Sanjam sinoć da šetam nekim nepoznatim gradom. Pored neke nepoznate reke. Ali poznato prljave. Onda naletim na neku nepoznatu prodavačicu knjiga sa poznatim karakternim osobinama. Ne pušta me da na miru razgledam knjige i preporučuje mi neke trećerazredne romane ili wanna-be-novels nekih spisateljica sa kompleksom više vrednosti. Pokušam da je ignorišem ali me užasno nervira i ne mogu da obuzdam nervozu. Zbog toga počnem da prevrćem po nekoj kartonskoj kutiji u kojoj su bile neke potpuno nepoznate knjige. Ona izvuče jednu, poprilično napadnih šarenih korica i kaže da je jako dobra, mada je nije čitala. Ne poverujem ni reč. Onda vidim da sam ja autor i tek onda ne verujem. Kažem joj otvoreno da je to nesumnjivo najveće sranje i pitam se koja li je budala mogla tako nešto da objavi. Onda ona doda da je gomila nekih meni nepoznatih izdavačkih kuća bila zainteresovana za to.

"Idioti", kažem ja, a ona se naduri. Onda uzmem da prelistam knjigu. Teško sranje. Prepoznam većinu toga ali ipak nađem neke potpuno nepoznate stvari. Kako se i kad sve to desilo? Zašto ja ne znam ništa o tome? Vratim knjigu i nastavim da šetam. Onda čujem neku buku. Pomislim da je opet počeo neki rat a onda čujem lyrics. Razaznam samo nešto: ...manastir... Onda čujem i još neke reči a zatim se setim da je to Block out. A tek nakon toga me uhvati panika. Mobilni telefon. Skočim iz kreveta da se javim.

Ništa posebno. Samo dojava da nisam prošla dobro na nekom konkursu. I komentar da je užasno. Odlično. Žiri je genijalan. Pametni, inteligentni ljudi sa ukusom.

Glava ne prestaje da me boli i ne mogu nikako da se razbudim. Odem na kafu. Klasika. Kao i čitav dan. Malopre, kao i obično, iz dosade i pomalo zbog radoznalosti, obiđem Mininovu. Pogledam šta ima novo od knjiga, muzike i filmova i tako to.

Onda ugledam naslov God wants you dead. Pdf format. To me strašno razljuti i pomislim E, nećeš ga! Ja možda ne znam da pišem i ne mogu da naučim ali znam kako da se provodim i uživam, nije mi dosadno i ne planiram da umrem.

Večeras idem da pijem koktele.

uz ovaj post: Pink Martini, bilo koja pesma. Oni se nekako baš rimuju sa koktelima.

Najpre treba potražiti neke zanimljive fotografije. DeviantArt bi trebalo da mi da ono što želim. Međutim, tamo naletim na fotografiju sa patikama nekog lika i kablovima. Snimljeno na nekom koncertu. Crne duboke starke. Oduvek me je strašno iritiralo kada neko unakrsno uvuče pertle. Toliko da se potpuno unervozim, počnem da kršim prste i zamišljam kako uzimam ogromne krojačke makaze i sečem ih. Zbog toga zatvorim taj prozor i krenem da kopam po mom albumu na photobucketu i nadam se da ću naći nešto prihvatljivo. Čudno, jedino kada je blog u pitanju ja sam disciplinovana. Nađem jednu finu fotografiju. Onu od retkih koje sam ja snimila. Ubacim i krećem dalje. Šta dalje? Treba nešto napisati, ha?

Ne sećam se kada sam poslednji put nešto zaista napisala. Nervoza, nedostatak vremena, inspiracije, kreativnosti, šta li je? Nedostatak kvalitetnog sadržaja u mom mizernom životu? Verujem da dodatno pogoršava situaciju fakt da mi je hard disk verovatno mrtav i da moram da rodim svraku dok na mom kompjuteru ne uspem da oporavim sistem ili instaliram neki novi ali pre toga podesim da može da se bootuje sa CDa. Sada, kada ne koristim moj komp za pisanje i surf, shvatam da sedim za jednom najobičnijom mašinom koja nije deo mene niti ima moj lični pečat ili deo duše. Užasno je dosadno tako. Mislim da mi pada na pamet čak i to da bih mogla da živim bez tehnologije. Jezivo.

Zapanjujuće, telefon mi je danas dva puta za redom zazvonio. Prvi poziv od drugarice. Ponosne planinke koja ubrizgava sadržaje sa Facebooka gde stigne. Ili tako nekako. Nikada nisam uspela ispravno da je definišem.

Ona: Večeras tucijada u prostorijama. Ponesi više jaja.
Ja: Ne mogu. Lečim komp.
Ona: A. Sigurno ne možeš?

Da li ja ličim na nekoga ko može da izdrži da bude bez svog sistema, savršeno podešenog, neograničeno dugo? Da li ja ličim na nekoga ko je lud za tucanjem jajima? Da li ja ličim na nekoga ko je fanatični vernik? Ne. Ili sam pogrešila u proceni pored izuzetno jake (odgovara li tako da kažem?) introspekcije.

Drugi poziv od ortaka. Zove negde napolje. Rekoh mu ne ali ipak malo odužih razgovor iako sam tada bila jedino raspoložena za razbijanje telefona, čaše i svih stvari koje su mi bile na raspolaganju. To mi ne bi iscelilo komp niti ubilo nervozu ali bih se, bar na kratko, osećala bolje.

Pogledam praznu paklu. Kratki Lucky Strike. Pušenje ubija. Da, pa? Nervoza još više. Trenutno je osećam u prstima i jako mi je nezgodno da kuckam. Čak i šolju sa kafom jako nespretno uzimam i otpijam ostatak. Ledeno i slatko. Šteta što toliko mora da se čeka dok se dovoljno ne ohladi. Da li kofein loše utiče na nervozu? Da li ću se stvarno upišati u gaće ili je to samo uobrazilja prouzrokovana nervozom? Sačekaću malo.

Uz ovaj post neki odvratni iritirajući zvukovi. Struganje drveta, zavarivanje metala. I nervoza, nervoza, nervoza. Neustaljeno disanje, cupkanje i lomljenje prstiju.