10.6.2008

MOMA

Jedna jučerašnja novinska vest me je rastužila – među nama nije više jedan od naših velikana pisane reči, Moma Dimić: književnik, pesnik, prevodilac, putopisac, esejista, romansijer....

Neću nabrajati njegova dela, spisak bi bio podugačak, inpozantan.

Fokusiraću se samo na jedno delo - njegovu poslednju, skoro objavljenu knjigu Neovdašnji pisci i susreti.

Knjigu sam, sa posvetom, dobila od njega 04.01.2008.g. i čuvam je kao najdraži božićni poklon.

Prilog je prenet iz Politike.

Неовдашњи – писци и сусрети

Прича о „путнику без милости”, познатом писцу Моми Димићу

Мома Димић (Фото Б. Белић)

Ово је једна од мојих ретких „жанровски чистих” књига. Читава је посвећена страним писцима, углавном нашим савременицима (изузетак су Толстој и Пастернак) с којима сам се сусретао путујући по свету, на Београдском сусрету писаца, неке од њих и доводио у Србију. Кажем да су ови портрети жанровски чисти али, ипак, они су мешавина журналистике, путописа, есеја, књижевне историографије, па чак и нека врста мемоара. Уосталом, сваком писцу сам приступао другачије, настојећи да што дубље зађем у одаје и тајне њиховог стварања, димензије и боје њихових талената...

Овим речима наш познати писац Мома Димић описује како је настала његова најновија књига„Неовдашњи – писци и сусрети”, коју је, пред сам крај прошле године, објавило Удружење књижевника Србије. Мома Димић подсећа да су листови као што је „Политика”, касније „Борба”, „Књижевна реч” или „Књижевне новине” поприлично „кумовали” настанку ових портрета, и каже:

– Најстарији од ових текстова настао је далеке 1973. Била је то већ десета годишњица мојих путовања по свету. Путовао сам увек о свом трошку, где сам и кад год сам хтео, јер сам увек био у статусу „слободног писца”, без шефа над главом. Управо сам се затекао у Летонији, тадашњој републици Совјетског Савеза, у граду Риги. Самоиницијативно сам свратио у њихово Удружење писаца и тамо упознао секретара Удружења Гунара Цирулиса, модерног класика летонске прозе плавооког Егона Ливса, али и једног дисидента, који се управо био вратио из гулага, где је одлежао пет-шест година – Кнута Скујеникса. Тај риђи песник аскетског изгледа у логору је научио неколико страних језика, међу којима и српски, превео је на летонски поезију Десанке Максимовић и Весне Парун, као и једну приповетку Иве Андрића (био је то први Андрићев превод са српског на летонски, који сам касније предао нашем нобеловцу). Дружио сам се и наредних дана с тим занимљивим писцима, круг се проширивао, водили су ме и у своје даче, на рибарење по Ришком заливу...

На питање како је дошло до објављивања првог текста, Мома Димић се сећа:

– Опширнији текст о збивањима и књигама летонских писаца срочио сам још током тог путовања и послао га уреднику „Политике” Вањи Краљевићу који га је одмах објавио у суботњем Културном додатку. Био ми је то, уједно, и наук да сличне ретке прилике више не пропуштам тако олако, без тих аутентичних забелешки. Јер, ма колико да је прошло деценија од тог мог залута у Летонији, на страницама наше штампе нисам имао више прилике да прочитам не само о летонским него и многим другим баш ни ретка.

Димић приповеда да је, као „путник без милости” походио, у више наврата, Шведску с тамошњим чудесним, дотле нама непознатим „рудником” предусретљивих, изванредних писаца од којих је једанаесторо заслужило портрете у књизи „Неовдашњи”. Затим, да је на острву Мајорка двапута био гост великог енглеског песника Роберта Грејвса, а да се онда мапа путовања ширила на САД, убрзо и на Кину, Аустралију, земље Латинске Америке, Израел, Ирак, Сирију... „Свуда је на тим путовањима било узбудљивих сусрета са значајним писцима и ова књига настоји да ’опипа њихов пулс’”, прича нам.

Чиме се још баве „Неовдашњи”…, питамо.

– Понајмање политичким аспектима стварања и деловања портретисаних писаца. Мада, морам да напоменем да и међу њима има оних који су нама Србима наклоњенији. Рецимо, Емил Сиоран, Петер Хандке, Томас Транстремер, Ференц Јухас, Владимир Војнович, Едуард Лимонов, Антонио Порпета, Патрик Бесон... Али, има и оних који нам нису били наклоњени у преломним моментима иако су овде бивали обилно гошћени и штампани, на пример Бродски или Гинтер Грас. Свеједно, и они имају своје место у овој књизи, као израз и слика једног времена. Нобеловцу Бродском смо ми из Удружења књижевника Србије 1988. године приредили највеће, икад, код нас одржано песничко вече у Југословенском драмском позоришту, које је трајало више од три часа пред хиљаду људи љубитеља поезије, али ипак и тада сам знао да у сали седи један већи песник од њега – била је то, дакако, наша Десанка Максимовић.

Пишући ове портрете светских писаца, Мома Димић је, каже, имао на уму узорне есеје „Из страних књижевности” наше Исидоре Секулић, који запремају чак два тома у њеним Сабраним делима, а затим и текстове Душана Матића, Миодрага Павловића, Данила Киша, Милована Данојлића или Светозара Кољевића – писане с великим познавањем онога што Његош зове „свијетска мјешавина”, а уједно с великом страшћу и без труна инфериорности пред било којом светском, односно „неовдашњом” духовном појавом.

Анђелка Цвијић

[објављено: 01/06/2008.]