Sanjala sam noćas moju mamu... Kao ja sedim na podu, čitam neku knjigu, kosa mi je masna i pada u pramenovima na moje lice, na meni neka stara izbledela majica i farmerice, one na kojima je fleka od domestosa, koje nosim tako 'po kući', što se kaže i koje mi je mama stalno govorila da bacim... Oko mene veliki nered, sve neko prljavo suđe i pobacana odeća, po podu i nameštaju... I otvaraju se vrata i ustajem da izvirim ko ide, kad ona u hodniku, izuva cipele... Ista frizura, isto našminkana, kao i pre, u onom bordo kompletu koji je tako često nosila...

Ja je gledam i kažem – Otkud ti, pa nama su rekli...

A ona me prekida i odmahuje rukom – Da, znam šta su rekli. To sam ja tražila da vam tako kažu, samo sam htela da vidim kako ćete se snaći bez mene... I vidim, nikako se niste snašli... Morala sam da se vratim...

Gleda u mene i u onaj nered i nezadovoljno vrti glavom...

A ja joj priđem i zagrlim je i plačem... Srećna sam što je došla, sad će ponovo sve biti u redu, sve će biti lepo i radosno, sve će se srediti... Ona će sve srediti... Pićemo kafu, kao što smo nekad pile, svakog jutra, nas dve same, prepričavati dešavanja prethodnih dana, smejati se... Da, sve će se srediti...

A onda se budim, zapravo sam u suzama, i žao mi je što sam se probudila, hoću da se vratim u taj san, neću da ostanem u ovoj stvarnosti u kojoj nema nje...