Nešto Što Volim

vreme buđenja u svetlosti jutra

Prvi put u svom životu ne obraćam ti se sa nekom molbom za izbavljenje, ne sa nekim svojim razlogom koji bi samo ti mogao da uslišiš. U ovom trenutku, kada je izgledalo da za mene više nema života ni radosti, bezbrižnosti i smeha, tvoj svetao lik izašao je pred moje oči i ispunio moju dušu spokojem. Nekoć sam te molila silno da se smiluješ meni, ne bih li te umilostivila da promeniš moj životni put, moju sudbinu. Da, nekoć, ali ne i sad. Rekao si mi, dobri Bože sve ono što do sada nisam htela da vidim, a to je da je moj put, moj tok, upravo ovakav kakav je, savršen i da sam ja kompletna pod tvojim budnim očima. Ti si znao šta je za mene najbolje da bih došla na najkraći put ka suštastvu, ka istini, ka sebi i naravno, ka tebi, Svetitelju, jer pozvao si me na ovaj put mučenika da bi mi sve to pokazao. Znao si da ni na jedan drugi način, sem ovog mučenickog, ja ne bih shvatila ono šta si hteo da saznam. Sada osećam da sam na svom putu - na pravom putu u večni život. I sve što si mi tako velikodušno poklonio, sav bol koji si mi zadao i sva ljubav koju si mi uzeo, sve to ne predstavlja više izvor moje nesreće i patnje, sve to je za mene ogromna radost jer vodi me spoznaji svoje suštine i svojeg J A. Pružio si mi u ruke, nakon svega, Sidartu, kao poslednji putokaz i načinio me konačno neiskazivo srećnom. Sada znam zašto si kaljao moju dušu onim sitnim svirepostima i zlom, sada znam zašto si mi poklonio najuzvišeniji osećaj koji postoji na ovom svetu, ljubav, i čekao si zajedno samnom najpogodniji trenutak da mi je uzmeš, a to je bilo onda kada sam mislila da bez te ljubavi ja ne mogu više živeti. Tada si je od mene uzeo, a ja, eto vidim, jos uvek živim, oslobođena čula, sa vrelim mislima u svesti, a krv koju mi dade još uvek protiče kroz mene. Dugo sam te suzama pitala zašto si mi to učinio, kada je moja ljubav bila iskrena i čista, ali sada znam da je sve to obmana, varka koja sprečava moju svest da dodirne ono što je svima drugima nedodirljivo i nedostupno, što je dopušteno samo meni, a to sam J A. Suluda pitanja poput onog >>šta ja imam od spoznaje sebe<< više mi neće padati na pamet, jer shvatih da bez spoznaje svog bića ja ne mogu spoznati druge ljude, niti pojave, niti predmete, niti prirodu. Samo oslobođena svih iluzornih, varljivih pojava moja svest može segnuti duboko, duboko u istinu, shvatiti je i doći do onog beskonačnog. Zato sam srećna, jer znam da si mene i baš mene pozvao i odabrao za taj put. Sada već jasno čujem tvoj glas koji mi govori šta treba da uradim, nema više mora i trzaja između suprotnosti, sve je postalo jedno, objedinjeno pod krilima moje duše, zaključano u mojem telu. Znam da je to moje J A samo jedno, nikada više ponovljivo, samo je sada, na ovaj način sklopljeno, jedinstveno, po ovom putu, jednom jedinom, vođeno. Da, to je moje J A, koje ne treba zbog toga biti obesno i ponosno, već zahvalno i ponizno, radosno. Moje srce ne živi više ni u prošlosti ni u budućnosti, već u svemu tome zajedno, odjednom i istovremeno, složeno u onom što je sada i uvek samo sada i nikad više. Moje su misli nedorečene, jer ne može se opisati ono što ovog trenutka osećam, ne postoje te reči koje bi mogle iskazati ovo što stoji usred mene i gori kao stotinu vatri zapaljenih odjednom, u istoj noći. Brine me samo jedno, Bože, a to je što sam začudo tako mlada, a osećam kao da imam jako puno godina. Zar će toliko dugo vremena proteći do konačnog otkrovenja, a ako je to otkrovenje već došlo, čemu onda moj dugi život. Učinio si mi veliku čast dovedovši me do ovog nivoa svesti već sad, zahvalnost moja ne može se ničim izmeriti niti sa nečim uporediti. Ali ti sigurno znaš zašto si to učinio, i doći će i onaj tren kada ćeš i meni reći. Sidartom si me poučio da trebam naučiti da čekam, da mislim i da postim, da slušam i da budem strpljiva. Već sada osećam blagodeti te pouke. Stežeš oko mene svoje čelične šake, porobljujes moju dušu, ali zauzvrat mi daješ sebe, u sebi mene i saznanje sebe same. Voljna sam da pristanem na tu zamenu, bolje reći, razmenu, i na uslove koji tu razmenu omogućuju. Bože moj, Spasitelju, kada bi samo znao koliku začuđenost i iznenađenost i skriveni strah, uzbuđenje i potajnu radost izaziva u meni sudar sa svojim ja, pomisao >>Bože, pa to sam J A!<<; po prvi put u svom mom dosadašnjem življenju rađa se želja da upoznam sebe, uzroke i posledice svoga ponašanja u sebi; nesigurno po prvi put dodirujem u sebi čoveka. Ko je on, kakav je, od čega satkan i zašto, ali u suštini, u razumu, u svesti, ne u osećanju već u uzroku osećanja, to nikad do sad nisam znala, niti se zapitala. Naučićeš me da mislim, zauzvrat traži šta želiš, naučićeš me svemu onome što se i ne može uzvratiti, ali čini mi se da si dosta cene već naplatio. Drugi deo cene može biti bilo koji, više me ne uznemirava. Božanska sila upravlja od sada mojim pokretima, božanska energija struji mojim mislima. Svetao je trenutak u kom tebe sretoh, sveti su minuti u kojima ovo ispisujem. Moje lice ozareno je božanskim sjajem, moj duh je uzvišen, jer tebe nosi. Kao zvezdu na nebu vodiš me, a spokojstvo u mojim prstima i smiren izraz mojih očiju govore ti da sam sa tobom. Videh da mi je lice bledo, a usne jako rumene. Odvajaš me, osećam, sva mi je duša ispunjena nedokučivim mirom. Dug je i težak bio put kojim si me sebi doveo, ali zar je moglo biti nešto tako teško, ako je nagrada ovolika. Da, to sam ja, Bože, ljubavlju plamenom vezana, božanskom ljubavju uzvraćena, spokojna.

2 oktobar, 1987.

strela je na putu ka oku

vreme sna u praskozorju