Silazim do brane. Mislio sam da krenem duž nje. Mislio sam i mobilni da uključim. Jedna čaplja, odma uz splav, blizu obale. Glagol je suvišan. Evo ga sad sledi: Razlete se i graknu, u daljinu. Nekog opominje.

Ono što mi se odmah otvorilo pored izvora, niz branu, jeste jedno zdanje, lilav boje. Nisam mislio na zdanje, nego sam hteo da ukažem na neonska svetla koja su po danu upaljena. Mislio sam da o tome niko više ne vodi računa. Gledao sam tamo kućerak i antenu visoko podignutu i smatrao sam - do sad - da tu dolaze samo pičokare, da ih dovoze, da se razvlaže i - čudi me da limarija, ovaj, nije otišla po kurcu. To je isto k’o sa onom lovačkom kućom, što se prisloni uz ono malo jezece, blizu bazena, gde se u vreme velikaša dolazili, odsedali. Odležavali. Odoše carevi, zaključa se lovačka kuća, možda zauvek. Ništa nema zauvek.

Oni iz gornje ispisanih redova napiju se u toku dana, pa pse teraju na patke. Životinja na životinju nećе, ako ne mora. A, hoće, ako je ljudskom rukom ponajmanje terana. Svog psa u vodu nagoni – ovdašnji advokat. Više ih, nakotili se. Što pas više šparta po zelenoj vodi, to po;ne nalikovati na svog fiškala. Učini mi se da je istina, da ne kažem pravda u vodi – ribica jedna – pa je treba izganjati. Kad se trbušina od advokata umori od akanja, onda pije, pući se, onda gledaš kad će mu se utroba proliti u jezero. Prosuti skroz. Patke će je slatko pokusati. Spremno vrebaju, sve dok se to ne desi. A desi se, desi.