Ih, pustimo drtavog Dragana, ostavili smo Stevana Gemovića papir da tovari. Sam samcit. A nije sam, kako bi bi bio. (Bilo koji čovek je sam kad to izabere.)

Smejte se, smejte, ja tako vidim. A svako je sa očima pa nek proverava. Neka crni, ili zabeli. Sloboda mu nebom vijori, samo napred. Zastavi njenoj nek se poda.

Stevan ima uz sebe dvojicu sinova što oras kaleme, na bonzai ga skrešu. Stevan ispred sebe ima stričeva koliko prstiju na levoj ruci.

“Što baš na levoj? Zar je to bitno? Svaka ruka pet prstiju.”

Trčite malo, izvolite, trčite malko. Ne morate samo leteti. Visoko letite. A ne merete!

“Kako misliš, ne možemo?”

Lepo i ovako. Slušajte me: sve je tako kako velite za ruke, ali ako važi za svačije ne važi za Stevanove.