MOJ PRELAZAK U PORESKU UPRAVU
Gore sam došao neke godine koja je na kraju nosila nulu. Prebace me iz privrede u poresku upravu. Bila neka rednja. Rekli samo: mora! Kad mora. mora. Ni to nisam rekao. Pokupio se, pa stepenicama gore. Zadržao se tek dvadesetak dana i rekao “jebote, ovo nije za mene”, moj školski drug Kaazimiroviæ i Bosanac, predsednik Izvršnog odbora, rekoše mi:
“Ideš u 'Gasoplin' da se ne vratiš.Nema vraæke”, doda Milorad Bosanac, “veæ mi se jedna pièokara vratila.” Opustio se preda mnom, opustio i mene. Godi mi, ima poverenja u mene.
Slažem se, èvrsto im obeæam, misleæi na ono što ostavljam. Ostao sam tri dana i èetiri noæi, mada u radnoj knjižici piše èetiri meseca: jul, avgust, septembar i delom oktobar.
Doðem u stan Milorada Bosanca. Otvore mi njegovi.
“Ne pravi mi pizdarije”, rešavao je Bosanac, predsednik Izvršnog odbora ukrštene reèi pod èetiri vodoravno, lako mu bi: reka sa tri slova u Bosni. Una, draga mu.
Daj mi knjižicu, tako smo se dogovorili, kažem mu stojeæki.
“Mikica, ne pravi mi pizdarije”, tek sad je to rekao, “vraæaš se, samo da raspišem konkurs i izaberem direktora.”
On izabere direktora. I vratim se u poresko. Ovi me dobro prime. Jebala mara bumbara (uzmimo da je èisti arhaizam).
“Rekla ti Vesna da doðeš u daktilo biro.”
Sad æu, radio sam nešto neodložno. Proðe pola sata, “jesi li bio”, ispoljavao je brigu, nisam, sad æu. I treæi put me podsetio, ja odem, Vesna mi reèe sa sisama, “evo ti.” Ime mu ne pominjem i neæu.
Dao sam bio nacrt nekog rešenje da mi kuca, “nije hteo da ti odnese, svoje je odneo. Tvoje nije hteo”, bile su Vesnine reèi.
E, ubrzo nastade druga prièa, stopili smo se: u jednom æošku Sremac, najduže po stažu, preko veze ga ubaci jedan debeli, hvalospeve o njemu ovaj prièa a kako i ne bi, o dobroèiniteljima svi tako, nego njegovi doðu pre tristo godina iz Like, otro je sve, isprao je vene, èisti Sremac i èista podvrsta Sremca, najgore selo, kad odeš kod njih, oni te svi napadnu, kad nema nikog stranog oni se izmeðu sebe izjedaju, oèima se rukuju, rukovanje im je ravno bodenju matadorove majice.
Do mene, sto na sto se naslanja, Slovenac, podvrsta Šumadinac, kurac bi ga znao, jedino izvesno je da je æelav; pred penzijom, sina dade da ratuje za sve samo ne za deželu, malo penzijskog staža ima, akviziter je bio, vitalnost tražio time što je spermu, koju bi mu dao seoski veterinar, propalu, na hleb mazao. Gajio je taj piliæe u kavezima kod druge, a nju èepao, kad mu tašta zaklopi oèi, kod njega umre, i ova je oplaka; nad Dunavom ’padale se neke modre jesenje kiše’. U vreme kad su škropile i po Mostaru.
“Gde vam je Šokac”, evo ga i on uskaèe, upire prst u mene, ne u mene nego u onog što se zadesio za mojim stolom.
“Gde vam je ustaša?”
(Ko je taj, pitate se, ljuti Krajišnik, tri bajpasa u sebi, èetiri æerke pre toga napravio, i jednu iza toga.)
“Gde vam je ustaša?” mislio je na onog drtavog koji je Ciganku jebao za kokoš, koga sam ja na referentskom mestu odmenio.
“Ja sam mu sin”, oglasi se ovaj koji je zaseo na mestu ’ustaše’.
Ovaj u maskirnom odelu, više je lièio na Srbijanca u šajkaèi, ratovao je verovatno dok nije dobio uniformu, okreæe se Sremcu, dotle Slovenac utulio glavu, stiska je rukama kao da je fitilj od sve sveæe pa ga gasi izmeðu palca i kažiprsta, koje je ovlažio, a on, Adam Balaæ, i njemu ime i prezime da pomenem, ne da se: “I èetvrti su mi ugradili, a meni ništa”, lupa se po prsima.
Da bi izgladio ono što su Adam i njegov otac usrali, “ja sam mu sin” zapoèe:
“Niko nije kriv.”
“Niko nije kriv”, prihvati Sremac.
“Niko nije kriv”, doda i Slovenac-šumadinac, i da ne bi bilo tri “niko nije kriv”, da se ne pomisli da je reè o srbovanju, nateram i Krajišnika Adama da prevuèe još jednom: “Niko nije kriv.”
6.3.2010
kratki roman
„Ti o zecu, i sa pticama je slièno. Ako predugo ne vide èoveka, kada naiðe na njih, èoveku se uèini, a da nije daleko od istine, da se ptice zamisle, ne pomièu, maltene sve dok ne doðe do njih, da rukom može da ih uhvati.“
Sve je, ispostavi se, Žika prisluškivao. Pop, kaže se pop, a ustvari crkvenjak, možda i pojac, ne bi me èudilo da je, otkucava na crkvi tri sata popodne; drnda tamo ovamo zvona, užad marširaju u njegovim rukama, a mi – Žika, Branko i ja, jedan drugom i treæem šibnemo „zdravo“, kraj je poslu.
(Mrena nije volela da pominjem ono noæas æe zeko tražiti majku. Odmah bi zaplakala. Drugi put sam joj govorio da proverim da li æe zaplakati. Tako dva puta. Više joj nisam pominjao. Zašto sam ovo ubacio, jer je tri sata prošlo, zašto mi pade na pamet. Možda zato što nas neke misli stalno prate. I s vremena na vreme nam se jave.)
nastavak
4.3.2010
kratki roman
2.
“Prvo sam ga primetio na nekih dvadesetak, pa i tridesetak metara ispred mene, a onda je zašao u kukuruz. Ja sam nastavio da se kreæem, da bih se za kratko, opet, pojavio na putu. Pravo trèi na mene. Odmah sam se umirio...”
Neko mi je nekad prièao da se treba pred životinjom umiriti, tada se radilo o psu, ako treba i èuènuti.
“Ja sam se samo umirio. Ravnomerno je trèao dok nije došao do jedno tri-èetiri metra, ja sam zaustavio i disanje. Gledao sam ga, da li sam treptao, to ne mogu reæi: on je podigao glavu, ne tako brzo kao što su znali neki drugi njegovi; kada me vide u daljini, ti podignu glavu i onda strugnu. Ovaj je podigao lagano glavu, uši; uèinio mi se da je stariji, ali, podigao pomenute uši u svoj svojoj punoæi… I stoji, naherio malo glavu i gleda me konjovskim okom.”
Kakvo ti je to oko?
“Zec ne vidi pravo, on gleda sa strane. Ovaj je iskolaèio baš jedno veliko konjovsko oko, a onda je ukoso kasom ravnomernim otišao. Ja se nisam pomerao. I kada sam se okrenuo, po strani je bila detelina, a pozadi kukuruzi.”
Dobro si naišao, velim Žiki, koji banu, ko zna gde bi i dokle bi ovaj naš, pokazujem rukom na Branka, Branimir otišao. Žika se ne iznenadi, ni malo. On je od malena imao devijaciju nosa.
(Prvi je, meðu nama najstariji, Žika je uzeo naoèare, naprosto, poverio nam se, trebaju mi, i uzeo. Mi to èuli i na tome ostalo. On ih stavi, malo nam neobièan, ali ništa ne govorimo, a on u toku dana namešta, pomièe gore-dole preko nosa. I ne proðe tome puno vremena, tek neki dan, on reèe, seo sam na njih i, da ne kažem njegovim reèima, jedan krak onaj što ide za uši slomio se. I prestade da ih nosi. Nikada više, malo sada otièe rukama kad èita ili kad piše, a mi, mlaði, jedan po jedan, kako je vreme odmicalo, uzimali smo svoje dioptrije i naticali ih na oèi. On ih ni danas ne nosi.)
nastavak
28.2.2010
kratki roman
KRATEŽ IZ POLjA
1.
Samo što si prošao, govorim mu, a on veæ do prozora, osetim kako si se natukao luka, i sad dok sam iza tebe - ovde, opet me zapuhnjuje. Nego drugi put, jebote, ponesi glavicu èešljaka, stavi na sto ispred sebe, i kad neko naiðe ponudi ga, ne mora jesti, samo neka zagrize i biæe mu dovoljno. Ili, nacrtaj na zidu iza sebe reštu luka, da ljudi odmah spoznaju s kim imaju posla.
Smeje se on, smeje mu se i sin koga se podigao u školu, nema neki èas, pa svratio tati na posao.
Idem, kažem mu, dosadan sam, popujem, on žmirka i smeje, šta æe od mene, smeje se i meni i onom svom uèinjenom. (A juèe se natukao lukom, žena mu to spremi od, moram dve taèke: supena kašika, maslinovog ulja, jogurt u svojoj plasiènoj èašici sa marketing reklamom – besplatnom, da bode oèi kupcima, i ono što je najbitnije, kako to umalo da zaboravim, èetiri-pet tucanih do u sok izmoždenih èešljeva belog luka. Onog, što sam on, Branko za njega nedavno reèe: „ Sadili smo ga do pre neko godinu dva reda manja, sad smo poveæali.“ Verujem mu, verujte mi. “Prvo sam ga primetio na nekih dvadesetak, tridesetak metara...” “ zašijao je negde Branko, oseæam po ovom prvom naletu, ne treba ga odvraæati. Ko bi ga odvraæao. (Ne stoji upitnik)
nastavak
26.2.2010
kratki roman
Ima i te kako ima. Ti si meni bio meðu nogama. Držao si se, ali krv nisi sisao. (To ga razljuti.) Ostani, ma ostani tu gde si, ne mrdaj! Težina te ukopava tu, tu i ostani! Seæaš se, Simo, kad sam nalepio “izdajem stan za samca”! Na staklu pored vaše geodet sale. Ti reèe, ne može. Ja ti rekoh, Mata mi dozvolio. Ti opet reèe, ne može, otkinuæeš. I skineš. Jeli tako? tako je. Ja potignem dve tvoje visine.
“Ja opet skinem.”
Skinuo si. A znaš da su ti stan dali, da si preko veze došao meðu geometre, znaš da æeš otiæi u javno preduzeæe van grada, pored samog jezera. Sa boljeg na bolje. Ne moraš poskakivati, drugi te odbacuju.
“Pa, šta? Kad æeš jednom, uštvo”, Sima meni, “kad æeš da shvatiš da rðavi prokrèuju put. A vi, pravedni, možete njime, samo onoliko koliko vam mi dozvolimo.”
Trepne on.
Trepnem ja.
Treptanja se svoga nijedan ne bi odrekao.
Mata je æutao. Rajfešlusom, nevidljivim, posebnim zakopèan. Ni da nas pogleda. Visok, prav, izvuèen, crnom kosom, braon ten, braon odelo spušta se niz njegovu figuru, braon cipele na kraju. A kad progovori, govorili bi drugi, svaka reè mu odluka, svaka reèenica uredba, svaki govor zakon. Vole tako pravnici, vole da kategorišu. Da li je pravnièki sve ovo ispravno, nisam siguran. Nismo svi pravnici, mada bi veæina želela da bude. Da pravo pravdi napokon privedu.
Kada Mata proðe pored nekoga, ovaj mu za leðima prstom pokazuje drugome - na èièak. Svaki èovek ima svog èièka, pa i ovaj, naš Mata. Nije, nije Sima Krpelj. To je njegov podšefiæ za utvrðivanje urbanistièko tehnièkih uslova Tika Maleniæ, sa malim, sitnim brèiæima. Uvek potkresanim. Taj je pio kafu: u šolji, pola kafa, pola šeæer. Od nièeg nije bolovao. A Mata, nasuprot tome. Jeste. Ostao je sa jednim bubregom. I ovaj se bunio, otimao. Želeo je za onim. Mata to nije pokazivao. “I da odem”, kada ga je to probadalo, poveravao se drugima, a sebe tešio, “ostavio sam svojima.”
nastavak
23.2.2010
kratki roman
PET DO TRI
Evo ga, ulazi Mata. Po njegovom dolasku, povratku bih mogao navijati sat. Ne moram da gledam sat na ruci: sada je pet do tri. Oduvek tako. On je šef geometrima i celog katastra. Šef i zaboravnom Stanimiru. Ode Mata, odluta negde, niko ga ne pita. Nikome ne polaže raèune. Sve štima, svi rade svoje poslove kao da je on tu. Znaju oni da æe doæi baš u vreme kad se oni spremaju da krenu kuæama, na kraju radnog dana.
Ušao bi Mata na ona marin vrata, koja su se lako otvarala i zatvarala. Drvena beše. Ne, ova nova, ne, nikako! Ova su teška, hrastova, sirova, nabrekla, izvitoperila se. Ne mogu da se zatvore tako lako. Brojne stranke, one nejake odustajale su da uðu u Gradsku kuæu jer ih nisu mogle otvoriti. Njih je napravio uzorni preduzetnik, majstorèina. Iskoristio politièki momenat nekoga svoga, gore na èelu, pod samim tavanom, u lokalnoj upravi i utrapio im. Vrata koja se teško otvaraju.
Ušao Mata u svoj hodnik. Taj je hodnik uvek bio malo mraèniji od drugih. Obilazio svoje podanike. Od svih podanika samo Simu da pomenem. Geometre i geometricu Negu i šefa Stanimira i Trivu Jezièijiæa sam veæ pomenuo. Ostao mi Sima Krpelj.
“Zašto sam ja krpelj?”, a èuo me.
Bolje ovako direktno da mu kažem, nego da mu ispredam nasamo. Krpelje, nego šta, ja njemu.
“Otkud ti znaš da sam ja krpelj?”
I ja sam imao školski raspust, i ja sam odlazio kod babe na selo, i ja sam èuvao krave i bikove. Gledao sam kako se izmeðu nogu uhvate i onda sisaju na vimenu. Izmeðu nogu, gde je najtoplije. Pumpaju se, rastu. Ne drže se.
“I kakve to veze ima sa mnom?”
nastavak
21.2.2010
kratki roman
„Bivši geometri su: Èedomir, onaj što kosu i dalje pušta da raste; ne haje on što se do zemlje dovukla, po njoj plaza; ’u nju kad gledaju, na ovu moju nosinu zaborave’, tu je tajna, priznavao mi je; Aco, iz brda crnogorskih se spuza, sve na guzici do Nikšiæa, u njemu završi grafièku školu, akavrel zavoli, pedeset devet ili šezdesete doðe za geometra; sa materom, bez žene izdura do danas; u svakoj sobi po jednu ganc novu sekiru ima, postavio od lopova da se brani, povezao ih za klepetuše kojim se ovnovi oglašavaju; po stolovima i stolicama japanske izreke istakao; ispred kuæe sto i dvadeset dvije perunike, ne u komadima veæ u vrstama posadio, ’vrt me od svega brani’, izusti ponekad. Rosa, e, Rosa, Rosa. Ta djevuška je došla sa najvišim školama, ta djevuška oduvek ne može poeziju da smisli, ta djevuška kad proðe pripravnièki ode, pa posle sedam osam godina doðe; doðe kao udata, upotpunila se sa blizancima i mužem bankarem, saèeka malo i postaviše je za direktora katastra. Rodi i treæe, za curicom joj bilo stalo, rodi je, pa u penziju ode. Niti raða, niti radi više.”
Vrati se, Trivune, u daktilo biro, jebote bog! Zario si se u prošlost, pa manitaš. Kao da ti je udobno u toj korpi sa papir. Ivan i Milivoj su ti se povili, jedva izdržavaju, cvetovi bez vode. Zar ti nije žao bivših geometara. I slikareve Nege, neopisane. Ima vas još! Stani malo da preèeprkam. Skloni se! Pa tu je i Stanimir, bivši šef im. Taj doðe autobusom na posao, svi putnici svojim putem, a naš ti Stanimir ne može da se seti kuda je pošao. Sreæom uvek se neko naðe da ga priupita da l’ za meðu, da l’ za poklon, da l’ za kuporodaju, neki ga pozovu i na piæe, pa iz kafane tiho, ušunja se u kancelariju.
Izneverio si me, Trivice, tepam mu za kraj.
Snebiva se, prolazi rukom kroz talasastu reku povrh temena svoga. Talasi ga odnesoše da lepi svoju pesmu po izlozima knjižara, veliku kano svaka geografska karta. Poster je zovu.
nastavak
20.2.2010
kratki roman
SALA ZA GEOMETRE
Neka ga malo, neka umesto mene talambasa, telališe, govori i nek sve nadgovori – pesnik je, valjda ume, valjda æe mu poæi za rukom. Idemo, Trivo!
“Neæeš mi prezime spomeniti”, sve meni nekako stidljivo kao da mu po jeziku šetkaju stidne vaši.
Pomenuo bih ga, Trivo, pomenuo bih ga, rode, samo nisam siguran da æu ga izgovoriti kako valja.
“Jezièijiæ.”
Neka ti bude: A sada, da vam ga predstavim, odmenjuje me Trivooo Jezièiiijiiiæ!
Nema aplauza, nema ni pljeska, nema ni od vas, nema ni od ovih u sali. Sram vas bilo!
“Neka ih, neka im je. Dosta je aplauza bilo na književnim veèerima. Samo se, ti, Mikice, kako si veæ odluèio, odmakni, prepusti meni divanjenje.”
Šta æe ti taj prcmoljak, kapetan Milivoj Radiæ?
“Neka ga, oduvek je sa mnom. Ovako mali nikome ne smeta, neopažen je.”
Ali on je vojno lice, a ona su uvek opasna.
„Vojska je red...“
Pa šta ako je vojska redukovana, svedena na èeticu, ona je uvek ... Vojska je vojska, svaka prvo oružje poljubi, a tek onda bližnje svoje.
“Daj ne preteruj, Mikice. Skloni se, kad te molim. Ako ostaneš sve æeš uprskati.”
E, kad je tako, evo ti ga i jednoki Bajiæ Ivan, rasterivaè gusaka sa Trga slobode i èinovnik za regulisanje vojne obaveze i ispraæaj regurta u kasarne ili porodilišta. Gde ko služi, on ga tamo sprovede.
“Ostadosmo, Božiæ Ivan, Milivoj Radiæ, ne sami. Stoji da smo se pritajili, ali nismo sami. S nama u æošku, nabili smo se u korpu za otpatke, s nama su i bivši geometri. Na njihovom stratištu, na mestu njihove nekad velike kancelarije, da su bili mlaði mogli su fudbal igrati, na tom mestu nièe šalter sala za ugled.“
Ostavi sad novu šalter salu. O njoj nemoj ti. Ja æu kasnije ako stignem. Ovde nije mesto njenom opisivanju. Doæi æe trenutak za to. Naæi æe se mesta i za nju. Nastavi!
nastavak
19.2.2010
kratki roman
“Aj’ da ste rekli vinova loza, a niste rekli, reæi æu vam: vinova loza sam. I to ne bilo koja vinova. Vinova loza i to ona sa Hilandara.”
Zaèe se, a zatim zaèu neki ženski glas, došao spolja, dole ispod nas, kod portira.
“Ajte nerotkinje, zobljite me!” prodera se on.
Ne hvataj se za plod!
“Utrnulo me èekajuæi vas”, ispadoše mu spajalice, jedno celo pakovanje iz bilo kog džepa.
“Di to ima?”“ pita ona sa treæe stepenice, kakva je ovamo æe.
Iš, iš tamo. I Šiške mlaæi i ja, iš, bre, tamo, ovoj što poèe se penjati uz stepenice. Razadeljak joj meðu sisama, tu raste jedna dlaèica, ne vidi se, na vreme je obrije, koren mi njen govori. Spirimo je sa treæe stepenice, pobeže u prizemlje. Pošla geometru.
“Daj je ovamo, da mi ga pozoba!”
((Sva svetla se utuliše. Ne vidi se)) Po dve zagrade, sigurnije je. Mrak ne more van njih.
“Ajde, tatko!”, vuèe ga Šilja za rukav, “ajde kuæi, pa na livadu”, sve da ga odobrovolji, “með’ cveæe, malo, još manje, sitno, još sitnije. Miriše mu kvaka od vrata, miriše, tatku.”
(Stop! Bez bunjenja i podbunjivanja. I pisac ima pravo na tajmaut.) Dužan sam da objasnim, ovo tatko vuèe iz Makedonije, tu se jedno vreme Šišketovi najstariji bili pritajili, neku zimu da prezime, pa Šiške mlaði, ovaj, Šiške pokupi to tatko. Tatko spominje samo kad se uzbudi. Nastavi.
“Prozor zatvoriš, miriše, dimnjak dok garavko èisti miriše, za cveti umivamo se – svuda sitno lekovito bilje, on tragao, on sakupio. U bilioteku, u litaraturu, u beletristiku smesti po primerak, po primerak svakog cvetuljka, ne mirišljavog, lekovitog, tatko. S jedne strane Mir Jam, ’Jedne noæi na Jadraaanu’, tek na stopedeset treæoj strani junak junakinju poljubi u ruku, koje je to knjiga; s druge stane ’Kamasutra’, ’u njima je cveæe moje Crne gore’. U kojoj ga je više, da li u ’Jednoj noæi’ ili u ’Kamasutri’, jebem li ga, ne izgovori, “u njima je cveæe moje Crne gore” zadnje su mu reèi.
nastavak
18.2.2010
kratki roman
Tako ti rekao Seleniæ, kad si mu ga pokazao. Sloba Seleniæ što æe sina, ispostaviæe se, u pedesetoj od žene mu dobiti. Ti mu poveruješ, i sada mu verujem da sam ti ga namerno iskrivio.
“Drobiš, samo drobiš, sitan šljunak, krupan šljunak, po volji. Ima i peska, izvolite! Nema nikog da kupi. Namerno si ga iskrivio. Tako da ga nisam mogao na prst da nataknem.”
E, da znaš i da pamtiš: sudbina ga je iskrivila. Sudbina, starešino organa za prekršaje. Samo sudbina i niko drugi do nje.
“Otkuda sam ja tada mogao da pretpostavim da æe je onaj Steva selotejp lepiti, njoj pomagati, ruka im preko ruke iæi, ne ostavi je dok sav selotejp ne potrošiše”, dodaje, žari, usijava, brzo æe kraj, “otkud sam mogao znati, dok sam ja u vojsci da æe je ujebati, izjebati i prejebati”, žar slabi, vatrica tinja, a dima je sve više, “ispostaviæe se vremenom, arhiktekticu joj napraviti”, vatra se ugasi, osta samo dim. Puši se.
Sklonimo se, ide ti pravo u oèi!
“Ne bih.”
Daj ruku!
“Ne bih.”
Eno ti ga otac.
“Gde?”
Eno ti ga otac!
“Gde?”
Eno ga na gelenderu što vodi sa gornjeg na donji sprat, prizemlje. Umotao se, ispreplitao se, kad sam ga video puzavica osta.
“Zdravo, tatatata!”
“Nisam ja tvoj tata.”
Zdravo, Šiške, matori!, uzviknem i ja da ga odobrovoljim.
“Matori? Ni to nisam!”
“A puzavica lijana da li si?”
Lièiš nam na izrasli bršljan, gde mu mesto nije.
nastavak
