photo by Chayan

Ogrebem danas prst zbog proklete konstrukcije prokletog šatora na njegovom probnom postavljanju. Iako se nisam trtila da sama sve uradim. Užasno se iznerviram jer ogrebotina nastavlja da peče a ne mogu nikako da utičem na to. Shvatim ubrzo da sam postala pravi control freak ili kako se god to kaže. I nemam nikakvu ideju kako je do toga moglo da dođe.

Nešto kasnije se potpuno unervozim jer ništa ne ide po mom planu. Trebalo je dogovoriti se oko svega i isplanirati čak i najsitnije detalje (ovo zvuči jako smešno, je l'?), ali ekipa nije raspoložena za toliki i takav posao. Najbitnije je već poznato. Ide se na planinčinu (zapravo, reč je više o nekom većem brdu, but who cares?) na jednu noć i još poneke delove dana. Vreće i šatori su tu ali alkohol koji bi trebalo da se pije, kao i roštilj koji bi trebalo da se jede još uvek su nepostojeći, praktično imaginarni a velike su šanse da će tako i ostati što samo pojačava moju nervozu. Ma, nije bitno, opušteno, samo polako, polako- moto je religiozne ekipe koja, pretpostavljam, očekuje da će ih njihov dobri Bog nagraditi bogatom trpezom nakon ispravnog postavljanja šatora. Bitno je, uz to, imati na umu da je ekipa u stanju da slomi čak i nesalomivi deo konstrukcije šatora. To znatno povećava šanse kad je natprirodna nagrada u pitanju. Međutim, ipak nedovoljno.

Oko osam sati predveče (ili uveče? uvek sam imala problema sa definisanjem delova dana) nadjem se u pivnici. Naručim čaj verujući da će mi biti potreban. Zveram malo po lokalu i smišljam što bolje argumente za debatu "Organizovati i isplanirati sve: pro et contra". Pada mi na pamet da kažem čak i to da je potpuno neorganizovan odlazak na uranak jednak odlasku na more bez kupaćeg kostima i sličnih rekvizita. Naravno, ne kažem. Samo duvam u čaj da se brže ohladi i tupavo gledam u beskonačnost. Moja nervoza jako je primetna i zbog toga opet dobijem komentar Samo polako, opušteno, sve će proći odlično. Da. Jako uverljiva opaska. Ne kažem ništa. Opečem jezik na još uvek vreo čaj. Nervoza. Pogled mi sasvim slučajno padne na neki časopis (muški, ženski, koji li je?) koji se zove nešto na 'M'. Na naslovnoj strani neka riba u bikiniju koja kreće da skida donji deo. Sa strane natpis. Praktični saveti: Kad, gde i zašto da je prevariš. Možda ima tu i jedno 'kako'. Suludo. Ne mogu da pratim ovaj svet. I neću. Pomalo mi je to kao groteska.

Neki ljigavi ofucani (kvazi)rock domaćih autora koji užasno nervira zamenjen je idiotskim iritirajućim glasom sportskog komentatora. Koji nervira još više. Odlučim da se brzo izgubim odatle. Izletim napolje i primetim da pada kiša. Zbog toga požurim i odem na drugo mesto gde se takođe sluša sportski komentator i gledaju praznoglavi fudbaleri. Žao mi je, ali to što su dobro plaćeni i što igraju za jako dobar tim ne znači da imaju nešto u toj glavi. Ružnjikavoj, uz to.

Počnem da pišem ali baš sporo ide. Tok misli konstantno prekida odvratan glas komentatora i poneko pitanje u stilu 'Šta sutra, kako da idem na planinčinu sutra ako danas nisam sve isplanirala?'. Onda se malo sredim i uđem u mode: pisanje posta. I prekine me telefon. Ekipa se raspala, čisto da jave. Ok. Sada nas je troje. Znatno poboljšava situaciju. Sastavim na brzinu plan i podelim zaduženja. Osetim se znatno veće i moćnije. Stvari se rešavaju. Nameštaju same od sebe. Nameštaju onako kako mi odgovara.

Onda me pozove ćale. Ne slaže se sa mojim odlaskom na neku planinu, spavanjem u vreći, u šatoru. 'Znaš, kiša će', kaže mi on. 'Dobro, pa?' tipična je moja reakcija. 'Kako hoćeš. Ali, znaš li da je prvomajski uranak zapravo komunistička verzija đurđevdanskog uranka?' nastavlja on. 'Dobro, pa?' opet ja odgovorim, kao mašina. I, pa? Ništa. Lepo se provedi. Oh, znam, hoću. Mislim da ću se napiti sutra.

uz ovaj post: iritirajući glas komentatora, ukoliko je moguće- nekog sa govornom manom.