Moj Prijatelj

20.6.2008

BUDIMPESTA korak napred, korak nazad

Kako bih uspeo da naštimujem sluh na nov jezik, moram da se odreknem svih ostalih jezika. Poslušao sam Kriškin savet, ako se ne uzme u obzir desetak engleskih reči bez kojih ne bih imao čistu odeću niti tanjir supe u hotelskoj sobi. Odlučio sam da se za svaki slučaj nikada ne javljam na telefon, koji uzgred nije nikada ni zvonio, a takođe sam se odrekao i radija i televizije, čiji je lokalni program, po Kriškinim rečima, bio zaražen stranim izrazima. Tako mi je, nakon mesec dana u Budimpešti, već zvučalo poznata kadenca mađarskih reči, sa uvek naglašenim prvim slogom, manje-više poput francuskog izgovorenog unatraške. Mesec dana u Budimpešti značilo je zapravo mesec dana sa Kriškom, jer sam bez nje izbegavao da se otisnem u grad: strahovao sam da ću, u gradskoj vrevi, izgubiti nit jezika koji sam prepoznavao samo uz pomoć njenog glasa.

I tako je, usled Budimpešte, moj nesrećni mađarski nazadovao. Mađarski koji sam slušao bili su nejasni glasovi u daljini, glasovi na radiju ili komšijske svađe. Ili Pišta koji bi provirio u ostavu i povikao nešto, što bi mi zazvučalo kao turski. Ili kriškin glas, izmešan sa glasovima nepoznatih muškaraca, koji bi me probudio iz sna, a ono što bi govorili nije imalo nikakvog smisla. Jednog dana Kriška mi je donela punu posudu kiflica od bundeve, poturila mi ih je tako vruće pod nos i upitala: „ Hany?“ Hany, pomislio sam da hany znači koliko.

Hteo sam da zatražim pet, međutim u trenutku nisam mogao da se setim kako se kaže pet, ni četiri, ni tri, niti bilo šta. Primetivši da je moj mađarski ozbiljno doveden u pitanje, Kriška se uplašila; da me voli, ne voli me, ali je žena i izvesno ne bi volela da se u potpunosti udaljim od nje.

Za doseljenika, nesavršen izgovor jeste neka vrsta osvete, način na koji se iživljava nad jezikom koji ga sputava. On će žvakati neophodne reči jezika koji ne ceni, reči koje su mu dovoljne za svakodnevni život, uvek jedne te iste reči, ni manje ni više. A čak će i te reči, na kraju života, zaboraviti kako bi se vratio rečima iz svog detinjstva. Onako kako se zaboravljaju imena bliskih osoba, kada pamćenje počinje da popušta, kao što se bazen prazni malo po malo, kao što se zaboravlja jučerašnji dan od koga ostaju samo najdublje uspomene. Ali za onoga ko je prisvojio novi jezik, poput majke koju biramo, za onoga ko se potrudio da zavoli sve njegove reči, nesavršen izgovor predstavlja neku vrstu nepravedne kazne.