Blog bi trebao da bude neka vrsta online – dnevnika i ja ga kao takvog shvatam. Pišem ga zbog sebe, a ne zbog publike, ali ipak uvek sam svesna činjenice da ga neko i čita. Pišem kad sam tužna, da mi bude lakše, jer uvek mi bude lakše kad u reči pretočim osećanja. Pišem kad sam srećna jer želim da ceo svet (ili bar onaj deo sveta koji ima internet ;)) čuje o mojoj sreći. Pišem kad sam u nedoumici, kad mi se dešava nešto što ne umem da objasnim sebi (ili drugima). Pišem kad mi je dosadno. Pišem kad imam inspiraciju da kažem koju pametnu. Pišem i kad nemam, eto, samo zato da bih nešto rekla ;)
Ponekad se suzdržavam da kažem sve što mi padne na pamet, jer znam ko sve zna za ovaj moj blog i ko prati ova moja pisanija, ali eto, danas me baš briga za to.
Ovog puta pišem zato što su mi sve drugarice zabranile da pričam o tome, a ja prosto moram to da izbacim iz sebe, a to mogu jedino ovako, kroz reči.
One su mi rekle da sam luda, da nisam normalna i da moram da prestanem da pravim budalu od sebe. Rekla su da imam trideset godina (i u pravu su;)) i da odavno nisam tinejdžerka i da moram da prestanem da se ponašam kao da jesam. Rekle su da posle svega ne bih trebala više nikad u životu da razmenim ni jednu jedinu reč sa njim. Rekle su da prestanem da uvek svima i sve praštam i da počnem da mislim malo i na sebe. Svašta su mi rekle. I znam da su u pravu. Ali ja ne mogu.
Ne mogu da zaboravim. Moj blesavi mozak uvek radi, obrće razne kombinacije, pita se zašto i kako i šta je bilo i šta će biti.
Ne, ne kukam ja sad, niti plačem, niti se žalim. Ne tvrdim da sam izgubila ljubav svog života. Ne tvrdim kako su svi muškarci isti – pokvareni. Ne, nisam ja sad ostavljena, pa zbog toga ljuta na ceo muški rod. Bila sam ostavljana i pre, a biću sigurna sam i u budućnosti još koji put. I ja sam njih ostavljala i odlazila. Pa sve je to deo života. Ali nekako uvek u sećanju ostanu oni koji su ostavili mene. Čudno. Ili ne???
Uglavnom, sve ovo beše uvod :)))
Povod je činjenica da moram nekako i nekome da kažem šta osećam, pa bar ovako.
Dugo sam razmišljala u čemu je stvar i šta me tako mazohistički privlači nekom za koga sam svesna da nikad nikakvu budućnost ne bismo imali.
Ljubav?
Ne.
Suviše malo vremena smo mi proveli zajedno da bih mogla da kažem da je to ljubav. I nije.
Strast?
Delimično.
Nekako je u tom pogledu između nas uvek sve štimalo. Iz prve smo 'kliknuli', kako ja volim da se izrazim. Ali nemoguće da je to sve.
U čemu je onda fazon?
I došla sam na ideju da to nije zbog toga jer sam zavolela njega, nego – dok sam bila sa njim volela sam sebe. Osećala sam se lepom, poželjnom, vrednom, pametnom, zgodnom, željenom. E, u tome je stvar. Onaj ko to može da izvede, za mene je «the one». Pa ma šta njegovi ciljevi u tome svemu jesu.
Kažu mi da laže. Da me iskorišćava. Jeste da sam naivna, to sam već odavno priznala i sebi i drugima. Ali ipak nekako ne mislim da laže. Verujem da oseća isto što i ja, samo se drugačije bori sa tim. Reaguje na meni neshvatljiv način. Ali to je on. On je on, a ja sam ja. Različiti smo. Jbg.
Nema tu neke velike filozofije. – Konačno shvatam da ga ne shvatam i to je to.
Ponekad se suzdržavam da kažem sve što mi padne na pamet, jer znam ko sve zna za ovaj moj blog i ko prati ova moja pisanija, ali eto, danas me baš briga za to.
Ovog puta pišem zato što su mi sve drugarice zabranile da pričam o tome, a ja prosto moram to da izbacim iz sebe, a to mogu jedino ovako, kroz reči.
One su mi rekle da sam luda, da nisam normalna i da moram da prestanem da pravim budalu od sebe. Rekla su da imam trideset godina (i u pravu su;)) i da odavno nisam tinejdžerka i da moram da prestanem da se ponašam kao da jesam. Rekle su da posle svega ne bih trebala više nikad u životu da razmenim ni jednu jedinu reč sa njim. Rekle su da prestanem da uvek svima i sve praštam i da počnem da mislim malo i na sebe. Svašta su mi rekle. I znam da su u pravu. Ali ja ne mogu.
Ne mogu da zaboravim. Moj blesavi mozak uvek radi, obrće razne kombinacije, pita se zašto i kako i šta je bilo i šta će biti.
Ne, ne kukam ja sad, niti plačem, niti se žalim. Ne tvrdim da sam izgubila ljubav svog života. Ne tvrdim kako su svi muškarci isti – pokvareni. Ne, nisam ja sad ostavljena, pa zbog toga ljuta na ceo muški rod. Bila sam ostavljana i pre, a biću sigurna sam i u budućnosti još koji put. I ja sam njih ostavljala i odlazila. Pa sve je to deo života. Ali nekako uvek u sećanju ostanu oni koji su ostavili mene. Čudno. Ili ne???
Uglavnom, sve ovo beše uvod :)))
Povod je činjenica da moram nekako i nekome da kažem šta osećam, pa bar ovako.
Dugo sam razmišljala u čemu je stvar i šta me tako mazohistički privlači nekom za koga sam svesna da nikad nikakvu budućnost ne bismo imali.
Ljubav?
Ne.
Suviše malo vremena smo mi proveli zajedno da bih mogla da kažem da je to ljubav. I nije.
Strast?
Delimično.
Nekako je u tom pogledu između nas uvek sve štimalo. Iz prve smo 'kliknuli', kako ja volim da se izrazim. Ali nemoguće da je to sve.
U čemu je onda fazon?
I došla sam na ideju da to nije zbog toga jer sam zavolela njega, nego – dok sam bila sa njim volela sam sebe. Osećala sam se lepom, poželjnom, vrednom, pametnom, zgodnom, željenom. E, u tome je stvar. Onaj ko to može da izvede, za mene je «the one». Pa ma šta njegovi ciljevi u tome svemu jesu.
Kažu mi da laže. Da me iskorišćava. Jeste da sam naivna, to sam već odavno priznala i sebi i drugima. Ali ipak nekako ne mislim da laže. Verujem da oseća isto što i ja, samo se drugačije bori sa tim. Reaguje na meni neshvatljiv način. Ali to je on. On je on, a ja sam ja. Različiti smo. Jbg.
Nema tu neke velike filozofije. – Konačno shvatam da ga ne shvatam i to je to.
)))
