*

Ni opštinska zgrada ne voli obeležene, drži ih po strani, drži ih po krajevima, u ćošku. To je slučaj sa Pekićem i Trbavom.

On raspuštenik, dvoje dece negde u Srbiji, gde će otići kad radni vek završi, imao je brata direktora pozorišta, jednog sinovca sa naočarima, uzeo je kurveštinu i krenuo u Neradin, drugog sinovca sa naočarama, koji se nije nikad ženio, ali je zato stalno predsednik sindikata.

Pekić, opštinar žderao je beli luk i tamanao kisele mentol bombone, time je davio vazduh u kancelariji, koja je ionako bila mala; uvuče papir u mašinu i on tako stoji, bel(!), da belji ne može biti, kao nešto radi. Šefovala mu s vremena na vreme Trbava jer je tako malo dolazila na posao, nije mogla trbava pravnica, sada pokojna, povijena, dvanaestoro rodi, s Piletom Likotom, ona ispušti dušu, on ostade sa šeširom, i pet ’šćeri’, a šest se pouda, a jednu ’šćer’ u međuvremenu uze bog, trebalo mu. Ostade Pileta i sa šeširom, i sa stanom u najlepšom delu grada.

Osta Pekić sam u opštini, u njihovoj kancelariji da izdaje neka uverenjca. Da prodaš zemlju, moraš prvo državi ponuditi, pa ako se ispostavi da je ona, država gadljiva, onda ti možeš preko Pekića da biraš komšiju.

Imao je Pekić stan kod železničke stanice, nekad se govorilo velike, jer je postojala i mala, na izlasku iz grada pored nadvožnjaka, u Trikopredovoj zgradi; imao je ljubavnicu, imao je pripravnika njenog druga sa kojim je ispunjavao igre na sreću; i on je bio razveden, mala devojčica jedinica.

(Jeste primetili u tekstu, u ovom pisaniju ne može da se rodi muško pa da ga jebeš, aj što se meni ne da, to znam, to kanda znam, a što se vama, čitaocima, zanedalo?)

Devojčica jednica ode sa mamom biologom, makrobiologom, u banji radila, prvim trajektom koji naiđe, ode u Beograd, preseli se i poslom.

A njega, oca joj povuče “Plava reka”, tako se zvao i zove se centar za socijalno zbrinjavanje. Sa školom spremanog za nešto drugo, sa propalim životom,  radio je Velisav da popravi one koji se popraviti nisu dali.