ĆURAN

Ne boj se, Marija! Samo se rakoli, širi krila i lepeće njima. Otkad ga znam, oči su mu ljute, paprene. Bogomolji je došao nekoliko dana iza mene. Svakog jutra priđe mom krevetu. Čujem kako tabana kvrgavim nogama. Poglednem ispod oka: stane, podigne glavu, naheri vrat i ćurlikne. Nije ga briga da li sam se probudio, okrene se i trapavim hodom iziđe. Posle, skita po bogovetni dan. Najmanje je oko bogomolje; ode taj u selo kad se uželi.

„Makarije, otkud da je toliko dugo ostao u životu?“

Pa, ja sam njegov dužnik. Mora da sam imao dvanaest godina i baba mi je rekla da je nešto poslušam, da će mi zaklati ćurana. Međutim, baba se oglušila o obećanje. Namučio sam se dok sam uhvatio ćurana, stavio mu glavu na deblo i zamahnuo sekirom; pre nego što će pasti na njegov vrat, pala je na moj prst.

Ovaj ćuran je njegov potomak. Marija preblede. Da možda ne zna za ono... s njenom majkom? Sada će me upitati za poslednju stričevu priču? Gleda ćurana. Poveravaju se jedno drugom. U meni se javlja strah. Otkad sam ovamo stigao, zaboravio   sam da postoji. Ništa ne raste tako brzo kao on. Od straha ne vidim njih dvoje, ćurana i Mariju. „Vreme je da krenem“, napokon izusti Marija. Time me spasi. Straha nestade. A na njenom licu gledam osmeh koji se razliva kao mleko, kada mirna koza, kojoj dosadi muža, odgurne nogom posudu. „I dalje ću te voleti kao brata.“Pridigoh se za Marijom.

Pođoh rukom u džep da bih bacio koji češnjak za njom. Već je bio istrulio. Ćuran je isprati preko dvorišta. Ode stazom.