Morao sam, samo da morao sam, ponovim. (Priroda je sve izmislila, neće biti dugo pamtovanje, ne timarite se zbog toga, beli danas najbelji galabovi, gradske deponije. Čovek sve uprska sa svojim dodavanjem. Tako zada sebi glagol mora i za sobom ga vukao sve dotle dok ga ovaj ne uzjaši i nema onog koji ga od ljudi može sa sebe zbaciti. Glagol mora se čvrsto drži.)

Otuda i ja: Morao sam i hteo sam. Šta mi možete? Morao sam jer je Ona za reč, a On je za riječ. A razdvojio sam ih, njih dvoje, jer im to najteže pada, razdvojeni ili udaljeni su nemoćni, skoro bespomoćni. Neka im bude tako bar na tren. Vratiću ih jedno drugom prilikom (razlupan oras ljuskama vratiti! samo nek vide da su ih skrckali zubi, veštački i jaki, obaveznim socijalnim na vreme plaćenim.) 

“Na papiru sam”, prizna mi Stevan. Na šrpicu sam, kao da izgovori. Ista melodija iza njegovih reči zagudi. “Imam neki kombi skupljam plastikanere ...”

Boce od plastičnih masa?