21/2/2008 - Neurosis

hypochondria

Od jutros, kao i čitavih prethodnih dana, nervozno pomeram, nameštam brus na svakih desetak sekundi. Osećam se užasno nelagodno i neudobno i nikako ne mogu da zauzmem položaj koji mi odgovara. Odeća mi smeta, guši me, visi sa mene, bode me. Sise kao da imaju 100 kila, iako čitavo telo zapravo ima bednih 40. Nisu čak ni nešto preterano velike, prosečna trojka, pa ne mogu baš da padaju. Ali nerviraju. Uh, kako nerviraju. Ako ih odsečem makazama za krojenje ili najvećim kuhinjskim nožem, bilo bi mnogo krvi po sobi, a to mi ne treba. A bilo bi to i odricanje od dela tela za koji mislim da je skroz ok. Jednog-od.

Drugi i poslednji deo tela koji spada u tu grupu su oči (ako izuzmemo mozak- on mi je bitniji sa funkcionalne nego sa estetske strane). Ovih dana i sa njima imam problema. Vid mi se konstantno pogoršava i ništa ne mogu da uradim povodom toga. Post pokušavam da napišem nekoliko sati. Ne mogu da provedem više od pet-dest minuta pred ekranom ili knjigom jer se pogled muti i užasno me boli glava. Napravim pauzu. Počnem da čitam nešto ali i to mi smeta. Odlažem knjigu i nemam pojma šta ću sa sobom.

Trebalo bi i da učim ali nemam dovoljno strpljenja da čitam o nervnom sistemu. Pročitam nekoliko rečenica i nemam čak ni blagu predstavu o tome šta sam pročitala. Ne mogu da nateram sebe da razmišljam o tome jer je potrebno uložiti mnogo napora a glava me mnogo boli. Verovatno baš zbog nerava. Nervoza se širi celim telom i počinje sve gadnija mučnina. Odlazim da popijem čašu mineralne vode. Ruke su mi slabe i počinju da drhte i nešto vode prospem na sto pokušavajući da sipam u čašu. Ispijam kratke, brze gutljaje. Prošetam po kući unezvereno i vraćam se u sobu. Usne su mi suve i ispucale, što me užasno nervira i zbog čega ih čupkam skoro potpuno izgriženim noktima dok ne počnu da peku ili se ne raskrvare.

Presvlačim brus jer ne mogu da podnesem da ga čitav dan nameštam ali priča je ista. Neudobno mi je u čitavom telu, toliko da želim da iskočim ili tek vrisnem. Kosa, skupljena u rep, pada mi preko ramena i mnogo je teška, što tek sad primećujem, ali ne bi valjalo otići na šišanje jer bi skraćenje kose bilo dovoljno za gadne depresije narednih godinu dana. Kao što je stvar sa jebenim šiškama, koje sam uradila pre godinu i po dana, a koje mi sada, s vremena na vreme, padaju na lice jer ne mogu normalno da ih namestim.

Sve me gadno nervira i izluđuje. Kafa mi je zabranjena ovih dana zbog gadnih mučnina i problema sa želucem. A sumnjam da bi nešto značajnije mogla da pomogne... I onaj klinac, onaj iz South Parka, onaj nervozni kome uvek zaboravim ime- e, osećam se kao on. Kao da mi sve oko mene, ne samo ljudi nego i predmeti, naređuje: Calm down! Slowdown! Ali- NIŠTA! Baš ništa.

Trebalo bi da prestanem da gledam vesti, pratim dešavanja po čitav dan i razmišljam o tome šta će biti, kad, kako, koliko... Trebalo bi da počnem da se ponašam kao dete i, kao većina (blago)zaostalih ljudi iz moje generacije slavim jer danas ne idem u školu. I treba da prestanem, već jednom, da paničim i strahujem, a u kurac!

Slušajte Balaševića. Ne zato što smiruje, nego zato što ima pesama koje dolikuju ovoj situaciji.

Jeb'o Vas jebeni miting.






Povratak

<< Prethodna strana | Home | Sledeća strana >>
  Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se