photo by: nonconformyst

Detinjstvo proživljeno kroz pesme Mike Antića
u pauzama čitanja istorije filosofije
i nijedna detinjasta anegdota
za veče u društvu uz alkohol ili kafu
ali sasvim dovoljno mašte da se stvori iluzija
i prikrije taština.

A ima li svrhe vraćati se i
topiti u prašnjavim odajama svesti?
Postajemo kao starci na verandi u suton
što setno gledaju u daljinu
znajući da su
mogli nešto mogli negde
bili nešto bili negde.

Zunzare neograničene mašte
i verbalnih sposobnosti
prišivaju etiketu uživaoca narkotika
mom imenu mom liku mom karakteru
da bih i sama postala hodajuća etiketa
iskrzanih ivica i ispranih boja.

A ima li svrhe razarati moždane ćelije sada
kada je sve već odavno prošlo
i kada nesumljivo znaš
da si rođen nekih 40 kasnije?
Treba se opustiti prepustiti i otopiti
uz psihodelične note Pink Floyda
i sprektakularno poljubiti nebo.

uz ovaj post: slušati Hey you i topiti se (mada se to podrazumeva)