“Doći ću sutra, prekosutra. Na kratko” – Prejo će.
Popićeš kaficu, gorku; takva ti baš odgovara, i dva, ne jedan sokić, već dva sokića APPAcole, koju voliš, a meni meni se od nje koprivnjača diže, sve me svrbi - ranije se tako govorilo. Kažem za koprivnjaču, tako se ranije govorilo, zašto? Čitajte, ništa nećete izgubiti! Ništa. Ama baš, koliko ja spoznajem ili sam uspeo skonatati – ništa ne umire tako bezbolno kao jezik. Naš ili bilo čiji. U to sam ubeđen. O tome niko ne vodi računa. Svako misli da umire sa jezikom sa kojim se rodi. Ja se ne dodvoravam tome: mislim da jezik umire brže nego vilin konjic, koji mi sad pade na pamet. Samo bit ostane. Geni se razmožavaju, samo im je tle bitno. Za njih važi, i za jezik sleduje: bitno im je gde padnu. Od tog im zavisi kuda; oni već znaju šta će i gde će. 
