Petar Pan...onaj koji izbegava obaveze, za njega kažu da je detinjast i da treba da odraste, pre živi u mašti no u realnosti, veruje da zaslužuje sve što poželi, u životu besciljan, nikada ne zna sta će sledeće učiniti, konstantno čini gluposti, lenj, nepromišljen, veruje da je zabava najvažnija u životu, zaboravlja obaveze...

Takva ličnost, po definiciji, nespremna je da zbilja preuzme na sebe teret odgovornosti. To je naličje kompulzivne težnje ka zabavi. Većina ljudi nikada ne odraste stvarno. Nezrelost je najrasprostranjenija osobina ljudi današnjice i možemo je definisati kao globalni sindrom Petra Pana.


Šta su karakteristike te, nezrelosti našeg savremenika?

Pored ostaloga, to je gotovo kompulzivna težnja za zabavom po svaku cenu. To je snažan poriv, jer je u njegovoj pozadini patološki, sistemski uslovljen strah od odrastanja. U suštini, radi se o rasprostranjenoj, masovnoj neodgovornosti, grupnom simptomu „ličnosti sa poremećajem odgovornosti“. Važan uzrok ali i posledica toga je uspon masovne kulture, baš kao i atmosfera rastućeg opšteg apsurda i relativiteta. Nezrelo stanje koje u nama stvara i oslobadja jedna nezrela kultura.

Polazak u školu je de facto kraj detinjstva, mitskog sveta igre i bezbrižnosti. Porodično, psihološki i politički kondicionirano, dete postaje „ozbiljno“ i „odraslo“. Tako, na prisilan, i ne manje prividan način, dete ispunjava zahteve posesivnog, represivnog okruženja. Zapravo, to je tek veštačko, lažno odrastanje. Umesto stvarnog odrastanja, mehanizam „uskraćivanja detinjstva“ produkuje psiho-organski konformizam, instant i fingirano odrastanje.


Ali zato kada odrastemo, najzad možemo da budemo deca.

I tako, neko manje, neko više, zatočenici smo sopstvenih detinjstava. Petogodišnjaci unutar tela pedesetogodišnjaka. Nastupa takav „duh vremena“, unutar kojega je infantilitet prirodno stanje stvari...

I ja sam po malo «Petar Pan» ...

Ako razgovaraš s Bogom, znači da si religiozan.

Zabluda je vrhunsko dostignuće mozga. Ljudski model opstanka priroda je tako udesila da zabluda i prevara moraju da postoje. Takvo je primarno stanje stvari. Mudrost nije u uništavanju zablude, jer je to za našu vrstu nemoguće, već se mudrost sastoji u neutralisanju posledica koje će zabluda obavezno doneti ako se ostavi sama.

Većina najvažnijih sistema ljudskog mozga – pre svega emocionalni a zatim i kognitivni, načinjena je zato da bi stvorila i podržala zabludu. Preciznost i stalnost, iako poželjne, samo su sekundarni prozvodu modusa opstanka. Zabluda je jedini siguran pokretač ljudskog roda, jer kada zabluda ne bi postojala, ne bila potrebna ni nada, koje možda najiskrenije ljudsko stremljenje.

Retko je ko  imao nevolje od nadanja, s obzirom da nada očekuje da se događaji sami urede u njenu korist. Nada je potrebna samo ljudima, jer samo ljudi imaju zabludu kao primarni pokretač, dok kod životinja nada nema nikakvog smisla, niti u njihovim mozgovima postoje sistemi koji bi je podržali.

Dakle, nama ljudima uvek ostaje nada. Sa njom moramo da naučimo da ležemo i da se budimo, moramo lako da je uključujemo, a nikada ne ukidamo...

Posle niza godina ispunila se životna želja jednog kralja i kraljice i dobili su sina. Kao što je i običaj, kada se rodi muško dete napravljeno je ogromno slavlje. Tu se pilo, jelo i bančilo do zore. Pozvani su svi koji su nešto značili u toj zemlji. A običaj je takođe bio da se novorođenčetu donesu najbolji, najlepši i iznad svega najskuplji pokloni. Ređali su se svi redom. Ministri, kancelari, savetnici, svi po svom statusu i materijalnoj moći poklanjali su malom, tek rođenom princu, razne potrebne i nepotrebne stvari. Bilo je tu svega – od nakita iz Tifanija i od Kartijea, preko krevetića sa baldahinom optočenim zlatnim nitima, pa sve do najnovijeg bmw-a sa sve vozačem koji će biti na usluzi princu dok ne napuni osamnaest godina i ne počne da vozi (i lupa) automobile sam.

Ali, kao i u svakoj bajci, nešto je moralo da pođe naopako. Naime, kralj i kraljica su zaboravili da na veselje pozovu jednog kontraverznog biznismena. On se silno zbog toga naljutio i zarekao se da će se kad-tad osvetiti. Strpljivo je čekao godinama i godinama. A kada je princ stasao, izrastao u zgodnog mladića, njegova prilika se konačno ukazala. S obzirom da je jedan od 'biznisa' kojim se bavio bila i trgovina drogom, nije mu bilo teško mladog, nadobudnog i uobraženog princa navući da počne da koristi istu. Krenuo je polako, od pokojeg džointa koji bi mu isporučio uz neku od svojih devojaka za zabavu (takođe jedan od unosnih biznisa gospodina biznismena), da bi kasnije počeo da mu dotura extazi, a i koku. Princ je zaglibio dublje nego što je bio svestan.
Jednoga dana, odnosno noći, u jednom od klubova u koje je zalazio, princ sretne čuvenog biznismena. Ovaj je sedeo u separeu, sa dve lepotice,  (vidi sliku gore) sa tompusom u debelim usnama, pečatnim prstenom, kravatom labavom, ponudio se da časti, oduševljen zabavom... (ups, pardon, zanela sam se, ovo je neka druga priča... ;)) Uglavnom, princ mu se pridruži za stolom, viski za viskijem, džoint za džointom, došlo se najzad i do šprica... Da ne bi pred gospodinom biznismenom ispao šonja, uze princ i to da proba. A biznismen se smejao u sebi – njegova osveta je konačno postignuta.

I tako se princ godinama mučio, kao ovisnik o heroinu. Plaćali su kralj i kraljica najskuplje klinike za odvikavanje. On bi se pomalo oporavio, ali ubrzo bi nastavljao po starom. Muku su sa njim mučili svi, ali pomoći nije bilo niotkuda. Sve dok ga jednog dana nisu pronašli u kupatilu, predoziranog. Život mu je visio o koncu. Majka i otac su kršili ruke. No, nije se dalo učiniti ništa. Tada kraljica odluči da preduzme poslednje mere. Pripremiše kriogenske kapsule koje su kupili godinama ranije, baš za slučaj ovako nečega. Tim naučnika je nadgledao čitav proces. Princa, njegove roditelje i još par najvernijih službenika staviše u kapsule sa namerom da ih uspavaju na sto godina. Tako i učiniše.

Godine su polako prolazile, za naše junake neprimetno, jer oni su spavali. Bankovni računi kralja i kraljice su rasli, jer su kamate bile visoke, iako je dosta toga odlazilo na održavanje njih u životu. Dvor je polako propadao, o njemu niko nije vodio računa. Postao je istorijski spomenik. Kraljičine divne manolo-blanik cipele su izlazile iz mode, kao što je zastarevala i kolekcija pc-igrica koju je kralj godinama sakupljao. Prošlo je sto godina...
Princeza (vidi sliku) susedne zemlje koja je studirala medicinu na Harvardu, postala je svetski priznati stručnjak za borbu protiv bolesti zavisnosti. Bavila se stotinama hiljada slučajeva i imala je uspeh sto procenata. Do nje je došao glas o princu i njegovim roditeljima koji spavaju stogodišnji san u kriogenskim kapsulama. Ona odluči da ih probudi i da izleči princa. Bila je izuzetno hrabra i požrtvovana u svojoj borbi sa advokatima, knjigovođama, računovođama, činovnicima i ostalom birokratijom koja joj se našla na putu. Trnovitim stazama je morala proći da bi došla do svih potrebnih dozvola i papira koji su joj trebali da bi joj dozvolili da probudi princa i njegovu svitu i da im reši njihov problem.

Konačno, posle mnogo muke i peripetija, to joj je i uspelo. Stigla je do princa. Kada ga je videla kako leži na onom stolu, onako beživotan, star preko stotinu godina, a opet tako mladolik, savladala ju je neka seta. Oči joj se napuniše suzama i ona shvati da će joj uspeh u tom poduhvatu doneti svetsku slavu. Kad se princ probudio, prvo što je ugledao bilo je lice lepe princeze pravo ispred svog. Bila je predivna. Tamnoputa, ali plavokosa, sa krupnim plavim očima i velikim... srcem, jel ;)

Ona ga, ushićena, poljubi i baci mu se u naručje. Oko njih se prolomi gromki aplauz, svih okupljenih. I ne samo njih, jer čin buđenja princa je prenosila i nacionalna televizija, te se broj gledalaca merio milionima. Kralj, kraljica i svi ostali takođe su probuđeni da nastave svoj život tamo gde su stali pre stotinu godina. Nekoliko nedelja dvor su konstanto opsedali novinari i fotografi. Svi odreda su gostovali u raznim emisijama na televiziji. Nijedan bolji i gledaniji tok-šou nije propustio priliku da pozove u goste princa i princezu ili kralja i kraljicu ili sve njih, dok su ostali ministri i konzuli gostovali po raznim lokalnim i manje značajnim televizijama.

Međutim, kao što to uvek biva, svakog čuda za tri dana dosta, pa tako i ovoga puta. Naš dragi princ i njegovi roditelji padoše polako u zaborav. Nastaviše svoje živote po starom. Princu nije bilo ni na kraj pameti da počne ponovo da koristi narkotike. Kralj i kraljica behu veoma srećni zbog toga. A šta je bilo sa princezom? Ako mislite da se udala za princa i živela sa njim srećno do kraja života, onda se veoma varate. Naravno da nije. Od celog tog slučaja ona je izvukla najveću korist. Pljuštale su stipendije i ponude za istraživačke projekte sa svih strana. Odabrala je najbolje i ceo svoj dalji život posvetila je borbi protiv bolesti zavisnosti. Postala je bogata i slavna i nije joj bilo ni na kraj pameti da se udaje i uništi svoj život.

Dakle, bio je to kraj srećan za svakog, osim za onog kontraverznog biznismena koga su nedugo posle prinčevog predoziranja uhvatili da prelazi semafor na crveno, te je svoje poslednje dane proveo u zatvoru, čekajući na izricanje kazne, koje je sudija odlagao što je duže mogao, sve dok ovaj nije umro od posledica pada niz zatvorske stepenice ili već tako nečega... 

Htela bih sad kao u američkim filmovima, da ustanem ispred svih i da kažem, moje ime je Lily i ja sam internet zavisnik!!!

Prvo što uradim ujutro čim oči otvorim jeste da uključim komp. Dok odem do kupatila podigne se sistem, onda se konektujem na net i uz prvu jutarnju kafu gledam šta se sve izdešavalo dok nisam bila tu. Ima me na blogu i na nekom forumu...

Ne idem na posao. Uglavnom sam kući, obavljam kućne poslove i učim. Nemam muža ni dečka. Moji ukućani su ko na poslu ko u školi. Prijatelji dođu i odu, a ja ostanem uglavnom sama. Internet je zato lek. Komuniciram sa ljudima. I saznajem što-šta... jedna od tih stvari je da ljudi na tu komunikaciju gledaju različito od mene...

Dakle, shvatam ja da su 'sa druge strane' živi ljudi. Ljudi ostavljaju komentare i privatne poruke i postove. Savršeno sam svesna činjenice da to ne radi neki kompjuterski program i da u je reč 'virtuelno' totalno pogrešna. Svi smo mi ovde stvarni. Imamo svoje stavove, mišljenja, predrasude, ideje, interesovanja... I svi smo različiti.

Neki su pametni, neki su budale. Neki se prave da su pametni, neki se prave da su budale. Neki su stidljivi pa to kompenzuju činjenicom da ih niko ne zna, te lupaju svašta. Neki su prepotentni. Neki impotentni... Ma, kao i u rl. Znači razgovaram sa realnim ljudima u virtuelnom prostoru. Sa nekima se uklopim više, sa nekima manje. Sa nekima bih otišla na piće, na muziku. Sa nekima u shoping. Neke bih oterala u tri lepe materine. Sa nekim bih se smejala, sa nekim opet svađala. Sa nekim možda vodila ljubav, a sa drugim rat...


Dakle, iako su to ljudi koji komentarišu moje postove, iako ih ima i pametnih i glupih, i lepih i ružnih, i zaposlenih i dokonih, i mladih i starih, i ovakvih i onakvih, jednom rečju svakakvih, svi oni imaju jednu zajedničku karakteristiku – a to je da su meni nepoznati. Uprkos svemu do sad rečenom, koliko god ja sa njima komunicirala, svađala se, volela se, dokazivala se ili bilo šta, oni su i dalje stranci.

Ti ljudi ne znaju ko sam ja. Ne znaju šta me raduje a šta rastužuje, ne znaju šta mi se lepo danas desilo, a šta ružno. Ne znaju da li sam u problemima ili sam bezbrižna. Ne znaju da li me je neko uvredio ili iskritikovao ili pohvalio. Ne znaju da li sam se smejala ili plakala. Ne znaju da li sam sama ili u društvu. Ne znaju šta radim, čime se bavim, šta me zaokuplja, o čemu razmišljam. Da li sam pospana ili nervozna ili zanesena. Ti ljudi me ne poznaju. Oni znaju samo onoliko koliko ja odaberem da im kažem, pa i u to ne moraju biti sigurni...

I zato se ne nerviram kad mi neko nešto loše kaže. Ne nerviram se kad me pogrešno protumače. Ne pogađa me lično kad neko pomisli da sam prepotentna, ili glupa, ili bilo šta negativno. Ne brišem blogove niti demostrativno napuštam sajtove kad se neko tamo, meni nebitan, pravi da je neko i nešto, pa me uči stvarima koje znam ili me na fin način (misleći da ne kapiram) 'ebe u zdrav mozak. Moj blog je samo moja stvar. Pišem ga zbog sebe. Jeste, javan je, i mogu da ga komentarišu svi koji ga pročitaju. Ali oni komentarišu samo slova na monitoru, a ne mene kao osobu i ne doživljavam to lično. Staloženo prihvatam sve, i pohvale i pokude.

Jer real lajf odvajam od ovog, internetskog, i ma koliki zavisnik bila, i ma koliko vremena provodila za tastaturom i pred monitorom, ljudi koje znam u životu imaće prednost nad onima koje znam samo na netu i njihovo će mi mišljenje uvek biti merodavnije.   

Užas! Ovo već postaje nepodnošljivo. Taj me čovek progoni!

Svako veče, kad pogasim sva svetla, tv i kompjuter, čim uđem u svoj topli krevet, eto ti njega! Tu je, u mojoj sobi, sa sve onim mantilom, tamnim cvikama i cool facom.
I lepo mu kažem, šta ćeš opet tu, Keanu darling, idi, snimaj neki film ili tako nešto. Ali ne, on neće, kaže dosta mu je Holivuda i glume i maski.

- Lily, my sweet Lily, - kaže on. – Ne znaš ti kako je tamo... džungla, bre!

I tako. Hoće da napusti sve. Sav taj glamur. I to sve zbog mene. Zaljubio se. I kupiće stan na Limanu i otvoriće neku trafiku ili menjačnicu ili već nešto slično, pa ćemo tako da živimo i uživamo. Danju ćemo raditi, a noću ćemo voditi ljubav do zore... Sve je on već isplanirao.

I lepo mu kažem, ne mogu ja biti s tobom, volim drugog. Ali ne smeta mu. Voli me dovoljno za oboje. I hoće da me slika. Ne dam, kažem, da me slikaš pa da me metneš na internet. Ma neću, hoću da te nosim u novčaniku, u džepu blizu srca.

Čudan neki čovek. Ne znam zaista šta nalazi na meni, osim što sam zgodna, lepa i plava ;)
I ma koliko se ja branila, ništa ne pomaže. Svake večeri je tu. Priča sa mnom. Nekad vodimo ljubav. Nekad me samo mazi i drži za ruku. Nekad se zezamo. Uspem da ga nateram čak i da se osmehne, što inače retko čini. Čuva svoj imidž kul frajera.

- Kako ti uspeva da dođeš svake večeri, - pitam ga. – Ipak je Amerika kilometrima daleko.

A on mi lepo kaže –  Svi smo mi u Matrixu, zar nisi to znala???

Danas me moja kuma pogleda pravo u oči i onako istinski iz dubine duše reče «Jebote, ti si stvarno magnet za budale!!!»
Povod (poslednji) za ovu njenu rečenicu jeste sledeće –

Izašla sam sa nekim drugaricama pre par nedelja. I upoznam jednog dečka. Platio mi piće, popričali nekih pola sata, razmenili brojeve telefona. Dečko sasvim običan i prosečan. I po izgledu i po ponašanju i po priči, po svemu sudeći – normalan. Već sutradan posle tog izlaska javio se sms-om. Ništa preterano i napadno. Običan, pomalo duhovit sms. I razmenimo ih tako nekih desetak tog dana i sledećeg i sledećeg i tako sve dok se nismo ponovo našli.


I tad proveli par sati onako opušteno. Šetali, bilo neko baš lepo veče. Pretrčavali preko Bulevara van pešačkog prelaza. Smejali se. Seli u neki kafić. Pričali. Sve vreme bio nekako baš prijatan. Nasmejan. Stalno me nešto dodirivao, štipkao, pipkao. Ne perverzno, nego nekako baš po mojoj meri. Odmereno.

Posle me zagrlio kad smo išli nazad. I poljubio par puta. I kad smo se opraštali na stanici rekao kako se divno proveo i kako jedva čeka ponovo da me vidi.

I onda ništa.

Ni poziv ni poruka ni ništa. Prošla dva-tri dana i ja rešim da se ja njemu javim. Inače, ne volim da smaram ljude. Najviše mrzim pomisao da će neko možda da prevrne očima kad vidi poruku od mene, pa je zato radije neću ni poslati. Ovog puta sam rešila ipak da ja prva prekinem ćutanje. Ne zato što sam se zaljubila ili  tako nešto. U stvari, najiskrenije, još uvek pokušavam nekog da prebolim, al ne ide mi najbolje. Zato se i jesam videla sa ovim dečkom, ne bih li uslugu samoj sebi učinila. No, nebitno... Uglavnom, pošaljem ja njemu sms, onako neobavezno, sa pitanjem «Živ li si ti?» On odgovori u haiku stilu – «Onako, a ti?» Ja kažem jesam, al pitam se jesi li ti, jer nešto se ne javljaš...

I to je sve. Eto. Dve nedelje prošle od tad. A od njega ni traga ni glasa. Razumela bih da smo ''spavali''. Rekla bih, ok, odradili šta smo imali, idemo dalje. Razumela bih i da se nismo ljubili. Rekla bih, ok, ne dopadam mu se, idemo dalje. Al ovako ne razumem. Ostavio me u nekoj nedorečenoj priči. Niti sam tamo niti 'vamo. Šta da mislim?


Pametno sam ja rešila onomad da apstiniram dok ne diplomiram. I javno to obećala da ću uraditi. I što se onda ne držim toga? Đavo bi ga znao. Sad se nešto mislim da rešim ja da apstiniram do kraja života. Da se malo posvetim duhovnim vrednostima?

Jer posle svega što mi se poslednjih meseci dešavalo, ništa više ne razumem. Mislim da će mi biti lakše da razumem konstruktivističku metateoriju i dr Ristića.

Prema konstruktivističkoj metateoriji iskustvo je samo posebna vrsta teorije, koju u dužem vremenskom procesu aktivno konstruišu subjekti saznanja. Konstruktivisti smatraju da bez određenog viđenja, referentnog sistema ili apriorne teorije, opservacija nije moguća. Predmet bavljenja konstruktivističke metateorije su anticipacije, a ne materijalni objekti koji postoje nezavisno od našeg čulnog iskustva.

Dakle, posle svih ovih dešavanja, mislim da ću nju lakše shvatiti nego te ljude oko mene koji rade to što rade, a ja nikako ne mogu da ih razumem zašto to rade!!!

Današnji dečaci nemaju uzore. Istraživanja iz osamdesetih pokazuju da su četiri petine od ukupnog broja učitelja i nastavnika u osnovnim školama žene. Danas je taj broj još i veći (primer u školi mog sina, koji ima dvojicu nastavnika, jednog iz tehničkog, a drugog iz informatike... sve ostalo su nastavnice!).

Nekadašnji filmski uzori u liku Klarka Gebla, Džejmsa Dina ili Marlona Branda, imali su tipično muške crte, ali istovremeno su imali i manire, učtivost, poštovanje prema ženama, bili zaštitnički raspoloženi prema porodici i prijateljima. Oni su zamenjeni likovima kao što su Silvester Stalone, Arnold Švarceneger ili Žan Klod Van Dam, koji tumače uloge nasilnika spremnih da sve probleme rašavaju tučom i razbijanjem, destrukcijom i uništavanjem. S druge strane, jedina alternativa su šonje poput Hju Granta, čije ponašanje ima više ženskih nego muških karakteristika.


Nova vrsta idola su i sportski heroji. Nekada je cilj sporta bio naučiti veštine i vrednosti kao što su etika, poštenje, biti dobar timski kolega. Danas je većina sportskih aktivnosti pala pod uticaj novca. Danas igrači dobijaju ogromne svote novca za šutiranje i dobacivanje. Sportista više nije ličnost, njegova vrednost se izražava novcem. Igrači na terenu ostavljaju svoje drugove izubijane, slomljene, demoralisane, polumrtve, i jure dalje, jer su zato plaćeni. Posle utakmica u noćnim klubovima oni se opijaju, prave ekscese i ponašaju se zverski. Uvrede upućene sudijama na fudbalskim utakmicama veoma su česte, a navijači smatraju duhovitim kada razbesneli igrač protivničkom igraču odgrize uvo.

Fenomen sprotskog heroja nametnuo je brutalnost kao uzor. Poput pop zvezda, ovi uzori nastaju preko noći, dolaze iz mraka na mesto idola i mladim ljudima daju loš primer. A mladi su neiskusni i lako je njima manipulisati. Zato mnogi danas samtaraju da je njihova vrednost izražena u veštini da šutnu loptu ili pogode metu.


Da li je još uvek Betoven poznat koliko i Majkl Džordan ili Dejvid Bekam?

«Upravo sam srela osobu koja je u meni izazvala posebna osećanja. Srce mi skače, ruke se znoje, golica me u stomaku i celo telo bridi. Idem na sastanak i letim kao papirni zmaj na nebu. Na kraju večeri dobijam poljubac i istopim se. Četiri dana ne jedem, ali se osećam dobro kao nikad do tada, čak je i prehlada sam prošla...»
Istraživanja pokazuju da je fenomen zaljubljivanja u stvari niz hemijskih procesa u mozgu, koji uzrokuju mentalne i fizičke reakcije. Procenjuje se da nekih sto milijardi neurona učestvuje u komunikacijskoj mreži. Kada se poljubite, vaši mozgovi prave munjevitu hemijsku analizu pljuvačke i donose odluku da li ste genetički kompatibilni.


Glavna hemikalija koja se osobađa da bismo u telu postigli fizičko osećanje ushićenosti kada smo zaljubljeni, naziva se feniletilamin. Ona je u vezi sa amfetaminima i nalazi se takođe i u čokoladi. To je hemikalija zbog koje vam kuca srce, ruke se znoje, zenice se šire i golica u stomaku. Oslobađa se i adrenalin, koji ubrzava rad srca, podiže raspoloženje i pomaže da se odlično osećate. Takođe se oslobađa i više endorifina, koji pospešuje imunološki sistem i leči prehladu. Sve to objašnjava zašto smo boljeg zdravlja kad smo zaljubljeni. Brže se lečimo, a nove bolesti se manje za nas zakače.

Zaljubljenost je vrlo dobra za zdravlje.

A ako niste zaljubljeni – jedite čokoladu!!!

Zauvek ću pamtiti svoju prvu ljubav. Zvao se Igor i imao je najlepše plave oči na svetu. Ne one hladne, čelično plave, nego baš lepe, kao nebo. Uvek su me podsećale na leto...

Sedeli smo zajedno na biologiji. I uvek smo je učili zajedno. U stvari, delili smo lekcije na pola i onda se na testu međusobno dopunjavali. Nastavnik je uvek sumnjao da nešto muvamo, ali nikad nije uspeo da nas uhvati na delu.

Išli smo zajedno kući iz škole. Ponekad peške, a ponekad kad je bilo lepo vreme, on bi me vozio na biciklu. Na ekskurziji smo sedeli zajedno u busu. Za rođendan mi je poklonio kasetu (hehe, kasetu ;)) GnR, «Appetite for destruction», album koji je tad tek izašao :D Još je uvek čuvam, mada više ni nemam kasetofon na kom bih je slušala, a Ganse slušam na mp4 playeru :)))

A onda smo se pred kraj osmog razreda posvađali. Nije hteo više ni da sedi sa mnom... Prestali smo da pričamo jedno s drugim, u mom albumu iz osnovne škole samo njegov potpis nedostaje... Ne znam više ni zašto, šta je bio razlog toj svađi...

Pomirili smo se kasnije. Ali nikad više nije moglo biti kao pre. Nekako smo se udaljili. Išli smo u različite srednje škole. U različite smene. Viđali se isprva svakog vikenda. Pa onda svakog drugog. Pa onda i to nekako prestali... bzvz...

Viđala sam se sa drugim momcima. I on sa drugim devojkama. Sretali smo se slučajno, u kafićima, diskotekama. Naša komunikacija se svela na neznatno klimanje glavom jedno drugom. Mada, meni bi srce uvek brže zakucalo kad bih ga videla... Prva ljubav se večito pamti i ostaje kao najlepše sećanje. Već sam se i udala, a čula sam da i on ima ozbiljnu vezu. Bilo mi je drago. Bila sam srećna zbog njega.

A tu vest sam čula od komšije, sasvim slučajno. Jer niko od mojih prijatelja i poznanika nije mogao da mi javi. Niko nije imao snage da okrene broj telefona i da me bar obavesti. Tako da na sahrani nisam bila... Da, na sahrani... Jedne hladne decembarske noći, Igor je pištoljem oduzeo sebi život. Kažu zbog ljubavi. Zbog devojke koju je voleo i hteo da je oženi, ali ona je imala drugačije planove...

Tuga... Imao je svega dvadeset i tri godine tada...

A ja... ja ću ga uvek pamtiti kao petnaestogodišnjeg plavookog dečaka, veselog pogleda i uvek nasmejanog, veselog i punog života...  

Na primer...

On:

Ponekad se osećam kao da je fini tepih mog življenja neko uredno postavio iznad rupe i da sam do sad bezbrižno skakutala oko te rupe, totalno nesvesna njenog postojanja. A onda sam jednog dana nagazila na rupu i počela da padam i da padam i da padam kao Alisa u Zemlji Čuda. Sve je postalo haos, sve se prevrnulo, polomilo, rasturilo. Mene je zarobilo ludilo, iracionalne uskovitlane emocije došle su niotkuda. Izvučena sam bila iz svog lažnog skrovišta u kući od papira. Našla sam se usred ogromnog talasa koji je bez upozorenja stigao sa stakleno mirnog mora rasturivši sve u šta sam verovala i nateravši me da počnem ponovo iz početka.

Kako bih se snašla u tom ludilu da nisam gledala za sobom?

A kad sam gledala, videla sam da je tuga jedna muljava bara beskonačne dubine i da čak i posle toliko vremena tonjenja ispada da sam jedva prst umočila. Ja sam se bojala da se ne udavim. Naučila sam da plivam i sad polako shvatam da je ponekad gledanje unazad jedini način da se ide napred. Ali ne zauvek. Čoveka može da parališe sopstvena prošlost i može i sto godina da ostane ogorčen. A to nikad ne izađe na dobro.

Zato uvek samo bacim pogled iza sebe, pre nego što krenem napred.

Omg, moraću da napravim novi blog u kom ću napisati da mi je trinaest ili četrnaest godina, jer već odavno se osećam i ponašam gore nego bilo koja tinejdžerka kojoj luduju hormoni i uskoro ću početi da tako i pišem blogove (ako već i nisam :)))). One bar imaju opravdanje u tim hormonima, a ja??? Da nije klimaks??? :p
Juče sam pričala sa jednom drugaricom. Znamo se već nekih petnaestak godina, još otkad je došla u Vojvodinu kao 'izbjeglica'. Doselila se u moj komšiluk i družile smo se baš dosta, sve do pre par godina, otkad se srećemo uglavnom 'na blic', na roditeljskim sastancima, proslavama dečijih rođendana ili slavama zajedničkih prijatelja. Razlog tome je činjenica da je ona odrasla i postala ozbiljna žena, koja ima posao, gradi kuću i bavi se ozbiljnim stvarima. Za razliku od mene, besposlene i dokone. ;)

No, nađemo se svakih par meseci da se nasamo ispričamo o svemu šta nam se događa, da tako nadoknadimo propušteno. Ona je jedna veoma pametna Bosanka i cenim njeno mišljenje i njenu iskrenost. I tako se ja njoj juče 'žalim' na svoje nepostojeće probleme, ona me sluša i klima glavom. A moji problemi uglavnom vezani za ljubav i za muškarce. Buhuhu, opet me neko ostavio... Tragedija, nema šta... ;)

I pita ona mene usred cele moje priče za nekog ''klinca'' sa kojim sam nešto kratko bila u vezi još prošlog leta. Ma šta ti je, kažem joj ja, pa to je odavno završena priča. Bilo pa prošlo, otkad sam ja njega ostavila... mada, desi se da mi se javi ponekad, jednom u mesec ili dva... nešto kao seti se kako nam je lepo bilo zajedno pa mu nedostajem i tako sve neke gluposti mi priča. ''A šta mu ti kažeš?'' pita ona dalje. Pa kažem mu – Idi begaj bwe, dete (jbg, mlađi je od mene nekih sedam godina :D) pa ja sam zaboravila i da sam te ikad poznavala...

I tu se moja draga Prijedorčanka nasmeje i kaže da je upravo u tome poenta cele priče. Ma šta mi kažeš, da to ja sad ispaštam što sam ostavila njega? Karma? ;)
''A šta je bilo sa onim što si mi pre dve godine plakala i kukala za njim?''
O Bože, pa i njega sam totalno zaboravila, i to sad, kad je naišao ovaj 'poslednji za sad' (ne daj Bože poslednji zauvek) ;)

To ti je to – uvek ima neko sledeći, bolji. Biće tako i ovog puta.

I nije da ja to do sad nisam znala. Al tako mi je dobro kad to čujem, kad mi to neko drugi naglas kaže. I već sam krenula dalje. U čemu je onda problem? Nema ga! Sve je u najboljem redu!!!
:))))))

Blog bi trebao da bude neka vrsta online – dnevnika i ja ga kao takvog shvatam. Pišem ga zbog sebe, a ne zbog publike, ali ipak uvek sam svesna činjenice da ga neko i čita. Pišem kad sam tužna, da mi bude lakše, jer uvek mi bude lakše kad u reči pretočim osećanja. Pišem kad sam srećna jer želim da ceo svet (ili bar onaj deo sveta koji ima internet ;)) čuje o mojoj sreći. Pišem kad sam u nedoumici, kad mi se dešava nešto što ne umem da objasnim sebi (ili drugima). Pišem kad mi je dosadno. Pišem kad imam inspiraciju da kažem koju pametnu. Pišem i kad nemam, eto, samo zato da bih nešto rekla ;)
Ponekad se suzdržavam da kažem sve što mi padne na pamet, jer znam ko sve zna za ovaj moj blog i ko prati ova moja pisanija, ali eto, danas me baš briga za to.

Ovog puta pišem zato što su mi sve drugarice zabranile da pričam o tome, a ja prosto moram to da izbacim iz sebe, a to mogu jedino ovako, kroz reči.
One su mi rekle da sam luda, da nisam normalna i da moram da prestanem da pravim budalu od sebe. Rekla su da imam trideset godina (i u pravu su;)) i da odavno nisam tinejdžerka i da moram da prestanem da se ponašam kao da jesam. Rekle su da posle svega ne bih trebala više nikad u životu da razmenim ni jednu jedinu reč sa njim. Rekle su da prestanem da uvek svima i sve praštam i da počnem da mislim malo i na sebe. Svašta su mi rekle. I znam da su u pravu. Ali ja ne mogu.
Ne mogu da zaboravim. Moj blesavi mozak uvek radi, obrće razne kombinacije, pita se zašto i kako i šta je bilo i šta će biti.

Ne, ne kukam ja sad, niti plačem, niti se žalim. Ne tvrdim da sam izgubila ljubav svog života. Ne tvrdim kako su svi muškarci isti – pokvareni. Ne, nisam ja sad ostavljena, pa zbog toga ljuta na ceo muški rod. Bila sam ostavljana i pre, a biću sigurna sam i u budućnosti još koji put. I ja sam njih ostavljala i odlazila. Pa sve je to deo života. Ali nekako uvek u sećanju ostanu oni koji su ostavili mene. Čudno. Ili ne???

Uglavnom, sve ovo beše uvod :)))

Povod je činjenica da moram nekako i nekome da kažem šta osećam, pa bar ovako.
Dugo sam razmišljala u čemu je stvar i šta me tako mazohistički privlači nekom za koga sam svesna da nikad nikakvu budućnost ne bismo imali.

Ljubav?

Ne.

Suviše malo vremena smo mi proveli zajedno da bih mogla da kažem da je to ljubav. I nije.


Strast?

Delimično.

Nekako je u tom pogledu između nas uvek sve štimalo. Iz prve smo 'kliknuli', kako ja volim da se izrazim. Ali nemoguće da je to sve.

U čemu je onda fazon?

I došla sam na ideju da to nije zbog toga jer sam zavolela njega, nego – dok sam bila sa njim volela sam sebe. Osećala sam se lepom, poželjnom, vrednom, pametnom, zgodnom, željenom. E, u tome je stvar. Onaj ko to može da izvede, za mene je «the one». Pa ma šta njegovi ciljevi u tome svemu jesu.
Kažu mi da laže. Da me iskorišćava. Jeste da sam naivna, to sam već odavno priznala i sebi i drugima. Ali ipak nekako ne mislim da laže. Verujem da oseća isto što i ja, samo se drugačije bori sa tim. Reaguje na meni neshvatljiv način. Ali to je on. On je on, a ja sam ja. Različiti smo. Jbg.
Nema tu neke velike filozofije. – Konačno shvatam da ga ne shvatam i to je to.

Ovih dana, verovatno zbog te knjige koju sam čitala, počele su razno-razne romantične misli da mi se vrzmaju po glavi. Sećam se, kad sam išla u srednju školu, među nama, devojčicama, hit-knjige bile su neke Marije Jurić Zagorke – Grička vještica, Plameni inkvizitori, Kći Lotrščaka itd.

Prosto sam ih 'gutala', uživljavajući se u svaku od njih. A bile su pune romantičnih strasti i jakih osećanja. Sad znam da je sve bio jedan veliki splet stereotipnih ličnosti i predvidivih dešavanja. No, tad mi je izgledalo sve tako mistično, romantično, napeto. Kao što je i za očekivati od jedne srednjoškolke, tih dana dok sam ih čitala živela sam život glavne junakinje. Uživala kao i 'dama u nevolji' koju bi njen princ spasao u poslednji čas i koja je bila obožavana od svih. Plakala sam sa njom, smejala se kad i ona, volela, tugovala, praštala, strahovala...

Ali vremena se menjaju. I ja se menjam. Danas mi je takva priča više smešna, nego romantična. Da li je to do mene ili je do sveta oko mene? Da li sam odrasla i videla neke stvari u životu koje su me naučile da toga u stvarnosti danas nema? Da li je romantika izumrla ili samo poprimila drugačiji oblik?

Najromantičniji deo ''Gričke vještice'' kog se i dan-danas živo sećam (možda zato jer sam ga prepisala u neku svesku, koju još uvek čuvam) bio je kad kapetan Siniša šalje ljubavna pisma kontesi Neri u koju je tajno zaljubljen. Pisma koja je pisao svojom krvlju!!!

Zamišljam šta bi se danas dogodilo nekom ko bi napravio nešto tako suludo. Devojka bi verovatno otišla u policiju, te bi jadni mladić završio na robiji ili u ludnici. Ne, definitivno vreme se promenilo, danas se pišu sms poruke i one su vrhunac romantike.

Sledeće čega se sećam je scena kad vitez Tomo čuje da se njegova voljena udaje za drugog i odluči da umre. Ne da se ubije, nije lapsus, nego baš da umre. Jednostavno je legao u krevet da umre od ljubavi. Danima nije ustao, niti je jeo, ni pio. Kako mi je to bilo romantično. Umreti od ljubavi. Sad već razmišljam o prozaičnijim stvarima, napr. o odlasku u toalet. Kako je rešio to pitanje, u knjizi se ne pominje. Ili možda ako ne jedeš i ne piješ nemaš potrebu za tim? Osim toga, čak i da je umro, to bi bilo od gladi i žeđi a ne od ljubavi, ali  takvi su romani, romantični.

Kako bi danas prošao čovek koji bi probao tako nešto? Najverovatnije bi mu se u sobi pojavila gomila drugara sa par gajbi piva (litara rakije ili komada džointa u zavisnosti od ukusa onog koji pati) i čas posla bi ga izvukli iz depresije govoreći mu pri tom razne dubokoumne misli poput – ma oduvek si znao da je kurva i sličnih. Danas se više ne pati kad ti se voljena uda za drugog, jer moglo je biti i gore – mogla je da se uda za tebe, a tek to bi bila tragedija, gora od smrti.

Da ne idem u detalje, samo da završim – ima li još uvek romantike? Romantični muškarci u današnje vreme smatraju se budalama, šonjama, papučarima. Romantične devojke glupačama koje je lako smotati na bljutave romantične fore. Gde je nestala? A možda je samo promenila oblik? Možda je danas romantično poslati sms sadržine ''Đe si mala, dođi amo, nešto mi se digo odjutros pa da ga...'' Ili to nije romantika? Ne znam.

Ali ovo znam – ja u romantiku više ne verujem! Po meni, postala je sredstvo licemera da njome postigne neke ciljeve. Postala je ofucana i bljutava. A najviše smešna. Postoji čak i filmski žanr – romantična komedija. Ne prave se više pravi ljubavni filmovi. Filmovi poput ''Prohujalo sa vihorom'', ''Sjaj u travi'' i slični odavno su prevaziđeni. I smešni su iako nisu komedije. Romantika postaje komična. Urnebesno smešna. Predmet ruganja.

Šteta...

Umela je biti tako divna...