Na guzu staše da lepe papirnate, a na sike, na čelo, na vrat, na stomačić – srebnjake. Kano toke na prsima, rekli bi pokojni da ih zemlja ne pritiska.

“Odavno ih je pritisnula.”

Slažem se, ptice s vama! Sad oni iz trave zimzelene ili nekog poljskog cvetuljka to isto sašaptavaju. Uvereni da imaju kome.

A ja im velim: Ostavite za posle. Ja im velim: Nemate kome. Ja im velim: Kasno. Draža je blaži od mene. On je svojima onomad u frci kad bijaše, dobacio ispod brkova: Sačekajmo, junaci! Nije vreme! Sačekajmo, biće ga!

“Kome govoriš?”