3.

“Reci, samo reci. Slobodno, ne suzdržavaj u sebi. To bi ti i lekari rekli da su sad ovde umesto nas” – natiču reč na reč ptičijim jezikom galebovi, ja da kažem bijeli. Ne zamerite mi ni ovoga puta jer reč “bijeli” kliza mi se već neko vreme po jeziku. “Bijeli” omaknu se, priznajem! Sve što se omakne, zaslužuje samo jedan treptaj oka onoga što sve to gleda – pomalo se pravdam.

O njima ni reč ne stigoh, o spermušicama. Kriv je doručak. Preduhitrili su me uštipci. Uštipci su stara tvorevina. Onih baba i onih deda i pradeda koji - hteo ne hteo -pripadaju nekom od vas. To se grize sa slašću, koji za bolje ne znade, i u energiju, neizbežnu brzo se pretvaraju. 

Glatko dupence, slatko, mlado da mlađe ne bude  - neko ih je navadio? da nisu oci im ili njihove majke, da ih oni nisu navadili i prstom ukazali: “Istrćite se ’ćeri, mlatite lepezom po autima i pare ubirajte”.