Povrh toga, kad sam stigla kući, sačekao me mail, koji me je fino nasmejao, pa reših da ga podelim sa vama... Toliko od mene o politici Došao Koštunica u zvaničnu posetu Putinu, i posle napornog dana ispunjenog razgovorima, ceremonijama i pres konferencijama, konačno dođe i taj trenutak da se njih dvojica opuste u udobnim kožnim foteljama u Putinovoj kancelariji u neformalnom ćaskanju i uz čašicu najbolje ruske votke.
U jednom trenutku Koštunica ugrabi priliku da upita svog domaćina nešto što ga je već duže vreme kopkalo: "Vladimire Vladimiroviču, ako nije greda, odajte mi tajnu svog uspešnog vladanja ovako velikom zemljom kao što je Rusija."
Na to će Putin, uz blagonaklon osmeh kakav se upućuje samo detetu koje hoće da se "istakne": "Ništa lakše, Vojo. Najvažnije je da se okružiš inteligentnim i sposobnim ljudima."
"A kako znate da su inteligentni i sposobni, Vladimire Vladimiroviču?"
"Ništa lakše. Potrebno je samo da im postaviš prava pitanja. Evo, sad ću da ti pokažem."
Putin zatim podiže telefonsku slušalicu, uključi spikerfon i okrenu neki broj.
"Kojim dobrom, šefe?" začu se posle nekoliko sekundi glas sa druge strane žice.
"Vladimire Anatoljeviču (Sedi Vojo, ne treba da ustaješ), imam jedno pitanje za vas. Vaš otac ima jedno dete i vaša majka ima jedno dete, a to dete nije vam ni brat ni sestra. Ko je ono?"
"To sam ja, Medvedev," kao iz puške odgovori glas sa druge strane žice.
"Hvala, Vladimire Anatoljeviču. Nastavite s radom."
"Šta sam ti rekao, Vojo?" reče Putin, zaklopivši slušalicu i značajno pogledavši svog sagovornika.
Po povratku u Srbiju, sav ushićen onim što je naučio od Putina i još čestito ni prtljag ne raspakovavši, Koštunica pozove telefonom svog ministra za Kosovo, Samardžića.
"Bobika, imam jedno pitanje za tebe. Tvoj otac ima jedno dete i tvoja majka ima jedno dete, a to dete nije ti ni brat ni sestra. Ko je ono?"
Posle kraće pauze, začu se neko tiho domunđavanje s druge strane žice, a zatim:
"Šefe, a je l' važi da ti se javim kroz par minuta? Samo da u ministarstvu usaglasimo stavove po ovom pitanju?"
"Ajd' važi," odgovori Koštunica - treba li uopšte reći - ne baš preterano oduševljen Samardžićevim odgovorom.
Čitavo Ministarstvo za Kosovo baci se na rešavanje problema, ali ni posle nekoliko sati intenzivnog razmišljanja i razmene ideja ne dođoše do rešenja. Pozovu Velju Selju iz Ministarstva za kapitalne investicije i postave mu isto pitanje, ali njegov odgovor posle duže pauze bio je, uz određenu dozu frfljanja, samo: "Mene ste našli da z....e, majke li vam vaše. J..o vas LDP."
Kud će, šta će, na kraju se dogovore da pozovu nekog ko se razume nešto u brojeve i logiku. Teška srca, reše se da pozovu Dinkića iz Ministarstva za ekonomiju.
"Dinkiću," reče Samardžić, hladnim, poslovnim tonom, "imam jedno pitanje za tebe: tvoj otac ima jedno dete i tvoja majka ima jedno dete, a to dete nije ti ni brat ni sestra. Ko je ono?"
Pomalo iznenađen što mu o ovim teškim vremenima postavljaju takva neozbiljna pitanja, Dinkić ipak odgovori: "Pa to sam ja, Mlađan."
Sav srećan što je konačno dobio odgovor na šefovo pitanje, Samardžić brže-bolje okrenu Koštuničin broj.
"Vojo, mi smo u Ministarstvu usaglasili stavove i došli smo do jedinstvenog zaključka da odgovor na tvoje pitanje glasi: Mlađan Dinkić."
Ovde Koštunici prekipe: "E j.m vas sve koliko vas ima tamo u tom vašem kilavom Ministarstvu. Nije bre Dinkić nego Medvedev. E, s kim ja radim..."
«Budim se retko u šest, samo po kazni, kad moram negde na put ili na ispit...»
ili na izbore ;)
Juče ustadoh ujutro pre šest, jer u šest je trebalo biti već na glasačkom mestu. Tamo gomile papira, uvališe mi ih u ruke da brojim i tako... Nisam ni gledala šta se oko mene zbiva... U sedam odoh kući, da odmorim, pa u jedan opet nazad... I prvo na šta mi se pogled zakačio beše zastava...
Užas... ajde dobro što nepismeni, neobrazovani i neobavešteni glasaju, imaju na to pravo... al što se mešaju u posao o kom pojma nemaju, to me već brine...
Najviše mi je drago što uspeh da podelim svoj glas na tri dela... Na belom jedinica, na plavom i zelenom dvojka, a na žutom jedanaest... pa ko razume, shvatiće ;)
Uglavnom, pojela sam sendvič kojim me častila država ili opština ili ko već... popila dve kafe sa šest kašičica šećera (tri po šoljici) i jednu čašu soka, takođe o njihovom trošku. Dobiću valjda i neku dnevnicu, ne znam koliku i ne znam kad... al biće nešto... Pa, pet stotina listića puta četiri kutije prođoše kroz moje ruke, valjda sam zaslužila...
I, kad sam krenula kući, ponela sam zastavu sa sobom...
Ma, ni ne ide mi se nigde, ovde je vreme grozno, kiša lije, hladno, a ja sam već matora da se bavim izlascima...