VINOGRADAR

Pre neku godinu stricu je došla mlada žena iz   onih   kuća.   Njen   svekar,     je   nasledio najbogatiji vinograd u selu. Ukućani su bili najviše  me]u  lozom  i  maslinama.  Mirnim, ravnim glasom poveravala je svoj jad: „Zaljubila sam se u svog sadašnjeg muža i odlučila da udam. Nadala sam   se da se neće uvrći na oca. Prevarila sam se: prve godine - ni kapi, druge već nije izdržao, čim je stiglo novo vino, pio je. Običaj je u našoj kući da domaćica ide po vino u podrum. Točila sam, a on je pio i opijao se iz dana u dan. Nije me tukao, niti je bio za rad. Smejao bi se, šalio. Kada sam napunila ko zna koji bokal po redu, suza u nju kanu. Ovo kisi, on reče i nastavi nerado piti. Nekoliko suza se slilo i narednih dana. Ovo vino je kiselo. Ni za šta! raskolačio je oči na njega. Tu je lek, pomislila sam.“

Draga Marija, naredne godine u bogomolju dolazio njen muž. „E, moj prijatelju“, poče on obraćajući se stricu, „propade mi vino kao nikad do ove godine. Oduvek smo se dičili grožđem i rodom. U početku sam trpeo, ćutao, a onda počeh da tražim krivca. Sišao sam podrum i našao vlažni otisak dna boce na buretu iz koga se točilo. U kući imamo samo tu jedinu bocu. U njoj držimo svetu vodicu. Moj otac ima obzira prema njoj, ma koliko bio pijan, nije još posegao da je razbije. Evo, doneo sam bocu da proveriš da li je unutra sveta voda.“ „ U njoj su i suze“ reče stric. „ I to - ženske.“ Kada je došao kući, njegova žena mu je priznala da je u godini skupljala svoje suze jer je primetila da od njih vino kisi. Vinogradar se nije ljutio, razumeo je te suve oči.

Ovim se priča ne završava, moja Marija. Prosedi svekar, pošto je pozdravio, navrati k stricu, na dvorištu bogomolje ubra list smokve koji mu je milovao čelo, i reče: „ Da me Bog nije pokarao zbog onog...? „Zbog čega, dobri čoveče?“„Poganio sam Isusovu krv, kvario sam vino.“ „Bog je velikodušan, prijatelju!“ Zabrinuti svekar, pri polasku, pruži ruku stricu, te se pozdraviše. Dlan mu je bio vlažan. Napravi tek nekoliko koraka i, pade.