Danas me moja kuma pogleda pravo u oči i onako istinski iz dubine duše reče «Jebote, ti si stvarno magnet za budale!!!»
Povod (poslednji) za ovu njenu rečenicu jeste sledeće –
Izašla sam sa nekim drugaricama pre par nedelja. I upoznam jednog dečka. Platio mi piće, popričali nekih pola sata, razmenili brojeve telefona. Dečko sasvim običan i prosečan. I po izgledu i po ponašanju i po priči, po svemu sudeći – normalan. Već sutradan posle tog izlaska javio se sms-om. Ništa preterano i napadno. Običan, pomalo duhovit sms. I razmenimo ih tako nekih desetak tog dana i sledećeg i sledećeg i tako sve dok se nismo ponovo našli.
I tad proveli par sati onako opušteno. Šetali, bilo neko baš lepo veče. Pretrčavali preko Bulevara van pešačkog prelaza. Smejali se. Seli u neki kafić. Pričali. Sve vreme bio nekako baš prijatan. Nasmejan. Stalno me nešto dodirivao, štipkao, pipkao. Ne perverzno, nego nekako baš po mojoj meri. Odmereno.
Posle me zagrlio kad smo išli nazad. I poljubio par puta. I kad smo se opraštali na stanici rekao kako se divno proveo i kako jedva čeka ponovo da me vidi.
I onda ništa.
Ni poziv ni poruka ni ništa. Prošla dva-tri dana i ja rešim da se ja njemu javim. Inače, ne volim da smaram ljude. Najviše mrzim pomisao da će neko možda da prevrne očima kad vidi poruku od mene, pa je zato radije neću ni poslati. Ovog puta sam rešila ipak da ja prva prekinem ćutanje. Ne zato što sam se zaljubila ili tako nešto. U stvari, najiskrenije, još uvek pokušavam nekog da prebolim, al ne ide mi najbolje. Zato se i jesam videla sa ovim dečkom, ne bih li uslugu samoj sebi učinila. No, nebitno... Uglavnom, pošaljem ja njemu sms, onako neobavezno, sa pitanjem «Živ li si ti?» On odgovori u haiku stilu – «Onako, a ti?» Ja kažem jesam, al pitam se jesi li ti, jer nešto se ne javljaš...
I to je sve. Eto. Dve nedelje prošle od tad. A od njega ni traga ni glasa. Razumela bih da smo ''spavali''. Rekla bih, ok, odradili šta smo imali, idemo dalje. Razumela bih i da se nismo ljubili. Rekla bih, ok, ne dopadam mu se, idemo dalje. Al ovako ne razumem. Ostavio me u nekoj nedorečenoj priči. Niti sam tamo niti 'vamo. Šta da mislim?
Pametno sam ja rešila onomad da apstiniram dok ne diplomiram. I javno to obećala da ću uraditi. I što se onda ne držim toga? Đavo bi ga znao. Sad se nešto mislim da rešim ja da apstiniram do kraja života. Da se malo posvetim duhovnim vrednostima?
Jer posle svega što mi se poslednjih meseci dešavalo, ništa više ne razumem. Mislim da će mi biti lakše da razumem konstruktivističku metateoriju i dr Ristića.
Prema konstruktivističkoj metateoriji iskustvo je samo posebna vrsta teorije, koju u dužem vremenskom procesu aktivno konstruišu subjekti saznanja. Konstruktivisti smatraju da bez određenog viđenja, referentnog sistema ili apriorne teorije, opservacija nije moguća. Predmet bavljenja konstruktivističke metateorije su anticipacije, a ne materijalni objekti koji postoje nezavisno od našeg čulnog iskustva.
Dakle, posle svih ovih dešavanja, mislim da ću nju lakše shvatiti nego te ljude oko mene koji rade to što rade, a ja nikako ne mogu da ih razumem zašto to rade!!!
Povod (poslednji) za ovu njenu rečenicu jeste sledeće –
Izašla sam sa nekim drugaricama pre par nedelja. I upoznam jednog dečka. Platio mi piće, popričali nekih pola sata, razmenili brojeve telefona. Dečko sasvim običan i prosečan. I po izgledu i po ponašanju i po priči, po svemu sudeći – normalan. Već sutradan posle tog izlaska javio se sms-om. Ništa preterano i napadno. Običan, pomalo duhovit sms. I razmenimo ih tako nekih desetak tog dana i sledećeg i sledećeg i tako sve dok se nismo ponovo našli.
I tad proveli par sati onako opušteno. Šetali, bilo neko baš lepo veče. Pretrčavali preko Bulevara van pešačkog prelaza. Smejali se. Seli u neki kafić. Pričali. Sve vreme bio nekako baš prijatan. Nasmejan. Stalno me nešto dodirivao, štipkao, pipkao. Ne perverzno, nego nekako baš po mojoj meri. Odmereno.
Posle me zagrlio kad smo išli nazad. I poljubio par puta. I kad smo se opraštali na stanici rekao kako se divno proveo i kako jedva čeka ponovo da me vidi.
I onda ništa.
Ni poziv ni poruka ni ništa. Prošla dva-tri dana i ja rešim da se ja njemu javim. Inače, ne volim da smaram ljude. Najviše mrzim pomisao da će neko možda da prevrne očima kad vidi poruku od mene, pa je zato radije neću ni poslati. Ovog puta sam rešila ipak da ja prva prekinem ćutanje. Ne zato što sam se zaljubila ili tako nešto. U stvari, najiskrenije, još uvek pokušavam nekog da prebolim, al ne ide mi najbolje. Zato se i jesam videla sa ovim dečkom, ne bih li uslugu samoj sebi učinila. No, nebitno... Uglavnom, pošaljem ja njemu sms, onako neobavezno, sa pitanjem «Živ li si ti?» On odgovori u haiku stilu – «Onako, a ti?» Ja kažem jesam, al pitam se jesi li ti, jer nešto se ne javljaš...
I to je sve. Eto. Dve nedelje prošle od tad. A od njega ni traga ni glasa. Razumela bih da smo ''spavali''. Rekla bih, ok, odradili šta smo imali, idemo dalje. Razumela bih i da se nismo ljubili. Rekla bih, ok, ne dopadam mu se, idemo dalje. Al ovako ne razumem. Ostavio me u nekoj nedorečenoj priči. Niti sam tamo niti 'vamo. Šta da mislim?
Pametno sam ja rešila onomad da apstiniram dok ne diplomiram. I javno to obećala da ću uraditi. I što se onda ne držim toga? Đavo bi ga znao. Sad se nešto mislim da rešim ja da apstiniram do kraja života. Da se malo posvetim duhovnim vrednostima?
Jer posle svega što mi se poslednjih meseci dešavalo, ništa više ne razumem. Mislim da će mi biti lakše da razumem konstruktivističku metateoriju i dr Ristića.
Prema konstruktivističkoj metateoriji iskustvo je samo posebna vrsta teorije, koju u dužem vremenskom procesu aktivno konstruišu subjekti saznanja. Konstruktivisti smatraju da bez određenog viđenja, referentnog sistema ili apriorne teorije, opservacija nije moguća. Predmet bavljenja konstruktivističke metateorije su anticipacije, a ne materijalni objekti koji postoje nezavisno od našeg čulnog iskustva.
Dakle, posle svih ovih dešavanja, mislim da ću nju lakše shvatiti nego te ljude oko mene koji rade to što rade, a ja nikako ne mogu da ih razumem zašto to rade!!!
)) draga, najbolje je kad se ne trudish da ih razumesh.. em, cje te manje boleti glava, em cjesh skapirati da i nemash neshto pametno ni da razumesh.. jer, pametne promisli a ni cilja nije ni bilo..
