Ispred njih je žensko stvorenje gmizalo guzicama. Levo pa desno udarajući o bokove hodnika. Nisu mogli da vide da su joj oči smaragdne.

Tika veli, “kako bih je”. I Pekić je voleo žene, “to mi je sestra”. “O, izvini!” “Ništa, ništa, i ja bi za tvoju rekao.”

Tako su otpočeli karijeru ženskaroša, sad zajedno. Jedan od drugog nisu se razdvajali. Ni poslovno, ni privatno. Time se pokazuje da ne mora majka ista da ih rodi da blizanci budu. Ova dvojica jesu. Ne jednojajčani. To nisu bili. Ovaj je bio nizak, s brčićima koje sam pomenuo, sivom odelu. Spadalo.

Za njega se pričalo, evo i sam će reći: “Kada me stranka upita na hodniku, došla iz velegrada, ’molim Vas, kažite mi, gde je šef Tika’, ja bih odgovarao, evo baš pre pet minuta ode na teren. ’A onda sutra’, miri se pridošli. Najbolje sutra, klimam glavom.

kraj

Kada prođe pored nekoga, ovaj mu za leđima prstom pokazuje drugome  - na čičak.

Svaki čovek ima svog čička, pa i ovaj, naš Mata. To je njegov podšefić Tika Malenić, sa malim, sitnim brčićima. Uvek potkresanim. Taj je pio kafu: u šolji, pola kafa, pola šećer. Od ničeg nije bolovao. A Mata, nasuprot tome. Jeste. Ostao je sa jednim bubregom. I ovaj se bunio, otimao. Želeo je za onim. Mata to nije pokazivao. “I da odem”, kada ga je to probadalo, “ostavio sam svojima.”

Dodržao babu na bregu, koju nikad nije video. Ovaj šefić pokraj njega mu je pomogao. Na pola su podelili njeno imanje. Kasnije su mu sinovi prodali krupnom građaru Vladi. Ovaj je tu napravio i bife. Pored fosni, dasaka, panel ploča i lamperija.

Dok se Tika lepio za Matu, dotle se lepio i za Doroteja Pekića, koji je tri puta bio predsednik opštine. Dva puta po četiri godine, jednom jednu. Pa još jednom je pokušao. U toku izborne sednice promenio je stranku. Ni to mu nije upalilo. Ne treba da žali. Devet godina predsednikovanja je dovoljno. Bio je strah i trepet, ne zato što je to on želeo, nego što je pojava i funkcija koju je nosio bila dovoljna da mu se svako sklanja kad se pojavi po hodnicima.

Kad pomenuh hodnike, desilo se i to da su s početka karijere išli hodnikom – i onda su šefovali - Tika, koji je večiti šef i Pekić koji će se pentrati na toj lestvici.

nastavak sledi

Ima i te kako ima. Ti si meni bio među nogama. Držao si se, ali krv nisi sisao.

To ga razljuti. Ostani, ma ostani tu gde si, ne mrdaj! Težina te ukopava tu, tu i ostani!

Sećaš se kad sam nalepio “dajemo časove”! Žena mi nije radila! Na staklu pored vaše geodet sale. Ti reče, ne može. Ja ti rekoh, Mato mi dozvolio. Ti opet reče, ne može, otkinućeš. I skineš. El, tako? tako je. Ja potignem dve tvoje visine.

“Ja opet skinem.”

Skinuo si. A znaš da su ti stan dali, da si preko veze došao među geometre, znaš da ćeš otići u javno preduzeće van grada, pored samog jezera. Sa boljeg na bolje.

“Pa, šta? Kad ćeš jednom, uštvo”, on meni, “kad ćeš da shvatiš da rđavi prokrčuju put. A vi, pravedni, možete njime, samo onoliko koliko vam mi dozvolimo.”

Trepne on.

Trepnem ja.

Treptanja se svoga nijedan ne bi odrekao.

Mata je ćutao. Rajfešlusom, nevidljivim, posebnim. Ni da nas pogleda. Visok, prav, izvučen, crnom kosom, braon ten, braon odelo spušta se niz njegovu figuru, braon cipele na kraju.

A kad progovori, govorili bi drugi, svaka reč mu odluka, svaka rečenica uredba, svaki govor zakon. Vole tako pravnici, vole da kategorišu. Da li je pravnički sve ovo ispravno, ne znam. Ni smo mi svi pravnici, mada bi većina želela da bude. Da pravo pravdi napokon privedu.

nastavak sledi

Evo ga, ulazi Mata. Po njegovom bih mogao navijati sat. Ne moram da gledam sat na ruci: sada je pet do tri. Oduvek tako. On je šef geometara, celog katastra. Ode, odluta negde, niko ga ne pita. Nikome ne polaže račune. Sve štima, svi rade svoje poslove kao da je on tu. Znaju oni da će doći baš u vreme kad se oni spremaju da krenu kućama, na kraju radnog dana.

Ušao bi na ona marin vrata, koja su se lako otvarala i zatvarala. Drvena beše. Ne, ova nova, ne, nikako! Ova su teška, hrastova, sirova, nabrekla, izvitoperila se. Ne mogu da se zatvore tako lako. Mnoge stranke, one nejake odustajale su da uđu u opštinu jer ih nisu mogle otvoriti. Njih je napravio neki privatnik, majstorčina. Iskoristio politički momenat nekoga svoga, gore na čelu, pod samim tavanom, u lokalnoj upravi i utrapio im. (Žalim i ja za onim plavim, starim vratima.)

Ušao Mata u svoj hodnik. Taj je hodnik uvek bio malo mračniji od drugih. Obilazio svoje podanike.

Od svih podanika samo Racu da pomenem. Krpelja.

“Zašto sam ja krpelj?”, a čuo me.

Bolje ovako direktno da mu kažem, nego da mu ispredam. Krpelje, nego šta, ja njemu.

“Otkud ti znaš da sam ja krpelj?”

I ja sam imao školski raspust, i ja sam odlazio kod babe na selo, i ja sam čuvao krave i bikove. Gledao sam kako se između nogu uhvate i onda sisaju na vimenu. Između nogu, gde je najtoplije. Pumpaju se, rastu. Ne drže se.

“I kakve to veze ima sa mnom?”

 nastavak sledi

Oni koji se razumeju u slikarstvo, ili su i sami pokušavali da slikaju, pa ih put odneo drugde bespovratno, znaju pravo pa u rebra meni i Bojanu, ti i takvi, da izuste:

“Malo te je izdužio.”

 Ti nemaju pardona za nikoga. Pobegnem pogledom ustranu, ne od njih, ne od takvih – još sam u političkom hodniku - kad tamo druga slika.

Kad tamo slika ulje na platnu: na njemu putić, na putiću drveće sa visokim, previsokim stablima, a ona sa potšišanim krošnjama. Krošnje su pobegle negde u nebo, pobegle od nekih živuljki koje su ih napadale, kresale, dosađivale im, listove zimzelene otimale, brstile im. Takvih drveta, takvih krošnji nema u ovoj klimatskoj zoni.

Pa, zašto ih onda naslika?

Bilo koji slikar može svoju slobodu, kako misli, da dariva, nama da prenosi. A mi smo sudije. Kažnjavamo ga ili pomilujemo, od volje nam je. Od volje je svakom od nas ponaosob.

Ja ti, verovali to ili ne, skočim sa ovih suvonjavih, potšišanih drveta Save Šumanovića na minijature. I njim ima u ovom hodniku. Potpisao ih lep slikar, lep kao muškarac, pravilnih crta lica, niko drugi do, čitam u potpisu: D. Jagodić. Imena mu se ne sećam. Tako se u mom slučaju potvrdi, a to važi i u drugom slučaju da kad neko umre, a ovaj je preminuo, da se takvom ime ubrzo zaboravlja, ili, treba se napregnuti, vijuge ispraviti, u ravan doterati, da bi se ili se ne bi ni tada setili. Ipak, to je nema dvojbe, Dragoljub Jagodić. Precizna ruka, preciznom mišlju po platnu vođena. Dobro, ne moraš, vidim i sam da je to akvarel. (Akvarel je zavesa kroz koju sve vidimo)

Evo, Nede. Pola deset, napolju sove polako se bude. A ona, čistačica Neda još paja. Paja da zadovolji perverziju ženskih šefova. 

Nije joj dosta da čisti, paja, nego dobacuje. Kome, meni dobacuje:

“A ona slika na ormanu?”

Nju sam ja kupio.

“Dugo je držiš?”

Ne dugo. Predugo, moja Nedo!

“I sama sam to primetila, ali nisam ti htela to reći.”

Priznaću ti!

“Meni čistačici poveravaš? Čime sam ti ja to zaslužila?”

Ako ćemo pravo, uskoro odlaziš u penziju.

“A ko ode, zaborave ga. Jako brzo.”

Nisam tako pomislio.

“Nego, kako?”

Ko ode brzo zaboravi sve ovo.

“A tako! Misliš da ću i ja čim kročim preko opštinskog stepeništa, što mi poveriš odneti sa sobom daleko. Van ove zgrade, van ovih ljudi! Načuo si da se vraćam u Mostar. Sad je Mostar daleko.

Moguće, moguće da si u pravu?”

Dobijem ti ja, moja Nedo, uvijeno, umotano, samo što sam autom stao dok sam je čekao, dade mi ona to umotano. Veli, ovo je za tebe. Ja ga tutnem pozadi, na sedište. ne reče mi sama, šta je umotano i četvrtasto, za mene je to samo shvatih. kad dođoh kući, ona nije mogla sa mnom, mada je obećala, došli joj brat i snaj(!)a, ne rođeni, onaj što je bio atletičar, onaj što oboli od parkinsonove i žena mu trgovkinja, četiri ćerke. izvini se darodavka, a ja, šta ću, prihvatim. Prihvatim izvinjenje i prihvatim poklon.

Dođem kući, otvorim paket a ono sat, sat sa kućištem, kazaljke tu, baterije fale. Imao sam neke polovne, dodam ih, a on poklonjeni sat počne da tikatatikatakatiče kao onaj iz detinjstva. Prihvatim ga da me uspavljuje, supruga mi je već dve godine bila otišla. Ostavila krevet i mene na njemu, sat nas je umrtvljivao. To nas je svakim mrakom radovalo, mene i jastuk. U njega sam sve dublje zabadao nos. Disanje zaustavljao. Ništa zato.

kraj

Koja?

Ona u priči koja sledi ili je protekla, ne siguram ništa. Čitajte, pa ćete se uveriti gde joj je mesto, gde smestih – tu pripovest o njoj. (Zaborav obično oslobađa, ovaj zaborav mene ne opterećuje)

Gleda me, skoro posmatra slika. Ne bilo koja. Ja sam na njoj. Otimam se, ne prihvatam da sam to ja na njoj, ma koliko mi bilo drago. Nije moja, nisam ja nikom pozirao, ovu je načela starost, muve toliko puta popljuvale.

Ovo je niko drugi do prvi sekretar opštine, Živanović. On je, nema druge, on gospodin Živanović. On je, sad sam već ubeđen u to. Potanko se potvrđuje.

On je, ubeđujem sebe, mada ne moram. Dovoljno je reći da se njegove godine na slici sa mojim sada podudaraju, skoro poklapaju. Zato smo nalik jedan drugom. (Poznato je, ali nije priznato da sa istim godinama postoje najmanje dva čoveka na ovoj Zemljici da se likom podudaraju). Tako ja i gospodin Živanović. Onaj gospodin Živković što je imao porodičnu starinjsku kuću, tu ispod Opštine. Dođe vreme da se stare ruše, veće nove zidaju, on ti ustupi “Graditelju” za dva četvorosobna stana u novogradnji.

Imaš i ti, reče moje drugo ja, imaš i ti takvu sliku.

Imam, imam u mojoj sobi sa trinaest nepunih kvadrata. Slika se nalazi u samom ćošku. Okvir četrdeset sa osamdeset santimetara. U njemu ja, ocunjio nosinu, a nosina na sredini pozamašna, zamašćena, slikar tako video, tako hteo, te je tako moralo biti. Nije daleko od istine, ne naginjem na svoju stranu. Mislim, reću vam, malo je naklon prema meni. A, umetnost, kao i uvek, u sličnim slučajevima – trpi.

A da počnem ispočetka.

Može, ispočetka.

Stigao sam kod uvaženog profesora, vajara i slikara gospodina Koševića. Atelje imao u svom ugrejanom suterenu i dalekom od žene mu geometra Negice i dveju divnih, pokazaće vreme, ćerki, Jelene i Smilje.

Mali Bojan Krljić, kažem mali zbog godina, upravo slika za prijemni na akademiju. Kod g. Koševića.

Pozdravim se. Otpozdravi on, pozdravi se i g. Košević. Bojan ne skida pogled sa slikajućeg crteža.

“Nije dobro”, veli tutoru g. Koševiću.

“Dobro je, kako nije! Samo tu malo”, uzvraća Košević. Prstom popravlja.

“Nije, nije”, Bojan skida crtež sa štafelaja. Na njemu sam g. Košević, prepoznajem ga, dok govori Bojan. “A, sad sedi ti!”, kaže meni. Ja poslušno na stolicu.

“Tako”, bilo je sve što je Bojan meni rekao.

Upiljim u nožicu stola koja mi se očima nudila. I tako ostanem dvadesetak minuta. Ni tamo ni amo. Kako se namestih, tako se ukipim, sve vreme nepomičan ostanem. I slika nastane, ona koju sada godinama držim u maloj svojoj radnoj sobici.

“Dušu ti je potrefio”, kažu oni kojima sam enigma. (Kurvar, ako mislite, u pogrešnom ste zaplivali. Ženskom svetu, oduvek providan bio).

nastavak sledi

 Kažem sebi: prazni hodnici.

Prazni, odgovara moje drugo ja.

U nevreme si stigao, to će reći prvo ja.

Tako će biti i nikako drugačije, opet će drugo ja.

Nisam mislio na ljude, stranke kojih nema, gluvo je doba.

Gluvo, jer je posle radnog vremena.

Nigde nikoga.

Nikoga, samo dole negde portir ili noćni čuvar, koji te propustio drema, kunja i prdi (samom ljudskom stovru, kada je samo, mora, jebala Mara bumbara, da padne na pamet da prdne, nešto ga mora na to poterati, ali ne bih sada o tome)

Ma ostavi portira, ostavi tišinu, gledaj, gledaj oko sebe!

Zar ne vidiš da sve vreme gledam, blenem, ne bih li ugledao neku sliku na zidu.

Nigde ništa. Sam si mi svedok.

Prošao sam hodnik. U prizemlju, levo: geometri, desno: inspektori, ekonom, pridošli arhiktekti iz Beograda ravno, tamo nema posla, a oni ovamo, po vezi, i blagajnice. Njih četiri. Popeo sam se i na sprat.

Na jednoj strani poreska uprava. Procunjam dublje. Sve zeleni zidovi, ali slike nigde, nema je. Nijedne okačene. Bar da je jedna.

Pa zar niko da se seti, a toliko je godina ove zgrade proteklo, niko da se seti da fotografiše radnike jednim zumom, jebao ih bljesak koji zum ispušta, pa da svi budu na jednom mestu, bilo koje godine, bilo kada, bilo koji sastav. Niko, ama baš niko i nikad da se seti. Možda se neko i nekad, kad list sa grane opadne i trusne na poškorpljenu zemlju setio tog, ali nije ubeležio, tucnem ga s bande. Ne njega, posumnjam da je on muško, otud, ponavljam, tucnem njegovo medno žensko, starije, paše, mlađe, ako je , godi mi. Godi mi, jer, ja sam sportista u pedeset trećoj, preletim svakog jutra, dok vi, spavate, pardon, neki hrču, preletim deset do dvanaest km, km je skraćeno, ne dam da se oteže. Preletim, a samo se brada, koju puštam orosi. I nikaj više!!

Pljunem, puj! jebem ti život! pred ulazak u ovaj politički hodnik, tako ga nazivam. Uđem, a ono u njemu sve blješti, sija, cakli se, ubija svetlost u potiljak, u oči.

Stavljam crne naočare, one protiv sunčevih zraka, srećom poneo ih. Poneo ih, kao što se ponese maramica, češalj ili neka druga sitnica. Kao što se ponese ženska vata. Tako ja poneo svoje naočare.

Ali, ko je gledao, a niko nije gledao, a da je gledao, video bi, a možda i ne bi: ne zna se da li sam ih pre stavio ili pre skinuo. Imao sam razlog za to.

Koji razlog?

E, koji! Ovaj zbog koga sam obišao celu opštinsku zgradu iznutra. A obilazio sam je zbog slika. Samo zbog njih.

Najzad! Evo, prve!

Gleda me sa zida, uramnjena u zlatni okvir, spolja pozlaćen, a unutra “braonjski”, kako kaže manekenka.

nastavak sledi

*

“Posmatrate drveta?”

Posmatram s opštinskog prozora, i nikako da prepoznam, da prepoznam pod kojim sam prcao.

“Davno bilo, nije ni čudo.”

Pre neko veče, ne teraj me da brojim koji dan beše. Pogledaj mi na moblini da li sam dobro potrefio ime! Slabije vidim. Kurčim se, naočare ne nosim. Nekako su kabaste. Nabudže mi se u džepu.

“Sim Mark ste ukucali.”

Potrefio sam, znači.

“Nastanog li starca,” –naglas mi Ivan.

Ivan je imao kraću nogu, i danas je ima. Bog mu podari osmeh, oženi se sa lepom crnkicom, on plav, ona crna, (zašto ljudi insistiraju na različitosti, neće mi nikad biti jasno, a zašto se mire sa sličnostima, još manje).

Ona je imala majku sa kraćom nogom i ona je prva predložila, “pojebimo se, nemamo šta da izgubimo”, prvo se rodi ćerka na mamu, za godinu i po druga, na mamu, ni jedna nije sa kraćom nogom.

Bio je Ivan skoro sa osmehom, u opštini; radi tetkinog poreza, pa svratio; mirisao, baš je lepo mirisao, nisam nastran, posle tri dana setim se kako je lepo mirisao, daj molim te vidi koji smrdljevak koristiš, reče mi taj i taj, ja rekoh, hvala, osmeh mu nisam mogao videti, a on u tele slušalicu doda:

“Nikice, razvedeni uvek lepo mirišu.” 

*

Kad se popeo Toma, ne pogleda nas, mene, Milančeta i Đuru, samo izusti, “umro Jordan.”

“Umro!”, reče Milanče.

“Ti za mnom, Milanče. Ostali stoj!”

Napolju ostadosmo k’o popišani mlakom pišaćkom, ja i Đura. Pred vratima pričam Đuri: umro je Jordan daleko pre smrti, umre kad mu umre ćerka Zlatuška, za njom umrli su tek rođeni Katarina i Miloš.

Po njenom dolasku u saraj, obrezani i oni neobrezani obnoviše naviku odlaska u haman, čekali su da vide kad odlazi i kad dolazi ona, redovi se stvarali, saobraćaj nije trpeo, dušu bi im se u belo bojila, ako bi se neka nijansa sivog pojavila, bojenje je nastavljeno. Posle sjebanih studija u Sarajevu fizičkog odgoja, med medeni sa Baš čaršije došao je u Srem, u toplim hlačicama, zaposli se u os. školi, za njom su dolazili plavušani, obrezani i neobrezani, pitali njenog brata, pomićivali ga, da im kaže gde se nalazila, gde je sada, a on im je samo, sa zvrkom na glavi i u glavi, “otišla negde, ne reče mi”, oni su čekali, čekali, i morali da pričaju onima koje su ostavili na bembaši kako su bili snjom, kako su još jednom probali najlepši med koji je ikad u Bosni bio, mnogi su ostali neženje kao onaj strelac u streljani koji je danas u penziji, tu sa decom, družinu drži na okupu, a nju odvede mesarev sin u glavnoj ulici, na glavnoj ulici glave obešene, polutke, kobaja se uvrnula,  u izobilju pored njega prodavnica marmelade u kantama, odvoli i pođe za njim, Zlatko ostavi rukomet i poče da taksira, Zlata nabubri, držao sam joj pantljiku dok je merila skok u dalj deci, burece se sagnulo nad pantljikom, zagleda meru, “četiri i dvadeset”, iza tog umre na porođaju, majka joj uzme pumpu i iz dana u dan sebi nabijala pritisak, dok ne eksplodira jednog dana, a Jordan je za to i posle tog vremena oblizivao pragove kafana, a brat Dušan umesto rada na mišićima, krene da jebe sve što je imalo pičku, jebao je, znoj nije brisao, nije mario za njega, eno ga u opštinskom dvorištu kucka oko auta, popravio ga, ne popravio jedno opštinsko će napraviti, k’o Nušić, jedno za Ameriku, ode ode za Englesku, a najviše će pominjati u svojoj sad samostalnoj mehaničarskoj radnji “car vosh” – kćer Katarinu, ime joj dade po sestričini Katarini, sinu što radi kod njega od prvog okota kad smače sa nagluvog uveta mobil, reče, “dok ti budeš takav za mene će biti”, jer je ovaj netremice slušao ugovaranje jedne od tisuću jebačina, kažu Duletovi dobri poznavaoci da je on još kao mali prvo izgovorio, bez mucanja, “jedna pička ko ni jedna”.

*

Hodnik dug, dug, još duži; ona, Neda - široka, visoka, malo povijena. Mora biti povijena, u rukama joj usisivač. On na njojzi, Gavrilović jaši, neka ga još malo. Ne diram ga.  Usisivačem njuška po hodniku, zapela po sredini, znači tek je počela, treba joj vremena da zađe za ćoškove.

A, ja ću malkice o Gavriloviću, sekretaru opštine. Ni manjeg čoveka, ni veće buve. Taj se zaskoči na žensko, po mogućstvu bira da bude što više, to žensko. Gde se namerači, mora da zaskoči.

Posle njegovog skoka, svaku zaskočenu često zasvrbi. Traži ga. A on se uvek nađe, ništa čudno: počeo je u vatrogasnoj jedinici, da bi se kasnije doškolovao, sve do Pravnog u Beogradu.

Jebe mi se za njega.

Skači buvo, dosta je bilo, kažem mu.

“Kako da skačem”, oteže dok izgovara, ne da mu se, “polomiću se.”

Zaboravio si, gospodine Gavriloviću.

“Šta sam zaboravio?”

Zaboravio si da ćeš se slomiti tek kad odeš za direktora u specijalnu bolnicu u Starom Slankamenu. Nogu će ti tek tad staviti u gips.

Skači buvo, dosta je bilo, kažem mu, jopet.

 “Ne bih da skačem. Ja bih da sjašem, ako može.”

Kako ne bi moglo.

“Lakše mi nekako dođe”, još izgovara, pravda mi se, a već je dole.

Radi šta hoćeš, samo mi oslobađaj parking, i moje reči. (Mnoge reči u životu kasno ili nikako ne dođu onome kome su trebalo da dođu)

Gavrilović ti i sjaši i skoči u ćošak.

Neda preli, propeleriše(!) usisivačem sve u mestu. Zaš’o sam joj za guzicu. Čvrsto je obema rukama uhvatio i pri tom stiskao za slabine. Tako jako da mi se ne izmakne, da mi se ne pomeri.

Zip! Zip, zip!

Nisam ga priljubio uz guzu, pa polako teraj! Ne, bilo je odma’, zip, zip i zip!

Uskočio je moj, sad i njen, u nju, njenu pripremljenu, nauljenu. Najžešći lepak nas je držao – moje prednje, a njeno zadnje. Unutar nje zađem još jednom, pa drugi put – da potvrdim.

Nadvijem se da je poljubim. Ona zinula. U ustima joj rumenko. Moj, a čiji bi drugi bio.

’Oćemo dalje, gazda.’

Nema dalje, mrcino, podsetim ga. Zar ne vidiš, blento, da je ovo pruga uskog koloseka, prava ’šarganka’, ijjjj!!!

’Nekad bilo, sad se pripovjeda’, on meni ni pet ni šest.

Za inat njemu, izvadim ga.

“Ti si mehaničar,”, red je da i Neda nešto.

Sve sam, samo to nisam.

“Jesi, jesi! Imaš šraf. Šrafčinu!”, odmerava crevom od usisivača. “Viditi se.”

Ona kljunom dole, ja nosom za njima.

Oblazdio šraf.

“Isprobao je mnoge matice. Moja mu prostrane, a?”

Naskači, buvo! Zovem Gavrilovića.

“Može, ali da mi pokloni miris!”

“Dobićeš neraspakovani miris moje supruge. Obećavam pred svedokom. Evo ti ga”, pokazuje na mene, a daje ga njojzi.

(Telo zauzima pozu koja mu najviše odgovara, naše je da mu pomognemo, time i duši pomažemo, ali ne skroz. Duša je ipak nešto drugo, različitije od tela.)