Prvenstveno sam razočarana samom sobom. Činjenicom da mi ništa u životu ne uspeva. Šta god da sam pokušala – omanula sam. Mislila da činim jako pametnu stvar udavši se, za nekog ko je obećavao kule i gradove, posle se razočarala i tu grešku ispravila drugom, razvodom. (da se razumemo, razvod kao pojava je greška, ne greška u smislu da se kajem što sam ja to uradila, jer ne kajem se, kajem se što nisam ranije...). Upisala fakultet, sa dvadeset i osam godina, to je pametno, al nije pametno što ne mogu da ga završim, pa sam sad u trideset i trećoj student, bez posla, zavisim od drugih.

 

Zatim sam razočarana prijateljima (čitaj – prijateljicama). Ne svim, samo pojedinim, koji su tu uvek dok je dobro. A kad više nije ni njih nema. Ili su tu dok je i njima jednako loše kao i tebi, a kad se izdignu stepenik više, nestanu u vidu magle.

 

Zatim sam razočarana ljudima (čitaj – muškarcima). Jesam li to samo ja tako lude sreće ili su svi takvi? Ili je psihopata ili je sociopata. Ili je pušač ili alkoholičar. Ili je narkoman ili kockar. Ili je sve to zajedno. Ili nije ništa od toga ali je patološki lažov, fantastičan glumac (ne kao profesija, nego kao karakterna osobina) ili je neodgovoran, samodovoljan, nasilnik ili kukavica. Ima li normalnih? Ili sam ja ta koja je ''oštećena'' pa u skladu s tim i druge procenjujem?

 

Razočarana sam i svojim filmskim ukusom. Doktor Haus, Sojer (Lost), Dekster, Sajlar (Heroes)... Eto mojih junaka. Kao što malopre spomenuh – sociopate, psihopate, zavisnici, serijske ubice... Šta to govori o meni?

 

Razočarana sam VB-om. Znam ja da to nije emisija obrazovnog karaktera, već svojevrsni eksperiment za primamljivanje para od zaluđenih masa. Ali zar uživamo u tolikoj količini nemorala, prostakluka, nekulture? Zar nam je to slika i primer? I opet moram psihopate pomenuti...

 

Razočarana sam kompletnom političkom i ekonomskom situacijom u zemlji i svetu. Šteta što je Utopija samo utopija. Dosta mi je predsednika, skupštine, razgovora, pregovora, donošenja novih zakona, a ni stari se ne poštuju.

 

Razočarana sam što nemam volje, hrabrosti, pameti, para ili čega već da nešto promenim. Razočarana sam što vidim da što sam finija i bolja prema nekom, taj me neko sve više iskorišćava. Ako mu dam prst, hoće celu ruku. Zašto i ja ne mogu da budem bezobrazna i pokvarena? Zašto uvek tuđe potrebe i želje stavljam ispred svojih? Zašto sam ja jedina blesava?

 

Razočarana sam. Tačka. Razočarana sam.

 

Najradije bih sve obrisala rukavom, i počela iz početka. Ali tako ne može. Nema u životu 'restart game'.  

Samo mi žao Nikole. Otac psihopata, majka neurotična, deda paranoičan i asocijalan, drugi nezreo i neodgovoran. Baka je jedina bila dobra, a nje više nema. Jbg, šta da ti radim dete, kad porasteš piši blogove, kao i ja...

Svi su čuli za šaltersku službenicu Micu Ubicu i njen FT1P. Meni lično nije bila naročito zanimljiva, preterivanje Mićka Ljubičića, kao i obično. Sve do sad.

Priča počinje juče, rano ujutro, oko deset, a nije završena još...

Dakle, ustanem ja rano, u devet po lokalnom vremenu, popijem fino kaficu i s obzirom da imam ručak od juče, rešim da krenem u pohod od šaltera do šaltera, a sve u cilju overe zdravstvene knjižice i podnošenja zahteva za dečiji dodatak. Stignem u socijalno oko deset, baš nekako posle pauze. Prijatna neka službenica me dočeka, sa sve osmehom. Osmehujem se i ja, jer imam skoro sva potrebna dokumenta, samo još mi od nje fali onaj papir što treba da popunim. Ona ipak nabraja – fotokopija lične karte (imam), za dete izvod iz MKR (imam), sudska presuda po kojoj je dete dodeljeno meni na staranje (imam), fotokopija radne knjižice (imam), a da li je overena u opštini? Nije. Eto ti malera. I izvod iz katastra nepokretnosti. Jbg, ipak nedostaje nešto.

Nema veze, puna optimizma, krenem u opštinu. Prvo da overim ove fotokopije. I tamo jedna ljubazna službenica kaže – dođite posle 12, koleginica koja radi overe je na terenu. Gledam na sat, tek je 11, pitam se gde li ću da utrošim taj sat, razmišljam da svratim kod drugarice koja je tu u blizini na kafu. Ali ajde kad sam već tu da vidim i za taj dečiji dodatak.

Na tom šalteru, gle čuda, jedan vrlo ljubazan službenik. Sve mi lepo objasnio, okružio na papiru nekih 14 stavki šta sve treba da donesem i to će biti očas posla. Jednostavno da jednostavnije ne može biti. Odem i do katastra, tamo ispred sretnem poznanicu, pa se raspričasmo, bar vreme čekanja da se prekrati. Kad sam stigla na red uzmem dva ona obrasca, jedan za dečji, a drugi za socijalno. Izađem napolje da popunim, opet do one poznanice, ona popunjava četiri primerka. Pitam zašto to, kaže treba za dečiji za svakog člana porodice posebno. Pogledam ja onaj papir, kad stvarno, piše tako. Opet u red, pred istu kancelariju, da uzmem još jedan papir, računajući (vrlo glupo, kao što će se kasnije ispostaviti) da mi za zdravstveno treba samo za mene, a ne i za dete.

Onda ustanovim da nisam ponela uplatnice, pa odoh preko puta u knjižaru. A tek tamo red. Jedna jadna radnica stala pored kopir-mašine i kopira li kopira, nikog ne zarezuje ni pet posto, kao da će oni papiri pobeći. Čekam ja tako par minuta i razmišljam da li da izađem i krenem u drugu knjižaru, kad pojavi se šef iz kancelarije pored i poče on da uslužuje. Pre mene na redu neki dvoje, pretpostavljam muž i žena. Traže udžbenike za peti razred. Koje? Sve! Alo ljudi, mislim se ja, pa danas je već deseti septembar, gde ste do sad bili iz čega vam dete uči, jadno ne bilo. Pomislim, možda je išlo na popravni, pa nisu hteli ni da naručuju knjige, jelte, možda im neće ni trebati. S takvim roditeljima, ne bi me ni čudilo. Al nisu sad oni bitni. Jedva nekako dođem ja na red, kupim uplatnice (odmah nekih dvadeset  komada, nek se nađe) pa do banke, da uplatim taksu i nazad u opštinu.


Red ispred katastra ponovo. Dočekam i to, predam, uradi ona žena to i gotovo. Kad sam već u opštini, popnem se i na sprat, do poreskog, jer će za dečji dodatak i odatle da treba neka potvrda. I tamo svi ljubazni, daju mi šta da ispunim, čak se ništa ni ne plaća (čudo). Ali biće gotovo sutra. Ma nema veze i ne treba mi hitno, jer mi za dečji svakako treba i fotokopija overene zdravstvene knjižice, koju još uvek i nemam. Pogledam na sat, već je pola jedan, dakle i koleginica što overava fotokopije već je stigla, a od moje kafe izgleda ipak ništa. Overim i to, stvarno brzo i krenem nazad do socijalnog, sva srećna što sam eto za par sati uspela da obavim sve.

Ali rano je još za radovati se. Predam onoj nasmešenoj to što sam donela, kad ono –  FT1P - fali ti jedan papir – izvod iz katastra za dete. Eto ti sad. Kaže – rekla sam vam. Ajde, možda i jeste, ko to više zna. Htedoh da dam onaj što sam vadila za dečji, al ne mogu, piše svrha izdavanja. Ok, nema veze, doći ću sutra. Okrenem se da odem i već sam na vratima kad ona upita – a jel vam muž zaposlen. U momentu, po inerciji, misleći na bivšeg muža, kažem 'da', što će se kasnije ispostaviti kao fatalna greška. Ona reče da bi onda dete trebalo osigurati preko njega, ali nema veze, sredićemo mi to već.

No, da ne dužim, ne volim dugačke postove ni da čitam, a kamoli da pišem, to bi bio dan jučerašnji, a sutra ću da nastavim o tome šta se dogodilo danas.

Igrajući neku tupavu igricu u kojoj je cilj, uklopiti prave loptice na pravo mesto jasno sam shvatila šta je ženska nesreća i šta je to od čega bežim.

Žene upadaju u zamku da veruju da im je život neostvaren i propao ako do nekih godina starosti ne nađu veliku pravu ljubav. Zbog toga prave tri vrste grešaka:

Prva je ta što čekajući ''onog pravog'' ne opaze sve one ljude i prilike od kojih je mogla nastati prava jer veruju da se prava velika ljubav javlja tek tako, jer ne znaju da sve što postoji ima svoj PROCES stvaranja te da se velika ljubav STVARA i neguje.

Druga greška je povezana sa velikom željom da se doživi i svetu pokaže ta velika ljubav, pa često nekim „susretima“, vezama i odnosima daju preveliko značenje, nazivajući ih velikom šta sve ne, i živeći u sopstvenoj iluziji koja kad tad pukne.

Treća vrsta grešaka je povezana vremenskim određenjem – do nekih godina. I kada se približe te neke godine, a sve se mladalačke iluzije rasprše, onda se posebno uloži napor da se stvori nova iluzija, a to se poklopi sa nečijim osećajem dužnosti da ispuni društveno nametnute rodne uloge. Onda dođe venčanje, deca...i jednog dana se svi umore od rodnih uloga, od iluzija, od osećanja promašenosti i „nisam ovo hteo/htela u životu“ i gle svađe, nasilje, razvodi... I onda smo opet na početku...

Srećom, ja samo samo gubim partije na tupavim igricama čekajući „pravu“ kuglicu, za stvaran život ne stvaram iluzije o savršenim bojama koje će baš takve uklopiti u neku moju ovakvu koncepciju.

 

Napisala moja draga koleginica Milesa i vrlo ljubazno mi dozvolila da objavim!!!

 

Milesa, baš si me naterala da se zamislim. Mislim da sam ja pre nekih petnaest godina napravila grešku broj dva. Pa kad sam shvatila da sam pogrešila, bilo je kasno, jer već sam bila ulovljena u klopku rodnih uloga (za koje sam se još kao dete zaklinjala da neću ispunjavati... al eto...). Onda sam jednu grešku ispravila drugom i sve bi to bilo u redu kad bi život bio matematika, gde dva minusa daju plus... ali nije, tako da sad ređam minus za minusom i čini mi se da i dan-danas ispaštam što sam tad pogrešila.........

Btw, inspiraciju za ovaj post dugujem Đoletu i Nastasji ;) :D :D :D