Moj Prijatelj

18.6.2008

BUDIMPESTA korak po korak

kiflica

U korpi za hleb bile su crvenkaste kiflice, izvesno mađarski domaći specijalitet, koji sam probao oprezno i uljudno. Testo je bilo lagano, slatkasto, koje je posle nekog vremena ostavljalo gorki ukus u ustima. Pojeo sam jednu, dve, na kraju sam pojeo četiri kiflice jer sam bio gladan, a i nisu bile tako loše, uz čaj, naravno. U pitanju su bile kiflice od bundeve, kako nam je šef restorana objasnio na engleskom, međutim, mene nije zanimao recept, želeo sam da okusim naziv tih kiflica na mađarskom. „ In Hungarian „, bio sam uporan, čak sam pomislio da su ljubomorni na sopstveni jezik jer se šef nije dao prevariti: izgovorio je jedno guturalno O, stavio mi u tanjir gomilu kiflica, koje gosti za ostalim stolovima nisu ni dotakli, i pljesnuo dlanovima kako bi me požurio, dajući mi do znanja da se restoran ispraznio.

mesecarenja

Dečak je, pored toga što je bio ogroman, trebalo svaki čas da napuni pet godina i nije uopšte pričao, umeo je da kaže mama, dada, pipi, a Vanda je govorila da ni Aristotel nije progovorio do svoje osme godine, ne znam samo odakle joj to. U zoru ga je nešto uhvatilo te je počeo da zamuckuje nepovezane slogove i izmišlja razdražujuće zvuke, nekakvo pucketanje uglovima usana; nemam mira ni u sopstvenom krevetu, suzdržavao sam se, grizao sam se za usnu, ali sam na kraju izgubio strpljenje:

„ Ućuti, za boga miloga! „

Ućutao je, ali je Vanda stala u njegovu odbranu.

„ Šta ti je, samo te je oponašao.“

„ Koga je oponašao? „

„ Tebe! Pričao si u snu.“

„ Ja? „

„ Ti „

„ Ja? „

„ Ti „

„ Otkad pa to? „

„ Otkad si se vratio s puta.“

Eto. Tog trenutka sam otkrio da u snu pričam mađarski.