnik, pedagog.”
Ja sam Nikica, učenik drugi bez prvog razreda, treći sve do osmog. Ne prilazi mi, ma ne prilazi, ne prilazi, ej Vanjo, ni slučajno.
“Zašto?” - on upita.
Zato što sam nekad želeo da sam ćelav, nekad, samo onda, hvatala je Korbačova za glavu, onda i mene, sedeo sam pokraj njega, hvatala sledećeg, hvatala nadalje, sve tako do tridesetog đaka u razredu, ne prilazi, Vanjo, ne prilazi sad!
“Već sam prišla.”
Šap, šap, šapućem joj: Glava ti na belom jastuku zavaljena, podigao sam se odozdo, zajašio, uši ti zategao kolenima, priheftao za jastuk, nudim ti ga, pitam te kašikicom, propinjem se, zevaš žuti ptiću, gladan si, evo još, još evo, evo.
Zašto ste se zarumeni? Ne gledajte se! Sad ste još više zarudeli. Samo polako, čekaću dok ne potrošite svo crvenilo. Sačekaću.
“Pisci jebu rečima”, izusti Vanja da joj crvenilo, koje se poprilično nahvatalo, što pre sletelo.
Da nije tako, nastavljam njenu misao, “pisci jebu rečima”, da nije tako i Andrić, i Ćopić, i Crnjanski i možda Krleža - svi bi oni imali bi decu. Svi kurčevi štrcaju na svoj način, ali svaki štrca, mlaz pisca je prejak, svaki put spere jajašce s materice.
“Bolje ’ajmo iz početka.”
“Ajmo”, podrža je on.
Ajmo, kad kažete, prihvatim i ja.