Napiši mi pesmu, mazila se...

I nisam znao da li ću umeti.

Reči jesu moje igračke,

cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa

i...

svaki put mi druga slika u očima kad zažmurim

ali...

postoje u nama neke neprevodive dubine...

Postoje u nama neke stvari

neprevodive u reči,

ne znam...

Neki ljudi su kao deca... kad dobiju igračku, nisu sigurna šta su ustvari dobila, ne žele da veruju u čaroliju, nego ih zanima šta se krije ispod površine...

A onda uzmu šrafciger (ili čekić u ekstremnim slučajevima) i pokušaju da je otvore...

Ali šta se dogodi – samo upropaste stvar...

Tako i ja... nekako me uvek zanima šta se krije u ljudima i desi se da uprskam... Juče sam stigla i do čekića... figurativnog, naravno :)) Sad sam ljuta sama na sebe...

Srećom, sve se dobro završilo... Jedva čekam veče...

Napiši mi pesmu, molila je...

I nisam znao da li ću umeti.

Voleo sam je tako lako,

a tako sam teško to znao da pokažem

a onda odjednom,

raspored mladeža na njenim leđima kao tajna mapa

pokazuje mi u koje zvezde treba da se zagledam...

i tako...

eto ti pesma, ludo jedna...