Evo ga odozgo ulicom njuma, gura bicikl; crven kao da ga je sad iz prodavnice izgurao; nadvisio oca, ramena od njega povijena pokupio, a od majke, nagojenost – ona koja je u poznijim gosinama sustigla. Na glavi šarena pletrka i šal, neuredno okomotan, ne dao bog, u koga uspit da kažem ne verujem, a vernicima svaka čast u njihovo ne diram šal kao   kao uže.

Sačekam ga da priđe.

“Šta si, brate, tako beo?”

“Misliš posedeo.”

Ma ne to, mislim u sebi,  odmah se vidi da nešto nije u redu, već sam i čuo: ortakluk pukao, a kako ne bi (uzmeš li jedno jaje, malo je verovatnoća da bude mućak, ako uzmeš zaredom dva, jedno se ispostavi mućak, tako je to i u ortakluku.)

“Idem da iscepam drva.”