Tek dva dana kako smo ušli u leto a već se topimo kao sladoled na suncu. Vrućine su baš nešto što mi ne prija. Nidža je mali i nekako se bori sa tim. Zato iskoristimo priliku kad god mozemo i odemo u BB. Tako zovemo naš spas. Kućica i baštica, trava i voće i mesto za bazen. Nidža bude golja. I onda, kako slike kažu, jedemo višnje ne pazeći na to da li će da curi, da li ćemo da se umažemo. I na kraju - buć u bazen. Doduše, ovaj bebi bazen se skupio od pranja, Nidža jedva stane u njega. Ali se zato brzo zagreje na suncu vodica.

Pitam se kakav juli i avgust nas čekaju kad je juni ovakav.

Od nepune godine Nikola voli automobile. I vozove, avione, "dambaje" (tramvaje)... Uzme jedan, nasumice odabran i u tom trenutku bas aktuelan, legne potrbuske na patos i vozi ga. Gleda zaljubljeno u tockove (sada ih vec strucno zove "cokak"). I vozi, vozi, dok ne zadrema. Jutros ga mama budi da ga vodi u vrtic. Za pet minuta, on je vec veseo, rasanio se i krecemo. Mama ga presvlaci ("majica miki maus"...- kaze Nidza) i "none" tj. pantalone.   A onda iz kutije vadi omiljene automobile. Mercedes, pezo, tojota, dzip,  autobus... i onda, pocinje da ih ljubi. Ne mogu da verujem. On se pozdravlja sa njima pred odlazak u vrtic.

Danas, kada smo se vracali iz vrtica, ulazili smo u veliki bager, odnosno kasiku buldozera, gledali smo mali bager, pogadjali smo marke automobila. Bas sam odusevljena koliko ih NIdza prepoznaje. Jugo, Dacia, Jada, Pezo, Dededes, Opej, Atava, Fiat, Focika, Fica, Kombi, Djip (otprilike on to tako kaze). Cak me zafrkne. Kaze Dacia, ja kazem reno logan i ispostavi se da decko zna. Pa musko je valjda...

Mora da pipne auto, da pipne "cokak" da pita ciku da li ce da vozi auto. Bitno da ima neko specijalno interesovanje.

Ljubi ga baka.

Pre dve godine, otprilike u ovo vreme, kasno popodne, dosao je na svet Kolumbo, odnosno nas dragi Vule, Vuk, Vukasin... Lule, Trta... Komsijsko druzenje se od tada poprilicno intenziviralo. Vule i Nidza, kao dva brata, stalno se nesto otimaju, gurkaju, svadjaju i ponekad cak i lepo igraju. Braca bez gaca. Pobiju se, pricaju njihovim jezikom i razumeju se...

Vuletu SRECAN DRUGI RODJENDAN I NEKA NAM JE ZIV I ZDRAV, da mu pravimo tortu 101 dalmatinac a posle nek sprema torte sam. Moj usvojeni unuk voli da duva svecice, pa ne sumnjam da ce i danas da ih oduva....

Vule, srecan ti rodjendan. Ljubi te tvoja usvojena baka, tvoj drug-brat Nidza, Marija, Jelena i Nevena...

Hvala bogu, odledila se priroda, propupelo drveće, moje žuto drvce cvetalo, visibabe već prošle. Nikola je sve više napolju, tj. sve je teže zadržati ga unutra. Jedno popodne mama je radila, teta je radila, deda još nije stigao sa posla, a baka sa Nidžom kod prabake i pradeke. Radost njihova neopisiva. On je ludovao, zadirkivao se. A moja mama donese iz bašte tri procvetala plava zumbula. Pomiriše ona, pomirišem ja, a Nidža nam se onako slatko detinje, da li podruguje ili šlihta. Miriše zumbul po celoj kući. Ponavlja kao papagaj sve što mi kažemo, ali sve liči jedno na drugo pa često ne možemo da istumačimo šta je sunce, šta je srce, šta je cveće... dok ne budemo savladali taj novi jezik.

Jutros kada sam posla na posao, prolazeci kroz gradski park, bila sam prijatno iznenadjena. U sivilu decembarskog jutra crveno okicena drvca su me bas nasmesila. Pomislila sam da je gradska vlast nocu kitila grad pred Novu godinu. Ali, kad sam pazljivije pogledala, videla sam poznate ribone. Deca su mi u srednjoskolskom uzrastu bila aktivisti JAZAS-a pa mi je sve to poznato. Da, prvi decembar, Dan borbe protiv AIDS-a.

Kad bih vam pustila sve fotografije snimljene jutros, bili biste fascinirani upornoscu clanova JAZAS-a. Ceo centar grada, svako drvo, svaka ruza u parku, svaki stub u pesackoj zoni... sve je bilo oblepljeno crvenim trakicma. Danas sam i pricala sa clanovima JAZAS-a. Celu noc su to radili. Svaka im cast.

Ukljucite svoju decu, ili se vi mladi ukljucite u aktivnosti udruzenja za borbu protiv side. Ne mozete mnogo da pomognete drugome, ali je dovoljno da vi (i vasa deca) znate gde vreba opasnost. Da se na vreme klonite i sklonite.

Radni dan je tekao uzurbano kao i uvek... I onda mi je stigla poruka koja me je potresla. Andjeo je otisao zauvek. Nema ga vise medju zivima. Jos uvek mi je grlo u grcu, zao mi je sto ne umem da placem, bilo bi mi sigurno lakse. Maslacak mi je javila tuznu vest o odlasku andjeoskog glasa zauvek. Hvala joj sto sam 11. aprila isla da ga poslusam i pogledam poslednji put uzivo. Tose je otisao prerano. Celog dana  slusam radio Fortunu. Njegove pesme, jedna za drugom, samo pojacavaju grc u rlu. Neka mu je slava i hvala mu za muziku koju nam je podario.

http://www.radiofortuna.com.mk/Default.aspx

Nisam ni mislila da cu uspeti bas svakog dana da napisem post. Posebno jer je vikend i koristim svaki trenutak da budem sa mojom familijom. I onda padnem mrtva u krevet sa mislima - sta sam mogla a nisam odradila ovog vikenda. Cekajuci sledeci.

Juce ujutru je Nidza ustao oko pola sest i dosao da se druzimo. On se igrao igrackama pokazujuci mi svaku u iscekivanju da kazem ime igracke. Ko papagaj sam ponavljala: voz, kamion, auto, maca... A on se smejao. U jednom trenutku, nestala je struja. Mrak. on se uzvrpoljio i poceo da me trazi. Brzo sam upalila lampicu i dala njemu da se igra dok nisam upalila svecu. I to mu je bilo smesno. Hvala bogu da je kratko trajalo jer ne volim kad nema svetla i muzike.

Ja sam normalno zbrisala kradom kroz vrata na posao, a teta je ostala sa planom da ga vodi na trening plesa (ne bi da ga propusti, a nema kome da ga ostavi). Bas me zanimalo kako je to izgledalo. Kaze, vozio je po sali autice, smejao se sto oni skakucu i vrte se. Pred kraj treninga teta je odigrala jedan dzajv sa njim u narucju. Dobar nacin za bildovanje.

Popodne je teta skitala sa njim, a uvece smo otisli kod Maslacka i Vuka. Boze kako su njih dvojica bili dobri decaci. Doduse, Vuk se malo pentrao po mami i pomagao joj da surfuje a Nikolu nisam ni cula. Cudno, ali nisam ponela foto aparat pa se nadam da cu dobiti slicice koje je Vukova mama napravila. Bas su bili medeni. (rekla bih pomalo i zbunjeni, igrali se auticima, kockicama, uzimali jedan drugom iz ruke - ali bez otimanja i placa). Da ne verujes.

Teta ga je laganica uspavala i ostavila me na "dezurstvu".

Zato smo danas imali turbo dan. Nidza je dobrica ustao teko oko osam, ljubi ga baka. Od ujutru sam se razletela u neke nabavke, isla do Maslacka (ali cetvrti sprat, ubi me!) i posle otisli do moje tetke u selo. Mi matori smo nesto petljali, a Nidza je jurio mace po dvoristu. Malo je izvrsio inspecijski pregled baste, da vidi kako su zreli paradajzi, koliko je rodila baba Bisi paprika i koje je cvece najlepse. I bogami se umorio. A onda ga je u voznji pre nego smo stigli u nasu kucicu, san savladao. 

A onda nam je dosla jedna maca u bastu. I privila se uz mene da sam morala da je unesem u kucu i mazim. Penjala se po nama, isla od jednog do drugog i prela, prela... I kad se Nikola probudio, jurili su se ispod stola i oko stolica. Njegovoj radosti nikad kraja. Na putu do stana (a ima dva kilometra!) Nikola se vozio u kolicima a mi setali. Sve je usput video, i kuce, i automobile, u jednom dvoristu i morsko prase i zeca. Jedan ludi izlet. I, taman smo mislisli, sad ce da se uspava na brzaka opijen svezim vazduhom, kad, eno ga kod tete, igra se i luduje. Bas se pitam, kako cemo da ga uspavamo. Ne pada mu na pamet da treba da ide u krpice.

Eto, mama i teta su se javljale sa puta citale prethodne postove pa mogu da utvrde gradivo i nauce sledece dve lekcije iz predmeta: kako je Nikoli dok nismo tu.  

Eto, dnevnik se nastavlja.
Jutros me je Nikola castio svojim budjenjem i dolaskom u dnevnu sobu pre polaska na posao. Bio je mokar kao dodola. Kad ce vec jednom da nauci da se piski na nosu, a ne u pelenu. Mada, mislim da je njemu lepo. Briga njega. Mi ga presvucemo, vlaznim, mirisnim maramicam obrisemo, mazemo kremicama i presvucemo u novi pampers dok on vozi autice ili gleda tv. Sto bi se mucio da piski na nosu. To je tako naporno, inace. 

Dobro, jutros je bio ekonomican. Obzirom da pakovanje pampersa u najjeftinijoj varijanti kosta 1170 dinara za 64 komada (koristimo peticu), dobro je da se uneredio dodatno u vec mokre pelene. Tako smo ustedeli jednu pelenu i jednu maramicu (minmum) i jedno maltretiranje, mislim, presvlacenje.
Posle smo se lepo mazilil i ljubili, sve do vremena za polazak na posao (moj, ne njegov, jos je mali).  Tu je Teta priskocila da mu odvrati paznju dok Baka zbrise.
Teta ga je odvela u vrtic. I vratila se da dremne partiju (nocu spava na poluotvorenoj varijanti, mora da ga cuje!). I - uspavala se za deset sati kad treba da ga uzme iz vrtica. Zestoko se zbog toga sekira, ali je Nidza iskoristio da odspava partijicu u vrticu. Doduse, njegovi sobni drugari nisu bili odusevljeni, Nidza je gmizao preko njih usnulih jer mu je navika da da legne ujutru preko tete ili mame.
I popodne je odspavao kod kuce , slabo ruckao. Da, posvadjali smo se. Nidza i ja. On je bacio keks ja sam se ljutila, a on je - pustio cak i nekoliko suzica. Ljubi Baka emotivca. Hvala bogu, dosla je Teta i odvela ga u skitnju posle kise koja je celo popodne ludela po gradu i sprecavala nas da ga vodimo u redovnu setnju. Jedva je docekao da izadje iz stana. Shvatam ga, ali stvarno. Stan je dobar, ali gusi.
Evo ga, ljubi ga Baka, vozi autice i ceka kupanje. I onda, uh, odmor za Tetu. Ma, nije lako negovati jednog bebca od godinu i po.

Kome se desi da procita ovo, saljemo poljubac jer smo dok je Baka slala sliku, mi smo okupani i brisemo na spavanje. Ode dan drugi bez mame. Moze se, ali s vremena na vreme on stane ispred vrata kupatila i kuka - misli, mama se opet tusira ili nesto slicno. Prestane kad mu otvorim vrata i utvrdi da nje nema tamo. Onda se okrece nama preostalima. Pa ko kaze da je lako odgajati tudje dete (makar to bilo dete od tvoje cerke) laze. Igramo pipirevku oko njega da bi jeo, bio veseo, imao ustaljeni ritam. Ali treba da se navikava. Ovo je dobro u periodu kad se privikava na vrtic. Laka mu noc.

Ne znam koga bi ovo moglo bas nesto da interesuje. I ne pisem zbog toga, hocu da ovaj on-line dnevnik sacuva neke trenutke. Zaboravlja se. Blede secanja. A ja hocu da ponesto ostane duze nego sto traje.

Nidzina mama i jedna teta su otisle sinoc na put. Na nedelju dana, u inostranstvo. Sa gradskim horom imaju neke nastupe. Lepo, ja to volim. A Nikola je ostao na cuvanju kod Bake, deke i male tete. Od petoro, ostalo nas troje. A, za Princa, to ce biti sigurno osetno.

Posebno ce biti osetno jer mu izlaze zubi pa je nervozan ko mlad majmun. Ujeda svoje ruke, cije god stigne noge, vrata, tepih, i sto god.

Teta ga je danas vodila u vrtic. Jos uvek na privikavanju od dva sata dnevno. Jadna, desilo se da je u vreme dok ga je vozila padala kisa. On je, kaze Teta, sve vreme nesto pricao sa kisom. I nije plakao u vrticu. Igrao se. Zato je "odvalio" spavanjac popodne od pola dva do pola pet.

Nije on lud. Krene po stanu da trazi mamu. Mi ga zamajavamo, i on zaboravi. Ali se vidi da je trazi. Cudo, stane ispred kupatila i kmeci iako su vrata otvorena i vidi da ona nije tamo. Navici ce se.

Da, mala Teta je danas imala i roditeljski. Prvi u svom zivotu. Nema dete, a ide na roditeljski. He,he. Kaze Nidza ima tri keca i neopravdane izostanke, bezao sa casova.

Mama je slala poruke, pitala da li je sin trazi. Sta da napisem? Trazi, da, pa da se sekira. Ili, ne, ne trazi te, pa da se ubije jer je nebitna svom detetu. Napisem nesto izmedju i to je to.

Ko je resio ovo da cita, nek izvine sto ga "smaram". Hocu da mama cita kad dodje ako ne stigne tamo da nadje neki internet kafe da se okaci.

Kovrdzica se sprema na spavanje. Teta se obara sa njim za presvlacenje. Za prvi dan, umorila se Teta, ali je srecna. Moze da ga cuva i da mu nista (normalno, sem majke) ne nedostaje. Ljubac svima od nas. Pozelite Teti i Nidzi mirnu noc, i da nam ne pada kisa dok odemo u vrtic. 

Dugo me nije bilo. Ni kod kuce, ni na blogu. Nije bas da mi nije nedostajalo i jedno i drugo, ali mi je to vreme bilo lepo kraj moje dece i mog malog unuka. Iskoristili smo prve danse septembra i otisli, otisnuli se put mora. Malo tesno i finansijski i vremenski, malo nas ni vreme nije posluzilo. Ali, bilo nam je divno. Imamo mnogo divnih dozivljaja, susreta, slika i predela I puno Nidzinog smeha, njegovih novih vragolija. Naucio je puno stvari, a mi se normalno topimo od milja. Brckao se, zabavljao nas, uzivao u vozu, na trajektu, u pesku, na terasi kuce ispod koje su prolazili automobili... Uzivao je u svom detinjstvu. Od ovih uspomena nameravam da prezivljavam do sledeceg letovanja. Dotle, idemo u vrtic, na posao, zivi se zivot. I rastemo. Kao iz vode.  Nisam skoro setala po blogovima dragih blogera, ali i to ce biti nadoknadjeno. Mislila sam na njih. Uhvaticu i neki dan da postavim neke slicice sa letovanja.

E kad je neko baksuz, onda je belosvetski. Danima nemam vremena ni da citam blogove, a kamoli da ih pisem. Sinoc uploadujem snimak i resim danas da postujem, kad ono - explorer me z i sve sto sam napisala ode u tunguziju. I ja odem sa Nikolom u setnju. E pa moze mi se.

Elem, ovih dana kao zahladnelo, a u mom stanu jos uvek ko u rerni. Kad god stignemo (a ne stizemo) odemo na hacijendu. Tamo zelenilo, milina jedna. Stizu druge jabuke jer su petrovke vec prosle, stizu sljive, stizu smokve. Grozdovi dobili roze boju, vec moze po neko zrno da se kljucne.

Vikendi uglavnom bez Nidze jer ode kod tate i sa njime u provod. Ako, ko zna zasto je to dobro. Ali mi nedostaje.

Jos uvek se spremamo za bebeci godisnji. Za septembar. Kujemo planove, tazimo sponzore, ali cemo ipak morati da se izkesiramo. Maslacak i Vuk su nam zbrisali i vade nam mast sa Egejskog mora, devojke odu do Dunava ili Bagera, a ja napunila na hacijendi bazen, diva, 2 puta 3 i jos nisam stigla da se bucnem. Pih, kad ce ta penzija...

Blogeri, kad zahladni, kad zapucketa drvo u sporetu eto meni dugih postova i slajdova... i slicica, i albumcica i muzike. Dotle, kad se sretnemo u ovom letu.

Snimak je - prvi zajednicki nastup mame i sina (sin bolje svira, mama nema pojma), drugi je kod tate sa sestrom od tetke koja ga zasmejava.

Sledeci put - slike. Za dial up drugare. Ljub letnji za blogosferu.

Nemamo vremena ni za lek. Nedostaje mi blog, ali sve cu ja to nadoknaditi. Obecavam. Poneke drage procitam, ne stizem da komentarisem i vec dve nedelje ne pisem.Ali, ja cu se vratiti. A Nikola se druzio sa jos stotinak klinaca na sarenoj zabavi. I poneo titulu NEODOLJIVI. Vrlo vazno. Ali nam je bilo simpaticno.Po pisti je prosetao sa sokom od cvekle visoko podignutim uvis. I izazvao aplauze.

Kad me tata maze posle kupanja, ja se smejem ko lud, i sve mi je nesto smesno i golicavo...

A volim i da se mazim, ma priroda je cudo...

Blogeri, valjda znate, leto je vreme kad se sve nesto meskolji, gmize kao lava, i nema sanse da se skrasim pola sata za kompom. Sve imam nesto vanredno (redovno imam nesto vanredno). Intenzivno smisljam prevaru da odemo na more, mada jos i je nekako... pa pomalo skupo, ali uradicemo neku prevaru valjda. Nidza mora na veliku vodu jer je toliiiiiko voli.

A kada bi videli na sta ja sada licim, smejali bi se u krug. Pomalo cupava, podosta prasnjava... Bila sam u podrumu (ne u Bodrumu). i ceprkala po uspomenama. Naletela na neke crteze moje dece, pa se setila, jao kad su bile male... Pa na haljnicu... ih to je od rodjendana, od koga bese dobila... pa na espadrile (zasto sacuvane) koje je Nikolina mama zvala "ispadalice" jer su joj stalno ispadale... Pa naidjem na neke domine i bockice i kockice i lutkice... detinjstvo moje dece u prasnjavom podrumcetu. Doslo mi je da se popnem po aparat i da slikam cupavu Mimi, Marijinu lutku, pa Nenine cimzice za blato - plavoroze sa roze tufnama na plavom delu...pa napustena violina koju je moje najmladje cedo napustilo zbog plesa. I tako - u nedogled. Kad sam se vratila iz vremenske masine gore u stan, osmeh mi nije silazio sa lica. Da, naletela sam i na svoju prvu trudnicku haljinu (isla sam da kupim dragom poklon za rodjendan, davne 1982-e u septembru, i nadjem dve eksta dobre trudnicke haljine. I kupim ih, a on ostade bez poklona. Celog zivota govori kako sam mu za 28-mi rodjendan kupila dve trudnicke haljine. Originalan poklon za muskarca.

I tako... u nedogled. Kad neko ima toliko godina koliko ja imam, mora da ima toliko i uspomena... I to jedna od lepsih strana ovih mojih godina.

Se vidjamo ovih dana...

Globalno otopljavanje, nije dobro. Ali je lepo što je toplo i što može da se ode na kupanje. Neko na more, neko na bager (popularni Jatagan...), neko na Dunav u Vince ili u Kostolac. A neko na bazen. Nikolu je mama još juče vodila na gradski bazen.  Ja nisam bila u prilici da podjem sa njima, i jedva sam čekala sličice i snimke da vidim kako uživa (a bila sam sigurna da će da uživa jer vodu obožava). Pa, Mama je ispravila jučerašnju grešku, ponela je aparat i evo sličica... Ma trte-mrte je divan svuda, debeli mali krofnasti. Izgleda da mu nije bilo loše... Buć, buć, buruć... Ko je izmislio vodu, svaka mu čast...

  Moje visnjice

Moj NidzaI dim u krosnji

Ova dva dana sam nervozna. Vikend, lepo vreme. Brala sam visnje na hacijendi, kruske otpadaju same, jabuke petrovke samo sto nisu. Otezale grane od plodova, dodiruju travu. Kisa koja se zadrzala na liscu kvasi me po licu, ali ne smeta. To je moje voce, i to je moja licna kisa. Zrelo voce pretoceno u kompote, slatka, likere, zamrznuto za kolace u zimske dane. Ali, nije to ono sto mi je ovih dana najjace dotaklo. Ona (zenska) koju ne podnosim ima Utisak nedelje. Imam i ja. Moj utisak nedelje - osisali su Nidzi lokne. Kazu, vrucina. Kao da lokne greju. Ma poludela sam. Skroz. Ali, necu da se mesam, to je moje unuce, a ja nisam dala nikome da se mesa kad su moja deca bila mala. Samo sam iznutra poludela. Jer znam da mu nece biti manje vrucina, a nema mojih loknica da skakucu po kuci. Znate ono o Samsonu... Kad se osisao da je izgubio snagu i nije mogao da pridrzi stubove. I hram se srusio. Moj Nidza - Samson ne drzi stubove. Ali su mu lokne skinuli. Ako neko ne misli da je to vazno, neka skroluje na pocetak posta. I kao da ga nije citao. Ako negde moram da kazem nesto sto me tisti, kao sto se govorilo u trojanovu rupu (pa makar i trojanova zasvirala), to cu da uradim ovde. Nikoga ne boli, a meni je za nijansu lakse.