Možda sam već pisao, ali nije zgoreg ponoviti. Poznato je da svakog dana nekom nazivamo “dobar ti dan”, pa mu ne dosadi. A što bi onda dosadilo ono što jedan od šest milijardi pisaca želi drugi put da  pomene.

“Da nisi broj pisaca omanuo?”

Nisam i neću. To mi ne garantuje neka od dobro stojećih banka, u kojoj nemam ništa, a nadamo se i ja i banka biće - već to garantuje broj opalih listova sa listopadnog drveća koje se okruni ove jeseni. Ne garantuje broj tih listića – pridev, uvelih - nego žiri koji ih je prebrojavao. I noću i danju, zadatak je zadatak. Držali su se mesečevih mena i svih horoskopa, rekli su mi. Takvom žiriju red je verovati, ako ne mislim sam brojati. I vi sa mnom. Poznajem vas toliko dugo: znam da nećete i znam da vas mrzi tako nešto.