30.6.2008 - Fizikalisanje prstima

You have your way. I have my way. As for the right way, the correct way, and the only way, it does not exist, reče jednom Niče ali na nemačkom (koji ja ne razumem i stoga ne navodim u izvornom obliku). Setih se toga malopre, nimalo slučajno.

Kad god postoji izbor, biram ono što je teže i to radim sasvim slučajno. Ako nakon svega što se desi shvatim da je onako drugačije, na baš onaj način koga se nisam setila- bilo mnogo lakše, jednostavnije i brže mogu grohotom da se smejem. E, Nymphy.. E, Dora.. Jednoga dana će školu za decu ometenu u razvoju nazvati tvojim punim imenom.

Zamisli dve stranice trougla poznatih dimenzija i ugao između njih. Nešto kao delimično raširene noge nešto različitih dužina. I tu je sve poznato osim dužine naspram tog ugla ili, u drugom slučaju- naspram onoga između tih nogu. A tebi baš treba da otkriješ šta je i koliko je to nepoznato. I onda istrgneš list iz najbliže sveske. Pa onda kao nešto pišeš i pišeš i pišeš. Pa negde pogrešiš i žvrljaš i žvrljaš i ponovo istrgneš list iz sveske. Egoizam i ponos ti, naravno, ne dozvoljavaju da pogledaš formule koje si zaboravio ili nikad nisi ni naučio, što sad nije ni bitno jer ih (bilo kako bilo) ne znaš i traženje razloga i uzroka i mogućeg validnog opradvanja umesto onog nepoznatog je suvišno i nepoželjno. Onda se opet koncentrišeš na potragu za nepoznatim i pišeš, pišeš, pišeš. Središ Heronov obrazac za površinu tako da ti ostane samo ta nepoznata u jako sređenoj jednakosti koja izgleda bezazleno i naivno. S druge strane papira (ne jastuka) središ neku formulu za površinu u kojoj možeš da iskorištiš sve poznate i koja ima tamo neki sinus. Međutim, počinje jurnjava svesti po memoriji i prava tragedija onda kada ne možeš da se setiš tačne vrednosti sinusa tog ugla jer si zaboravio ili nikad nisi ni naučio. I nakon predugih pet minuta uz prateće efekte (lupanje srca, znojenje dlanova i preznojavanje uopšte, uznemirenost uopšte i tako to) napišeš na papir neku vrednost i nadaš se da ti se posrećilo. A kad dobijenu površinu zameniš u onoj elegantnoj, naivnoj i sređenoj jednakosti i kada sve to izmnožiš i izdeliš- dobiješ neku kvadratnu jednačinu sa nenormalno velikim brojevima. Prizor na par trenutaka liči na onaj iz Lock, stock and two smoking barrels kad Hatchet Harry otkriva svoje karte i Eddie vidi da je izgubio. Samo što, u ovom slučaju, muzika u pozadini nije 'I wanna be your dog', the Stooges već neki lagani trip-hop. Uzdahneš par puta. Uključiš kalkulator. I ubrzo dođeš do rešenja ali te mnogo bole prsti jer nisi navikao toliko da pišeš. A rešenje.. Prokleta sedmica koja ti se najpodlije moguće- smeje. Crkava od smeha. Trebalo je ukinuti i zabraniti broj sedam. U tom slučaju do svega ovoga ne bi došlo.

Ali onda slučajno naletiš na drugačije rešenje. Kosinusnu teoremu koja ti nije ni pala na pamet. I najednom svi znaju da je trebalo upotrebiti tu jebenu teoremujer se rešenje dobije u najviše tri ili četiri reda bez ikakvog većeg računa i većih brojeva. Samo ti nisi znao. Tačnije, samo JA nisam znala. I sada mi pada na pamet da je onaj sos danas, za vreme ručka mogao slobodno da bude moj (na ovoj vrućini) istopljen mozak koji je iscureo kroz nos. U prilog tome mogu da navedem da sada, bez mozga, gotovo sve rečenice počinjem sa a, i, pa, onda ili nešto slično.

Stavljam glavu u zamrzivač i nadam se da je bar malo otopljenog mozga ostalo unutar lobanje i da će uspeti da se vrati u prvobitno stanje. Do sutra.

uz ovaj post: soundtrack iz 'Lock, stock & two smoking barrels"

19.6.2008 - Sam miris HCOOH izaziva mravlju perspektivu

9.6.2008 - Same old trash

photo: dechobek

Vreme me ne sluša. Kažem da uspori malo ili se vrati. Sada, posle ponoći, u junu- znam da je trebalo misliti na sve. Ranije. Hvata me panika i užasno sam nervozna. Sutra je već postalo danas, a san će delovati kao par minuta. Mora da postoji neki način da se zaustavi, uspori ili vrati unazad. Vreme... Svaki put to pomislim kada me budi alarm na telefonu nakon dva-tri sata sna.

Potrebno mi je da pričam sa nekim ko mi je potpuno nepoznat. Ne ložim se na sex sa strancem. Samo da pričam. Ja. Potrebno mi je da se neko pravi da sluša moj monolog i da mi ništa ne kaže o tome kako nije sve zavisilo od mene i kako ja ipak dosta vredim, bez obzira na to koliko samu sebe potcenjujem i unižavam. Potrebno mi je da pričam sa nekim ko nema ni blagu predstavu o tome ko sam ja i kakva sam. Ili sa nekim ko me mrzi. Takvih je dosta (na svu sreću) samo ih je teško nahvatati.

Sve u svemu, potreban mi je razgovor sa nekim ko me manje ceni nego što cenim samu sebe. Verujem da ću se tada napokon probuditi. I polomiti zube, nos i kičmu sagovorniku. I iskopati oči. Figurativno, sve.

uz ovaj post: 'aj opet Pink Floyd, ali Time ovog puta. Plejer ubacujem nekom drugom prilikom.

4.6.2008 - 24h

After dark zasvira na telefonu
kratki prekid sna
par užurbanih rečenica
i opet tonem u mrak.

Drugi nervozni prekid
meškoljenje u stomaku
i tri uboda levo ispod srca
po jedan od svake kazaljke.

Obula sam čizme.
One sa odavno ofarbanim
žutim đonom.
Omiljene martinke.
Čudno
počele su da bole
ili me varaju plamteća stopala
pod pritiskom vremena?

Brzi telefonski razgovor
svežeg jutra
u pokretu
zvuci se poigravaju
bela pera postaju noževi za konzerve
a topla krv procuri iz očiju.

Smena scenografije
crno belo sivo crno srveno plavo
odigram svoju ulogu mehanički
krajnje profesionalno
i bežim.

A nestalni likovi mojih priča
prate me i kamenuju.
Svaki kamen kao velika nepravda sveta.
Na koži ostaju ožiljci.

U redu!
Ubaciću vas u svoje jebene priče
pustiću vas u svoje tajne odaje
odraću svoju kožu i baciti vam je pod noge!
Samo me pustite
sada
ovde
na kratko
da dišem.

Oči će mi ubrzo pojesti radijacija
so ih nagriza i ubrzava proces uništenja.

Želim da spavam.
Mirno.
Jebi ga!
Crvi u mom stomaku
noćas igraju
sambu rumbu tako to.

Zlokobna šaputanja na hladnom jastuku.
Praznina će me pojesti
ako to ne učini ubrzani hod vremena.

31.5.2008 - Ovde treba napisati naslov

Sanjam sinoć da šetam nekim nepoznatim gradom. Pored neke nepoznate reke. Ali poznato prljave. Onda naletim na neku nepoznatu prodavačicu knjiga sa poznatim karakternim osobinama. Ne pušta me da na miru razgledam knjige i preporučuje mi neke trećerazredne romane ili wanna-be-novels nekih spisateljica sa kompleksom više vrednosti. Pokušam da je ignorišem ali me užasno nervira i ne mogu da obuzdam nervozu. Zbog toga počnem da prevrćem po nekoj kartonskoj kutiji u kojoj su bile neke potpuno nepoznate knjige. Ona izvuče jednu, poprilično napadnih šarenih korica i kaže da je jako dobra, mada je nije čitala. Ne poverujem ni reč. Onda vidim da sam ja autor i tek onda ne verujem. Kažem joj otvoreno da je to nesumnjivo najveće sranje i pitam se koja li je budala mogla tako nešto da objavi. Onda ona doda da je gomila nekih meni nepoznatih izdavačkih kuća bila zainteresovana za to.

"Idioti", kažem ja, a ona se naduri. Onda uzmem da prelistam knjigu. Teško sranje. Prepoznam većinu toga ali ipak nađem neke potpuno nepoznate stvari. Kako se i kad sve to desilo? Zašto ja ne znam ništa o tome? Vratim knjigu i nastavim da šetam. Onda čujem neku buku. Pomislim da je opet počeo neki rat a onda čujem lyrics. Razaznam samo nešto: ...manastir... Onda čujem i još neke reči a zatim se setim da je to Block out. A tek nakon toga me uhvati panika. Mobilni telefon. Skočim iz kreveta da se javim.

Ništa posebno. Samo dojava da nisam prošla dobro na nekom konkursu. I komentar da je užasno. Odlično. Žiri je genijalan. Pametni, inteligentni ljudi sa ukusom.

Glava ne prestaje da me boli i ne mogu nikako da se razbudim. Odem na kafu. Klasika. Kao i čitav dan. Malopre, kao i obično, iz dosade i pomalo zbog radoznalosti, obiđem Mininovu. Pogledam šta ima novo od knjiga, muzike i filmova i tako to.

Onda ugledam naslov God wants you dead. Pdf format. To me strašno razljuti i pomislim E, nećeš ga! Ja možda ne znam da pišem i ne mogu da naučim ali znam kako da se provodim i uživam, nije mi dosadno i ne planiram da umrem.

Večeras idem da pijem koktele.

uz ovaj post: Pink Martini, bilo koja pesma. Oni se nekako baš rimuju sa koktelima.

29.5.2008 - Upotrebljivo do best before

Kad ja ispržim jaja to užasno izgleda. Ne samo što je kuhinja u haosu (ulje svaki put isprska čitav šporet i predeo zida pored njega, izmedju ostalog). Kajgana sa primesama (sir, probrano povrće, suhomesnato...) izgleda kao izbačeni sadržaj nečijeg želuca nakon pijanstva. Ukus je potpuno drugačiji. Zbog toga sam u stanju da pojedem do deset jaja tako spremljenih uz neki film.

Na pauzi na nekom seminaru sasvim je drugačije. Nema teorije da pojedem ikakav sendvič koji izgleda loše. Kad se pavlaka razmrlja po foliji u koju je sendvič upakovan a šunka se preliva u nekoliko nijansi. Uzalud su tu sveži paradajz i zelena salata. Hleb ima užegli, pokvareni ukus. Izgleda nešto bolje od toga, čisto da zavara gladnog potencijalnog proždirača. Mene ne može. Jela koja sama spremim a koja gotovo uvek liče na izbljuvke i splačine, mogu da jedem u neograničenim količinama samo zato što su ukusna. Kao što već pomenuh. Imam tendenciju da se ponavljam. Naročito kada mislim ili pričam o hrani.

Zanimljivo bi bilo jesti izgled a gledati ukus. Tada bismo sve pokvarene čokolade ovog sveta koje su zadržale svoju originalnu boju mogli da izjedemo. Ali ako jedemo izgled, koji organ koristimo? Usta? Ili ipak oči? Gladna sam.

uz ovaj post: gurmaska kajgana i bilo koja muzika.

24.5.2008 - Histerija-neuropsihijatrija-histerija

12.5.2008 - Juče je mrtvo. Utisci su samo duhovi.

Juče je bilo tačno 104 godine od rođenja Salvadora Dalija. Nije baš neki jubilej, mada su mi zanimljivi brojevi deljivi sa 4. To što su juče bili izbori, sasvim je slučajno. Splet okolnosti. Četvorka koja se i tu pojavljuje kao dužina trajanja mandata samo je dokaz da brojevi imaju čudan smisao za humor. A možda nas i jebu ili zajebavaju. Diskutabilno je to.

Juče je umrlo mače od nekih mesec (ili 2) starosti. Istovremeno, pa i nešto kasnije, leševi od skoro 100 godina (što iznosi 1200 meseci) izlazili su na glasanje. Pridevi poput: živi, hodajući (ili onaj koji hoda?), vitalni, pismeni, brzi, dobrog vida, spretni, bistri, razgovetni, mirisni... ne idu uz imenicu 'leševi' a ni uz njihovu pojavu, kako mi se čini. Zbog njih bih se zalagala za eutanaziju kao svakodnevnu pojavu. Između ostalog, takav stav ne preporučuje mi da se bavim politikom.

Jutros zove razredna mog mlađeg brata da pita za rezultate izbora. Negde oko 8 sati izjutra. Naravno, javim se ja i umalo je ne oteram u prvi polni organ koji mi padne na pamet. Zar da zove izjutra i to onda kada je sat deljiv sa 4?! Neoprostivo. Zahtevam mir i tišinu!

A trenutno slušam The Art of Noise i, kao i obično, mrzi me da odmah ubacim mini-plejer sa nekom pesmom.

8.5.2008 - Talas patetike uz Hey you

photo by: nonconformyst

Detinjstvo proživljeno kroz pesme Mike Antića
u pauzama čitanja istorije filosofije
i nijedna detinjasta anegdota
za veče u društvu uz alkohol ili kafu
ali sasvim dovoljno mašte da se stvori iluzija
i prikrije taština.

A ima li svrhe vraćati se i
topiti u prašnjavim odajama svesti?
Postajemo kao starci na verandi u suton
što setno gledaju u daljinu
znajući da su
mogli nešto mogli negde
bili nešto bili negde.

Zunzare neograničene mašte
i verbalnih sposobnosti
prišivaju etiketu uživaoca narkotika
mom imenu mom liku mom karakteru
da bih i sama postala hodajuća etiketa
iskrzanih ivica i ispranih boja.

A ima li svrhe razarati moždane ćelije sada
kada je sve već odavno prošlo
i kada nesumljivo znaš
da si rođen nekih 40 kasnije?
Treba se opustiti prepustiti i otopiti
uz psihodelične note Pink Floyda
i sprektakularno poljubiti nebo.

uz ovaj post: slušati Hey you i topiti se (mada se to podrazumeva)

29.4.2008 - Sutra počinje danas

photo by Chayan

Ogrebem danas prst zbog proklete konstrukcije prokletog šatora na njegovom probnom postavljanju. Iako se nisam trtila da sama sve uradim. Užasno se iznerviram jer ogrebotina nastavlja da peče a ne mogu nikako da utičem na to. Shvatim ubrzo da sam postala pravi control freak ili kako se god to kaže. I nemam nikakvu ideju kako je do toga moglo da dođe.

Nešto kasnije se potpuno unervozim jer ništa ne ide po mom planu. Trebalo je dogovoriti se oko svega i isplanirati čak i najsitnije detalje (ovo zvuči jako smešno, je l'?), ali ekipa nije raspoložena za toliki i takav posao. Najbitnije je već poznato. Ide se na planinčinu (zapravo, reč je više o nekom većem brdu, but who cares?) na jednu noć i još poneke delove dana. Vreće i šatori su tu ali alkohol koji bi trebalo da se pije, kao i roštilj koji bi trebalo da se jede još uvek su nepostojeći, praktično imaginarni a velike su šanse da će tako i ostati što samo pojačava moju nervozu. Ma, nije bitno, opušteno, samo polako, polako- moto je religiozne ekipe koja, pretpostavljam, očekuje da će ih njihov dobri Bog nagraditi bogatom trpezom nakon ispravnog postavljanja šatora. Bitno je, uz to, imati na umu da je ekipa u stanju da slomi čak i nesalomivi deo konstrukcije šatora. To znatno povećava šanse kad je natprirodna nagrada u pitanju. Međutim, ipak nedovoljno.

Oko osam sati predveče (ili uveče? uvek sam imala problema sa definisanjem delova dana) nadjem se u pivnici. Naručim čaj verujući da će mi biti potreban. Zveram malo po lokalu i smišljam što bolje argumente za debatu "Organizovati i isplanirati sve: pro et contra". Pada mi na pamet da kažem čak i to da je potpuno neorganizovan odlazak na uranak jednak odlasku na more bez kupaćeg kostima i sličnih rekvizita. Naravno, ne kažem. Samo duvam u čaj da se brže ohladi i tupavo gledam u beskonačnost. Moja nervoza jako je primetna i zbog toga opet dobijem komentar Samo polako, opušteno, sve će proći odlično. Da. Jako uverljiva opaska. Ne kažem ništa. Opečem jezik na još uvek vreo čaj. Nervoza. Pogled mi sasvim slučajno padne na neki časopis (muški, ženski, koji li je?) koji se zove nešto na 'M'. Na naslovnoj strani neka riba u bikiniju koja kreće da skida donji deo. Sa strane natpis. Praktični saveti: Kad, gde i zašto da je prevariš. Možda ima tu i jedno 'kako'. Suludo. Ne mogu da pratim ovaj svet. I neću. Pomalo mi je to kao groteska.

Neki ljigavi ofucani (kvazi)rock domaćih autora koji užasno nervira zamenjen je idiotskim iritirajućim glasom sportskog komentatora. Koji nervira još više. Odlučim da se brzo izgubim odatle. Izletim napolje i primetim da pada kiša. Zbog toga požurim i odem na drugo mesto gde se takođe sluša sportski komentator i gledaju praznoglavi fudbaleri. Žao mi je, ali to što su dobro plaćeni i što igraju za jako dobar tim ne znači da imaju nešto u toj glavi. Ružnjikavoj, uz to.

Počnem da pišem ali baš sporo ide. Tok misli konstantno prekida odvratan glas komentatora i poneko pitanje u stilu 'Šta sutra, kako da idem na planinčinu sutra ako danas nisam sve isplanirala?'. Onda se malo sredim i uđem u mode: pisanje posta. I prekine me telefon. Ekipa se raspala, čisto da jave. Ok. Sada nas je troje. Znatno poboljšava situaciju. Sastavim na brzinu plan i podelim zaduženja. Osetim se znatno veće i moćnije. Stvari se rešavaju. Nameštaju same od sebe. Nameštaju onako kako mi odgovara.

Onda me pozove ćale. Ne slaže se sa mojim odlaskom na neku planinu, spavanjem u vreći, u šatoru. 'Znaš, kiša će', kaže mi on. 'Dobro, pa?' tipična je moja reakcija. 'Kako hoćeš. Ali, znaš li da je prvomajski uranak zapravo komunistička verzija đurđevdanskog uranka?' nastavlja on. 'Dobro, pa?' opet ja odgovorim, kao mašina. I, pa? Ništa. Lepo se provedi. Oh, znam, hoću. Mislim da ću se napiti sutra.

uz ovaj post: iritirajući glas komentatora, ukoliko je moguće- nekog sa govornom manom.

27.4.2008 - The system has failed again

Najpre treba potražiti neke zanimljive fotografije. DeviantArt bi trebalo da mi da ono što želim. Međutim, tamo naletim na fotografiju sa patikama nekog lika i kablovima. Snimljeno na nekom koncertu. Crne duboke starke. Oduvek me je strašno iritiralo kada neko unakrsno uvuče pertle. Toliko da se potpuno unervozim, počnem da kršim prste i zamišljam kako uzimam ogromne krojačke makaze i sečem ih. Zbog toga zatvorim taj prozor i krenem da kopam po mom albumu na photobucketu i nadam se da ću naći nešto prihvatljivo. Čudno, jedino kada je blog u pitanju ja sam disciplinovana. Nađem jednu finu fotografiju. Onu od retkih koje sam ja snimila. Ubacim i krećem dalje. Šta dalje? Treba nešto napisati, ha?

Ne sećam se kada sam poslednji put nešto zaista napisala. Nervoza, nedostatak vremena, inspiracije, kreativnosti, šta li je? Nedostatak kvalitetnog sadržaja u mom mizernom životu? Verujem da dodatno pogoršava situaciju fakt da mi je hard disk verovatno mrtav i da moram da rodim svraku dok na mom kompjuteru ne uspem da oporavim sistem ili instaliram neki novi ali pre toga podesim da može da se bootuje sa CDa. Sada, kada ne koristim moj komp za pisanje i surf, shvatam da sedim za jednom najobičnijom mašinom koja nije deo mene niti ima moj lični pečat ili deo duše. Užasno je dosadno tako. Mislim da mi pada na pamet čak i to da bih mogla da živim bez tehnologije. Jezivo.

Zapanjujuće, telefon mi je danas dva puta za redom zazvonio. Prvi poziv od drugarice. Ponosne planinke koja ubrizgava sadržaje sa Facebooka gde stigne. Ili tako nekako. Nikada nisam uspela ispravno da je definišem.

Ona: Večeras tucijada u prostorijama. Ponesi više jaja.
Ja: Ne mogu. Lečim komp.
Ona: A. Sigurno ne možeš?

Da li ja ličim na nekoga ko može da izdrži da bude bez svog sistema, savršeno podešenog, neograničeno dugo? Da li ja ličim na nekoga ko je lud za tucanjem jajima? Da li ja ličim na nekoga ko je fanatični vernik? Ne. Ili sam pogrešila u proceni pored izuzetno jake (odgovara li tako da kažem?) introspekcije.

Drugi poziv od ortaka. Zove negde napolje. Rekoh mu ne ali ipak malo odužih razgovor iako sam tada bila jedino raspoložena za razbijanje telefona, čaše i svih stvari koje su mi bile na raspolaganju. To mi ne bi iscelilo komp niti ubilo nervozu ali bih se, bar na kratko, osećala bolje.

Pogledam praznu paklu. Kratki Lucky Strike. Pušenje ubija. Da, pa? Nervoza još više. Trenutno je osećam u prstima i jako mi je nezgodno da kuckam. Čak i šolju sa kafom jako nespretno uzimam i otpijam ostatak. Ledeno i slatko. Šteta što toliko mora da se čeka dok se dovoljno ne ohladi. Da li kofein loše utiče na nervozu? Da li ću se stvarno upišati u gaće ili je to samo uobrazilja prouzrokovana nervozom? Sačekaću malo.

Uz ovaj post neki odvratni iritirajući zvukovi. Struganje drveta, zavarivanje metala. I nervoza, nervoza, nervoza. Neustaljeno disanje, cupkanje i lomljenje prstiju.

23.4.2008 - Ovi dani, oni dani.

photo by: Fobofobi

Prvo je nebo bilo užasno tmurno. Onda sam upalila svetlo u sobi i čekala oluju. Par minuta pre nje došla je drugarica na kafu koju joj nisam skuvala. Mrzelo me je. Uz to, keva je počela da paniči zbog grmljavine i nisam mogla ni da priđem šporetu. Aparat za kafu nemam. Moj želudac time je zadovoljan. Ja nisam.

Zadovoljna sam vremenskom nepogodom, recimo. Proteklih dana bilo je užasno. Prolećno vreme. Ja kod kuće. Valjalo je da izađem. Obmanjivanje drugih ljudi da je sa mnom sve u redu neretko deluje i na mene. Ali mrzelo me je. Slaba sam. Fizički. Pritom, mnogo je lakše ostati kod kuće, spavati i igrati igrice namenjene deci. Hrana, higijena, knjige... Who gives a fuck about that, after all? U stanju sam da ležim po ceo dan i ništa ne radim. Eventualno pustim neku slabu muziku i onda se, onako slaba, isplačem. Jedem tek kada osetim da ću se onesvestiti od gladi. Mada je do tada i ne osećam. Meni je to baš casual i ne shvatam zašto neki ljudi oko mene prave dramu od svega toga. Mogla bih da se žalim jer je produktivnost daleko ispod nule i zato što ne čitam. Počnem da čitam nekih pet, šest knjiga i ne završim iako su jako interesantne i zanimaju me.

Sve što započnem ostavim tako. Lista poslova koje bi trebalo obaviti što pre izuzetno je duga. Pa ipak se iz obaveza ne izvlačim tek tako nego ih taložim. Radije ću dozvoliti da se pritisak odrazi na moj fizički izgled nego da priznam da ne mogu da postignem sve. Usne su ispucale, neretko krvare od grickanja i čupkanja. Nokti stalno kratki a ne koristim makazice i slična pomagala. Čemu bi mi onda služili zubi, zaboga? Cedim nepostojeće bubuljice na nogama zbog čega imam kraste kao nemirno dete koje, uz ostala kršenja, uči da vozi bicikl.

Popijem kafu da bi bilo još gore. A ma koliko nakon nje bilo loše, verujem da neću prestati da je pijem. Ni alkohol. Što je više stvar navike i imidža nego same zavisnosti. A to je, bar u mom slučaju, gore. Blog mi je, bar na neko vreme, bio zavisnost. Sada verujem da je to odlično mesto za ljude koji imaju šta da kažu ili bar tako misle. Ne znam šta bih mogla da kažem za sebe. Da li se uklapam u to? Isuviše sam zamorno i tupavo društvo. I mrzi me da pišem, objavljujem, komentarišem... Mrzi me da radim bilo šta.

Odoh da ne radim ništa. Neću ni sutra u školu. Ako se ja pitam, neću ni izlaziti iz kuće, osim ponekad na terasu, sve do konačnog smaka sveta, za neke četiri godine kako me uverava moja keva, inače fanatični poštovalac bogova medija.

Uz ovaj post: tišina.