Ispit se polaže pismeno, sastoji se iz devet esejskih pitanja od kojih moraš da odgovoriš bar na pet da prođeš i polaganje traje tri sata. Ispisala sam jedanaest listova, ruka me već boli. Prošlo je više od dva ipo sata a ja i dalje pišem... Pet minuta pre isteka vremena stavljam poslednju tačku i podižem pogled. Amfiteatar je potpuno prazan. Samo profesor, sedi negde u poslednjem redu, igra se telefonom i ja... «Završila sam» kažem. On se smeška, uzima moj rad, stavlja ga među ostale i izlazi. I ja idem za njim.

Drugarica me čeka ispred. Ona je izašla na ispit takođe, ali se predomislila, pa odustala. Predala je prazan list. Profesor joj prilazi.

«Koleginice, pa šta je bilo, zašto niste ništa pisali?»

«Nisam se dobro spremila,» - kaže ona. «Sledeći put...»

On joj stavlja ruku na rame, a zatim spušta otvoren dlan preko njenih leđa, u nekom neodređenom gore-dole pokretu.

«Samo vi dođite kod mene na konsultacije i nemojte ništa brinuti...» - govori joj. Odlazi. Ona me gleda širom otvorenih očiju.

«Šta je ovo bilo?» pita me.

«Ja ne znam, ako ti ne znaš.» - smejem se, a ona je zabezeknuta...

Tri dana kasnije dolazim u njegovu kancelariju. Osmi put proveravam jesam li položila. Čim me ugleda na vratima, sav se pretvara u osmeh.

«Pa, koleginice konačno smo položili!» - kaže 'smo', kao da je on imao ikakvog udela u tome što sam mesecima štrebala njegov glupi predmet. «Dao sam Vam sedmicu, da ne kažete da sam strog i da Vam ostanem u lepom sećanju!»

I ja se osmehujem, lažno, pružam mu index. Samo nek upiše tu sedmicu, pa da izađem, zatvorim vrata njegove kancelarije i zaboravim ga zauvek... ma kakvo bwe lepo sećanje... uh... više noćna mora...