A šta je uradio taj što je uradio. Iz očiju mu čitam. Iz očiju Stevana: sija li, sija, iskričavi, sitno i lako prepoznatljivo. Da prekinem: Stevanovo svetlucanje pa da dodam: drugi, bože moj, učeni, prepametni se daju pozvati, neka im je, umeju – e, ti, pomenuti pišu Stevan i Stefan – kao ono, redovno i to znaju naglasiti i napisati: filosofi, misleći pri tom na filozofe ...

 “Jebeš jedno slovo!” – niste morale vi, ptice, ovo da lanete. Ja bih, više mi priliči, meni i odmaklim pređenim planinama, zavejanim ulicama i uklještenim, natečenim zglavkovima. Zaustavite me da se ne klizam dalje i ’dolje’.

... i dok to oni rasprave, ode život kao da nije ni dolazio, a dolazio je. Neće biti da je dolazio zbog nas, vas, naprosto navratio je, navratio je. Skrenuo, zaputio se, na nas nabasao  - samo zbog sebe. Tako mu se ’oće.