20.6.2008

BUDIMPESTA

Nekoliko citata iz ove knjige dala sam u par nastavaka, iz čisto praktičnih razloga – da post ne bi bio predugačak. Knjiga me je očarala i osvojila, potpuno. BUDIMPEŠTA je lavirint očaravanja, kako kritičar navodi. Slažem se s njim, pogotovo što me je sama Budimpešta, grad, očarala i prilikom prve moje posete, neke davne 1967-me godine, pa nadalje – svih narednih godina mojih čestih susretanja i bivanja u ovom prelepom gradu.

No, sam grad nije tema ovog romana – grad je samo okosnica priče o čudnom, pre bih mogla reći čudesnom lutanju i traganju za smislom bitisanja, a i stvaranja jednog lucidnog pisca – pesnika, na relaciji Rio de Žaneiro / Budimpešta.

E, tu bih malo zastala – kod reči pisac.

Čeprkajući po svojim postovima iz čitaonice knjiga  Moj Prijatelj  bila sam ne malo iznenađena činjenicom koju sam otkrila. U svim ili skoro svim romanima koje sam prikazivala, glavni junak je pisac : Sumire iz knjige Sputnik ljubav; Vajder iz knjige Udaljena zvezda; otac Sebastijan iz knjige Čile noću, pa čak i dečak Hans iz knjige Pod točkom  koji je, zapravo, sam Herman Hese, a evo i ovde, sada Žoze Košta iz Budimpešte.

Otkuda ta „ opsednutost „ likovima koji pišu? Šta je to što me vuče knjizi u kojoj je pisac glavni lik? Možda, možda je to stoga što su takve ličnosti toliko višeslojne, višeznačne, komplikovane? Što, osim svog, žive toliko tuđih života - života svojih likova. Ne znam, kad budem otkrila, javiću.

Vraćam se knjizi.

Njen glavni junak, pisac Žoze Košta je, zapravo ghost-writers, nevidljivi, anonimni pisac, pisac u senci koji radi po narudžbini:

drugim (ostarelim, onemoćalim) piscima , umišljenim (nemaštovitim, netalentovanim) piscima, političarima i svima ostalima koji su spremni da za svoj nedostatak talenta i umeća pisanja plate drugom. Istovremeno, učeći mađarski jezik na relaciji Rio – Budimpešta, pa i živeći na relaciji Rio – Budimpešta, on istovremeno piše svoj, stvarni roman koji će mu, konačno i nedvosmisleno, doneti slavu i zasluženi mir.

Roman je napisao brazilski pisac i kantautor Šiko Buarke. Po mišljenju nobelovca Žorža Saramaga: pojava BUDIMPEŠTE je bila istinska beletristička novost u Brazilu. Hodajući po bodljikavoj žici iznad ambisa, Šiko Buarke je napisao roman u kojem se humor i poezija spajaju u jedinstven i nesvakidašnji događaj.

Moja preporuka za čitanje je bezrezervna!

Autor:                      ŠIKO BUARKE

Izdavač:                   NARODNA KNJIGA

20.6.2008

BUDIMPESTA korak napred, korak nazad

Kako bih uspeo da naštimujem sluh na nov jezik, moram da se odreknem svih ostalih jezika. Poslušao sam Kriškin savet, ako se ne uzme u obzir desetak engleskih reči bez kojih ne bih imao čistu odeću niti tanjir supe u hotelskoj sobi. Odlučio sam da se za svaki slučaj nikada ne javljam na telefon, koji uzgred nije nikada ni zvonio, a takođe sam se odrekao i radija i televizije, čiji je lokalni program, po Kriškinim rečima, bio zaražen stranim izrazima. Tako mi je, nakon mesec dana u Budimpešti, već zvučalo poznata kadenca mađarskih reči, sa uvek naglašenim prvim slogom, manje-više poput francuskog izgovorenog unatraške. Mesec dana u Budimpešti značilo je zapravo mesec dana sa Kriškom, jer sam bez nje izbegavao da se otisnem u grad: strahovao sam da ću, u gradskoj vrevi, izgubiti nit jezika koji sam prepoznavao samo uz pomoć njenog glasa.

I tako je, usled Budimpešte, moj nesrećni mađarski nazadovao. Mađarski koji sam slušao bili su nejasni glasovi u daljini, glasovi na radiju ili komšijske svađe. Ili Pišta koji bi provirio u ostavu i povikao nešto, što bi mi zazvučalo kao turski. Ili kriškin glas, izmešan sa glasovima nepoznatih muškaraca, koji bi me probudio iz sna, a ono što bi govorili nije imalo nikakvog smisla. Jednog dana Kriška mi je donela punu posudu kiflica od bundeve, poturila mi ih je tako vruće pod nos i upitala: „ Hany?“ Hany, pomislio sam da hany znači koliko.

Hteo sam da zatražim pet, međutim u trenutku nisam mogao da se setim kako se kaže pet, ni četiri, ni tri, niti bilo šta. Primetivši da je moj mađarski ozbiljno doveden u pitanje, Kriška se uplašila; da me voli, ne voli me, ali je žena i izvesno ne bi volela da se u potpunosti udaljim od nje.

Za doseljenika, nesavršen izgovor jeste neka vrsta osvete, način na koji se iživljava nad jezikom koji ga sputava. On će žvakati neophodne reči jezika koji ne ceni, reči koje su mu dovoljne za svakodnevni život, uvek jedne te iste reči, ni manje ni više. A čak će i te reči, na kraju života, zaboraviti kako bi se vratio rečima iz svog detinjstva. Onako kako se zaboravljaju imena bliskih osoba, kada pamćenje počinje da popušta, kao što se bazen prazni malo po malo, kao što se zaboravlja jučerašnji dan od koga ostaju samo najdublje uspomene. Ali za onoga ko je prisvojio novi jezik, poput majke koju biramo, za onoga ko se potrudio da zavoli sve njegove reči, nesavršen izgovor predstavlja neku vrstu nepravedne kazne.

18.6.2008

BUDIMPESTA madjarski

Trebalo bi da je zabranjeno podsmevati se ljudima koji se odvaže da progovore strani jezik. Jednog jutra, izašavši na pogrešnoj stanici metroa, plavoj poput njene stanice, imena sličnog imenu stanice na kojoj se silazi kada se ide kod nje, pozvao sam je iz govornice i rekao joj: “ Stigao sam, skoro.” Istog trenutka posumnjao sam da sam izgovorio glupost, jer me je profesorka zamolila da ponovim rečenicu. Dakle, stigao sam, skoro… verovatno je problem bio u reči skoro. Jedino što me je, umesto da mi ukaže na grešku, naterala da je ponovim, da je ponovim, da je ponovim, a potom je počela da se grohotom smeje, na šta sam joj spustio slušalicu. Kada me je ugledala na vratima ponovo ju je uhvatio napad smeha, a što se više trudila da obuzda smeh, više se tresla i smejala celim telom. Konačno mi je rekla da je razumela da ću doći malo-pomalo, prvo će doći nos, potom jedno uvo, potom jedno koleno, što zapravo i nije bilo tako duhovito.

I uistinu, Kriška se vrlo brzo nekako rastužila i, ne umevši da se izvini, zagolicala me vrhovima prstiju po mojim drhtavim usnama.

Danas, međutim, mogu da kažem da savršeno govorim mađarski, ili skoro. Kada noću počnem da mrmljam sam sa sobom, i sama pomisao na strani izgovor koji me tu i tamo odaje strašno me zaboli.

18.6.2008

BUDIMPESTA korak po korak

13.6.2008

NOCTURNO DE CHILE

Reč je o još jednoj knjizi Roberta Bolanja. Prevod u nas je “ Čile noću “ , samo se meni više sviđa originalni naziv (?). U nekoj od ranijih čitaonica smo ispratili njegov roman “ Udaljena zvezda “. I ovde, u Nocturnu , Bolanjo je obuzet pesnicima, piscima i ostalima koji su povezani pisanom rečju, uključujući i kritičare istih. To me je čitajući, ( priznajem! ) pomalo “ smaralo “, obzirom na moje  skromno poznavanje kulturne, a naročito književne scene Južne Amerike, pa i Čilea. Osim Pabla Nerude, naravno, koji je takođe prisutan. Ali čemu onda ova preporuka? Pa zato, što je jezik romana sjajan; njegove minijaturne  bravure su neponovljive! Kakav šarm i kakav divan osećaj “ lakoće “ pisanja! A tema nimalo laka: naravno, opet je reč o vremenu prevrata, hunte, tamnica i policijskog časa.

Glavna ličnost je katolički sveštenik, pesnik i književni kritičar, koji je, čak, i predavač na kursu! I to kakvom kursu : kratak, desetodnevni, o osnovama marksizma ! A učenici mu diktator Pinoče i vrhuška  Hunte! Sjajan mešpajz! A tek ovaj cinizam: dok se u salonu luksuzne vile jedne prosečne ali ambiciozne pesnikinje drže pesnički kružoci ( u vreme policijskog časa, dakako ) u podrumima te iste vile revnosna policija muči levičare, protivnike režima!

Mišljenja sam, da bi svakom srpskom čitaocu, zbog sličnosti mentaliteta, a i piščevog znalačkog opisa srži diktature, knjiga trebala biti jasna i bliska.

Mali citat:

I general ( Pinoče ) je rekao: “ Sedite, oče.”…

Postavio je pitanje, znam li šta je Aljende čitao, mislim li da je Aljende bio intelektualac…

A general mi je rekao: “ Svi ga sada prikazuju kao mučenika i intelektualca, jer čisti mučenici više nisu toliko interesantni, zar ne?”

A ja sam nagnuo glavu i osmehnuo se skrušeno. “ Ali on nije bio intelektualac, osim ako postoje intelektualci koji ništa ne čitaju niti izučavaju”, rekao je general, “ šta vi mislite?” Slegnuo sam ramenima kao ranjeni ptić. “ A ne postoje, zar nije tako? Intelektualac mora da čita i izučava stvari, to zna svaka budala. I šta vi mislite da je Aljende čitao?” Lako sam pomerio glavu i osmehnuo se. “ Magazine. Čitao je samo magazine. Rezimee knjiga. Tekstove koje su mu sledbenici isecali. Znam to iz pouzdanih izvora, verujte.”

Autor:                       ROBERTO BOLANJO

Izdavač:                    LAGUNA

10.6.2008

MOMA

Jedna jučerašnja novinska vest me je rastužila – među nama nije više jedan od naših velikana pisane reči, Moma Dimić: književnik, pesnik, prevodilac, putopisac, esejista, romansijer....

Neću nabrajati njegova dela, spisak bi bio podugačak, inpozantan.

Fokusiraću se samo na jedno delo - njegovu poslednju, skoro objavljenu knjigu Neovdašnji pisci i susreti.

Knjigu sam, sa posvetom, dobila od njega 04.01.2008.g. i čuvam je kao najdraži božićni poklon.

Prilog je prenet iz Politike.

Неовдашњи – писци и сусрети

Прича о „путнику без милости”, познатом писцу Моми Димићу

Мома Димић (Фото Б. Белић)

Ово је једна од мојих ретких „жанровски чистих” књига. Читава је посвећена страним писцима, углавном нашим савременицима (изузетак су Толстој и Пастернак) с којима сам се сусретао путујући по свету, на Београдском сусрету писаца, неке од њих и доводио у Србију. Кажем да су ови портрети жанровски чисти али, ипак, они су мешавина журналистике, путописа, есеја, књижевне историографије, па чак и нека врста мемоара. Уосталом, сваком писцу сам приступао другачије, настојећи да што дубље зађем у одаје и тајне њиховог стварања, димензије и боје њихових талената...

Овим речима наш познати писац Мома Димић описује како је настала његова најновија књига„Неовдашњи – писци и сусрети”, коју је, пред сам крај прошле године, објавило Удружење књижевника Србије. Мома Димић подсећа да су листови као што је „Политика”, касније „Борба”, „Књижевна реч” или „Књижевне новине” поприлично „кумовали” настанку ових портрета, и каже:

– Најстарији од ових текстова настао је далеке 1973. Била је то већ десета годишњица мојих путовања по свету. Путовао сам увек о свом трошку, где сам и кад год сам хтео, јер сам увек био у статусу „слободног писца”, без шефа над главом. Управо сам се затекао у Летонији, тадашњој републици Совјетског Савеза, у граду Риги. Самоиницијативно сам свратио у њихово Удружење писаца и тамо упознао секретара Удружења Гунара Цирулиса, модерног класика летонске прозе плавооког Егона Ливса, али и једног дисидента, који се управо био вратио из гулага, где је одлежао пет-шест година – Кнута Скујеникса. Тај риђи песник аскетског изгледа у логору је научио неколико страних језика, међу којима и српски, превео је на летонски поезију Десанке Максимовић и Весне Парун, као и једну приповетку Иве Андрића (био је то први Андрићев превод са српског на летонски, који сам касније предао нашем нобеловцу). Дружио сам се и наредних дана с тим занимљивим писцима, круг се проширивао, водили су ме и у своје даче, на рибарење по Ришком заливу...

На питање како је дошло до објављивања првог текста, Мома Димић се сећа:

– Опширнији текст о збивањима и књигама летонских писаца срочио сам још током тог путовања и послао га уреднику „Политике” Вањи Краљевићу који га је одмах објавио у суботњем Културном додатку. Био ми је то, уједно, и наук да сличне ретке прилике више не пропуштам тако олако, без тих аутентичних забелешки. Јер, ма колико да је прошло деценија од тог мог залута у Летонији, на страницама наше штампе нисам имао више прилике да прочитам не само о летонским него и многим другим баш ни ретка.

Димић приповеда да је, као „путник без милости” походио, у више наврата, Шведску с тамошњим чудесним, дотле нама непознатим „рудником” предусретљивих, изванредних писаца од којих је једанаесторо заслужило портрете у књизи „Неовдашњи”. Затим, да је на острву Мајорка двапута био гост великог енглеског песника Роберта Грејвса, а да се онда мапа путовања ширила на САД, убрзо и на Кину, Аустралију, земље Латинске Америке, Израел, Ирак, Сирију... „Свуда је на тим путовањима било узбудљивих сусрета са значајним писцима и ова књига настоји да ’опипа њихов пулс’”, прича нам.

Чиме се још баве „Неовдашњи”…, питамо.

– Понајмање политичким аспектима стварања и деловања портретисаних писаца. Мада, морам да напоменем да и међу њима има оних који су нама Србима наклоњенији. Рецимо, Емил Сиоран, Петер Хандке, Томас Транстремер, Ференц Јухас, Владимир Војнович, Едуард Лимонов, Антонио Порпета, Патрик Бесон... Али, има и оних који нам нису били наклоњени у преломним моментима иако су овде бивали обилно гошћени и штампани, на пример Бродски или Гинтер Грас. Свеједно, и они имају своје место у овој књизи, као израз и слика једног времена. Нобеловцу Бродском смо ми из Удружења књижевника Србије 1988. године приредили највеће, икад, код нас одржано песничко вече у Југословенском драмском позоришту, које је трајало више од три часа пред хиљаду људи љубитеља поезије, али ипак и тада сам знао да у сали седи један већи песник од њега – била је то, дакако, наша Десанка Максимовић.

Пишући ове портрете светских писаца, Мома Димић је, каже, имао на уму узорне есеје „Из страних књижевности” наше Исидоре Секулић, који запремају чак два тома у њеним Сабраним делима, а затим и текстове Душана Матића, Миодрага Павловића, Данила Киша, Милована Данојлића или Светозара Кољевића – писане с великим познавањем онога што Његош зове „свијетска мјешавина”, а уједно с великом страшћу и без труна инфериорности пред било којом светском, односно „неовдашњом” духовном појавом.

Анђелка Цвијић

[објављено: 01/06/2008.]

18.5.2008

STO OD LIMUNOVOG DRVETA

Ovu knjigu engleskog pripovedača Džulijana Barnsa preporučujem svim čitaocima, a naročito pojedinim piscima u pokušaju ili umišljenim spisateljima da, čitajući ga, spoznaju veštinu pripovedanja, a i ponešto nauče od ovog vrsnog pisca.

Mada, sigurna sam u najmanje dve stvari:

1. da oni ( poneki pisci ) ne čitaju tamo neke blogove jer rade daleko pametnije stvari, kao napr. pišu, te ovu preporuku i ne mogu videti. Tako se neće prepoznati i smrtno uvrediti  ( zbog onog " umišljeni ", naravno ) i

2. da oni ( dakle, poneki nadobudni * ups! pisci ) uopšte ne čitaju ili ne umeju da čitaju.

Stoga, nakon ovog uvoda, jasno je da je moja preporuka ipak, namenjena samo čitalački raspoloženim blogerima.

Tu je pred nama knjiga sa 11 priča koje su smeštene u jedan duži period - od XIX do ranog XX veka, na velikom prostoru evropskih zemalja - Švedska, Rusija, Francuska i Engleska; 11 priča koje sve nose jednu jedinstvenu poruku: o lepoti življenja bez obzira na životnu dob.  Meni se posebno dopala " Priča o Metsu Ajzrelsonu ", nežna, sentimentalna priča o ljubavi dvoje zrelih ljudi, Andersa i Barbo, o čežnji i ljubavnim patnjama, o poslednjim željama i neshvaćenosti, o tome kako mala nespretnost, pogrešno izgovorena ili pogrešno shvaćena reč može uništiti čitav čovekov unutrašnji svet.

Citati iz ove priče:

Kada je pala noć i kada je voz krenuo obodom sve tamnijeg jezera na kome je jednom davno sve to i počelo, kada su stid i kajanje malo uminuli, pokušala je da trezveno razmisli. Bio je to jedini način da se suzbije bol: razmišljati trezveno, zanimati se samo za ono što se zaista događa, za ono što znate da je istina. A znala je sledeće: znala je da čovek zbog koga je u ma kom trenutku u poslednjih dvadeset pet godina bila spremna da ostavi muža i decu, zbog koga je bila spremna da odbaci svoj ugled i svoje mesto u društvu, s kojim je mogla da pobegne sam Bog zna kuda, da taj čovek nije bio, i nikada nije mogao da bude vredan njene ljubavi. Aksel, koga je poštovala, koji je bio dobar otac i glava porodice, bio je mnogo više vredan toga. A ona ga ipak nije volela, ne ako je pravo merilo stvari bilo ono što je osećala prema Andersu Bodenu. To je, dakle, bio njen najveći udes u životu, to što nije volela čoveka koji je to zasluživao, a volela je onog koji nije bio vredan toga. Ono što je smatrala najvažnijim osloncem svog života, neprekidno postojećom mogućnošću, odanom kao senka ili odraz na vodi, zapravo i nije bilo ništa više od toga: senka, odraz. Ništa istinsko. Mada se ponosila time što nije imala mašte, i mada nije marila za legende, bila je dozvolila sebi da pola života provede u jednom lakomislenom snu. Jedino što joj se moglo reći u prilog bilo je to da je sačuvala svoju vrlinu. A kakva je pa to tvrdnja? Da je dospela u iskušenje, ne bi oklevala nijednog trenutka.....

Ili ovaj o bolu:

Jedna od stvari koje je u životu bio naučio, i koju je smatrao pouzdanom, bila je ta da veći bol uvek odagna manji. Nategnuti mišić povlači se pred zuboboljom, zubobolja nestaje pred slomljenim prstom. Nadao se - i to mu je sada bila jedina nada - da će bol od raka, bol umiranja, odagnati bol od ljubavi. To mu se nije činilo previše verovatno.

Kad srce pukne, pomislio je, rascepi se kao klada, čitavom dužinom. U svojim prvim danima u drvari, video je Gustava Olsona kako je uzeo poveliku kladu, zabio u nju klin, i potom ga malo trgnuo. Klada je pukla po sredini, od jednog do drugog kraja. To je sve što treba znati o srcu: gde mu je slabo mesto. A onda ga jednim trzajem, jednim gestom, jednom rečju, možete uništiti.

Autor:                 DŽULIJAN BARNS

Izdavač:              Geopoetika

15.5.2008

PESME

Sergej Jesenjin

Posveceno svim setnim, melanholicnim, a i zaljubljenim blogerima...

U TOM SVETU…

U tom svetu prolaznik sam samo,

ti mi rukom, čuj, mahni-de lako,

od meseca od jesenjeg tamo

svetlost nežna i tiha je tako.

Prvi put me mesečina greje,

prvi put se i zagrejah od hlada,

za tu ljubav, što ne znam ni gde je,

opet živim i opet se nadam.

To ravnina ta u nama stvara,

slana s peska i bleštavost juga,

i ta nevinost nečija stara,

i ta nečija večita tuga.

Zato neću da krijem do groba

da isto je u ljubavi seme –

podjednakom ljubavlju smo oba,

Znaj, voleli zemlju za sve vreme.

TANJUŠA

Nema divnije devojke od Tanje,

crven rub na skutu, bluze talasanje.

Jarkom iza plota Tanja nekud hodi.

Mesec s oblacima kolo šumno vodi.

Istrči momak, govori joj tugu:

„ Radosti, zbogom, ja uzimam drugu „.

Ohladila se ko u polju rosa,

a kao zmija rasplela se kosa.

„ Momče plavokoso, bez vređanja dugog,

Moram da ti kažem: polazim za drugog „.

Nisu to zvona jutarnja, već cika.

Svatovi... Ne vidiš lica konjanika.

Tuži rod Tanjin, nisu kukavice,

od topuza brzog ranjeno joj lice.

Crven venac krvi slepljen joj na čelu.

Najdivnija beše Tanjuša u selu.

TI ME NE VOLIŠ....

Ti me ne voliš i ne želiš, zar

lep nisam nimalo, mala?

Ne gledajući, od strasti uz žar

na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa keženjem, mlada, osećajnim,

ja s tobom nisam ni nežan ni zao.

Koliko si ih milovala sjajnih?

Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prošli kao sanke, mila,

ne dodirnuvši tvoj oganj u snima.

Na kolenima mnogima si bila,

a sada, evo, sediš, na mojima.

Neka ti oči trepavica rubi,

neka ti u misli dođe drugi neko.

Ta i ja te baš jako ne ljubim

tonuć u nešto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom očajno

ne zovi, veza lakoumna to je.

Kao što smo se susreli slučajno

rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svojim putem otići ćeš u smiraj

da prokockaš dane i plač novi.

Neljubljene samo ti ne diraj,

negorene nikako ne zovi.

U ćorsokaku s drugim ćeš se naći,

o ljubavi brbljajuć bez svesti.

Tad ću možda u šetnju izaći

i sa tobom ponova se sresti.

Bliže pleća okrenuvši drugom

i malo se pognuv ne misleći:

„ Dobro veče „, reći ćeš mi s tugom.

„ Dobro veče, mis „ i ja ću reći.

I ništa neće dušu da zanjiše.

Nit u drhtanje može da je svali.

Ko je ljubio, taj ne ljubi više.

Izgorelog niko ne zapali.

14.5.2008

SVETA KNJIGA VUKODLAKA

O ljubavi i traganju za ljubavlju - traganju vanvremenskom i svevremenskom, gde su samo vukodlaci konstanta, a sve ostalo protočno ali i potrošno - knjiga savremenog ruskog pisca je pre svega zabava, zbog pitkog, očaravajućeg, humorno/ironičnog stila ali istovremeno i dobra masaža utrnulog mozga.

Pa nije autor tek-tako, po časopisu New Yorker, svrstan u grupu od šest najboljih savremenih evropskih pisaca!

Evo malo citata: o ženi...

Posle snošaja svaka životinja je tužna – govorili su stari Rimljani. Osim lisice, dodala bih ja . I osim žene. Sada to znam pouzdano.

Ne želim da kažem da je žena životinja. Naprotiv – muškarac je daleko bliži životinjama u svakom pogledu: po mirisima i zvucima, po tipu telesnosti i metode borbe za ličnu sreću ( da i ne govorimo o tome šta on, zapravo, smatra srećom ). Ali stari Rimljanin, koji je metaforički opisao svoje raspoloženje posle ljubavnog čina, bio je, očigledno, toliko ograničen seks-šovinista da ženu naprosto nije uzimao u obzir, a to je za mene imperativ u pogledu uspostavljanju pravde.

Ako ćemo pravo, ova izreka može imati najmanje četiri objašnjenja:

1.    Rimljani ženu nisu smatrali čak ni životinjom.

2.    Rimljani su ženu smatrali životinjom, ali sjedinjavali su se s njom na takav način da je žena zaista postajala tužna ( na pr., Svetonije je zabeležio da je zakon zabranjivao izvršenje smrtne kazne vešanjem nad devicama, te ih je zato dželat pre izvršenja kazne obeščašćivao – kako posle toga da se ne rastužiš?).

3.    Rimljani ženu nisu smatrali životinjom, mislili su da je to samo muškarac. Upravo zbog tako plemenitog pogleda na stvari Rimljanima se mnogo toga moglo oprostiti – naravno, osim one nastranosti s devicama i vešanjem.

4.    Rimljani nisu bili zainteresovani ni za žene ni za metafore, ali su zato bili naklonjeni domaćim životinjama i živini, koje taj nagon nisu imale i nisu umele da sakriju svoja osećanja.

Autor:               VIKTOR PELJEVIN

Izdavač:            Plato&Zepter

4.5.2008

iz americke underground poezije

Aram Bojadžijen

ČOVEK KOJI JE NAPISAO NAJDUŽI HAIKU NA SVETU

Čovek pod drvetom

napisao je najduži haiku

na svetu.

Rekoh mu

da su haiku pesme kratke,

otprilike ovakve:

Ždralovi mašu krilima.

Vetar duva.

Nema veze.

On reče:

jebo te ja.

Dobar haiku,

odgovorih

i odoh.

Džek Keruak

231-I NAPEV

Ne znajući da mrtav sam

živim

živi imaju mrtve ideje

Čovek je živa ideja

mrtav čovek mrtva

ideja živih je ideja

mrtvih

mrtvi imaju žive ideje

mrtav

ne svojom greškom

imao sam jedino ideju

živi ukazuju na smrt

životnošću i životom

kao što smrt ukazuje na život

tišinom tišinom

kada stena postane vazduh

biću biću

Čarls Bukovski

MUŠKI KLOZET

Posmatraj ga samo kakav je ovde

pre neg što serne,

s elegantnom ljupkošću obriše dasku,

skoro ispolira tu prokletu dasku,

pa je pokrije toalet papirom,

brižljivo i smireno,

pusti da parče trake visi nadole,

tamo gde vise i njegove moćne genitalije

i tek onda spušta pantalone,

sa dostojanstvenom muškošću,

pa gaće,

seda

i sere,

skroz bez strasti,

čeprka po starim prljavim novinama,

čita o košarkaškoj utakmici koja je odigrana

bogzna kad -

to što vidiš je Muškarac: svetski tip,

bez problema će ispustiti jedno lako govno,

govance, brisaće dupe dok razgovara s tipom

koji pere ruke na lavobou

a ako se i ti nadješ u blizini,

njegove će sitne mišje oči pronaći tvoje

ne trepnuvši

a onda, gaće gore, pantalone gore,

zakopčavanje kaiša, povlačenje vode,

pranje ruku -

staće pred ogledalo

i ispitivati svoju veličanstvenost,

evo ga, približava lice ogledalu,

gleda se spolja i iznutra

i zadovoljan odlazi

ali ti predhodno stane na nogu

i uvredi praznjikavim pogledom vešca

pa teturajući svoje samodopadljivo dupe

napuštajući toalet za gospodu

a ti ostaješ sa ubrusom za lice kao cvećem,

sa ogledalima kao morima,

ostaješ sa najbolesnijim nadama

da će jednog dana doći pravi čovek,

da će nešto možda moći da se spase

ukoliko nije sve israno.

FUCK YOU: iz američke underground poezije

Izdavač:         Knjižara "Teatar", Zrenjanin

24.4.2008

SPUTNIK LJUBAV

Vraćam se Murakamiju. Sve njegove knjige, kod nas objavljene, čekaju me za ponovno iščitavanje, uredno složene na jednom mestu. Zašto prvo Sputnik? Možda iz jednostavne želje da iznova pokušam, uz piščevu pomoć, da osetim i spoznam težinu ljudske čežnje, uopšte uzevši. I ljubavnog bola. I zamršene ljubavne igre.

Priča, skoro da se može nazvati detektivskom, čini se laka, slatka. U poređenju sa ostalim romanima, nadrealne motive ovde Murakami strogo dozira: ni više ni manje nego što priča dopušta, taman da “ ustalasa “, kako kritičar navodi. Perfektne minijature priči daju poseban ukus. Ne treba komentarisati mnogo, priču prepuštam čitaocu, njegovom oku i srcu.

Kratki uvod  : devojka Sumire ( “ Ljubičica “ ) je glavni lik ove intrigantne pripovesti, spisateljica u pokušaju. Sumire je nesrećno zaljubljena u Mju, stariju poslovnu ženu. Priču kaziva  Sumirin prijatelj, potajno zaljubljen u nju. Iako smeštena u urbani Japan, s povremenim izletima u druge sredine, priča o ljubavnom trouglu je vanprostorna, svevremenska.

Malo citata:

... o tome kako Sumire piše ( neki bi se mogli prepoznati )

Zapravo, Sumire je mogla da piše mnogo i bez zastoja. Patnje stvaralačke blokade s njom nisu imale nikakve veze. Sve što joj je bilo u glavi, redom, umela je da pretoči u reči. Njen je problem pre bio to što je pisala – previše. Naravno, ako je pisala previše, dovoljno bi bilo da se skreše ono suvišno, ali nije to bilo tako jednostavno. Jer, ona nije mogla jasno da razluči šta je u tekstu koji je sama napisala bitno, a šta nije, u celini gledano. Kad bi narednog dana uzela da ponovo pročita odštampani tekst, izgledalo bi joj da je sve što je napisala od suštinske važnosti, a nekada bi joj sve izgledalo nebitno. Ponekad bi pala u očajanje i ceo bi rukopis koji se našao pred njom iscepala i bacila. Da je to bilo u zimsko veče, u sobi sa kaminom, kao u Pučinijevim Boemima lepo bi se ugrejala, ali naravno da nije bilo kamina u njenoj garsonjeri. Nije bilo ni telefona, a kamoli kamina. Nije bilo čak ni valjanog ogledala koje ne bi krivilo lik.

... o nežnosti ( i tu bi se poneki mogli prepoznati )

Sumire se polako pridigla i izvukla ispod pokrivača. Onda je bosim nogama stala na patos i počela da oblači Mjuinu pidžamu. Prvo se sagla i obukla donji deo, a zatim gornji. Trebalo joj je dugo da zakopča dugmiće. Kao da nije imala dovoljno snage u prstima. Ali Mju joj nije pomogla, već je samo posmatrala. Taj prizor dok Sumire zakopčava dugmiće izgledao joj je kao neki verski obred. Mesečina je njenim bradavicama davala neku čudnu čvrstinu. Još uvek je devica, prošlo je Mju kroz glavu.

Pošto je Sumire konačno obukla svilenu pidžamu, legla je ponovo u krevet, uz samu ivicu. Kad je Mju ušla u krevet, osetila je miris znoja koji se tu zadržao od malopre.

„ Aa...“, zaustila je Sumire, „ mogu li da te zagrlim?“

Dok se Mju pitala šta da joj odgovori, Sumire je ispružila ruku i obuhvatila Mjuinu. I dlan joj je bio oznojen. Ruke su joj bile tople i meke. Onda je s obe ruke obgrlila Mju oko leđa. Mju je osetila pritisak njenih grudi malo iznad svog stomaka. A među Mjuinim grudima bili su Sumirini obrazi. Dugo su ostale tako. Na kraju je Sumirino telo počelo da se blago trese. Kao da će da zaplače, mislila je Mju. Ali izgledalo je da ne može. Mju ju je obgrlila oko ramena i prigrlila k sebi. Bila je još dete, razmišljala je Mju. Usamljena, uplašena, želela je nečiju toplinu.

Autor:                  HARUKI MURAKAMI

Izdavač:               Geopoetika

17.4.2008

UMECE LJUBAVI

Predhodni post iz čitaonice  Moj prijatelj  napisan je u cilju „provetravanja biblioteke“. Ovde je reč o „provetravanju mozga“.

Ovoga puta ne mogu navesti baš ni jedan citat. Ne mogu, jer ne znam koju rečenicu ili pasus da izdvojim. Ako bih birala, celu bih knjigu da stavim u ovaj post. A to nije moguće.

Ali ipak, biram onu misao koju i sam autor navodi :

Ko ništa ne zna, ništa ne voli. Ko ništa ne ume, ništa ne razume. Ko ništa ne razume, bezvredan je. Ali, onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi... Više se voli ono o čemu se više zna...Ko god zamišlja da sve voće sazreva u isto vreme kad i jagode, ne zna ništa o grožđu.

Paracelsus

Knjiga je obavezna za kućnu biblioteku. Ako baš mora, neka je na polici. Moj savet je da vam se uvek nalazi pri ruci: na noćnom stoćiću ( za nedaj-bože ako ne možete zaspati ); u ličnoj torbici ( malog je formata, provereno staje u sve tašne ); u dnevnoj ( kad vas dnevna zbivanja baš nerviraju ); u dečjoj ( kad deca stasaju da je se sama late )....

Autor:       ERIH FROM

Izdavač:    ERGON, Velika Plana

16.4.2008

UDALJENA ZVEZDA

Uzbudljiv i sugestivan roman o Čileu u doba Aljendea i prevrata diktatora Pinočea. Grupa mladih ljudi, studenata književnosti, vođena strašću prema poeziji i uopšte književnosti, druži se u okviru radionice poezije, razgovara o poeziji, umetnosti, politici i putovanjima. Dolaskom Pinočea na vlast, smrt i masovna izgnanstva postaju sudbina ovih mladih ljudi.  

Pripovedač prati sudbinu Karlosa Vajdera, nadasve zagonetnog i tajanstvenog autodidakta , koji će kasnije , na ovaj ili onaj način, biti ključ mnogih enigmi u nadilazećim olovnim vremenima. Vajder, sklon samopromociji i reklamerstvu, i smrt drugova pretvara u performans. On postaje privilegovani oficir vojne hunte, što mu omogućuje da osim tuđih života , umetnosti, odnosno njenoj promociji, podredi i žrtvuje i svoj društveni položaj. U zadnjem poglavlju knjige, bezimeni pripovedač, nekadašnji Vajderom drug iz studentske poetske radionice, u potrazi je za njim po Evropi. Proučava marginalne književne časopise sa radovima i biografijama Vajderovih poetičkih istomišljenika, opskurnih „pesnika-varvara“, te mu tako ulazi u trag.

Citat:

Pesma je neobična, ali ništa ne dokazuje, čak je i moguće da Vajder nije njen autor.

Sudeći po svemu, odustao je od literature.

Uprkos tome, njegovo delo živi, očajnički ( onako kako bi se njemu možda i svidelo ), ali živi. Neki mlađi ga čitaju, ponovo promišljaju, slede, ali kako slediti nekog ko se ne kreće, ko, izgleda sa uspehom, pokušava da postane nevidljiv.

Na kraju Vajder napušta Čile, više nego marginalne časopise u kojima su pod njegovim inicijalima ili nerodostojnim aliasom izlazile njegove poslednje tvorevine, radovi napisani preko volje, imitacije čiji smisao izmiče čitaocu, iako njegovo fizičko odsustvo ( zapravo, uvek je bio odsutna figura ) ne znači kraj spekulacijama, strastvenim čitanjima na koja njegovo delo podstiče.

Preporuka za čitanje, u smislu „ provetravanja biblioteke „

Autor:       Roberto Bolanjo

Izdavač:    IP Svetovi, Novi Sad

11.4.2008

komo

KOMO

Navike su zbilja gadna stvar, nekih ne možeš da se oslobodiš, neke ne možeš da poneseš svuda sa sobom. Skupe su. Sem radnih navika, naravno. Svuda se može nešto raditi, ako moraš, ili želiš. Ali ja nemam taj problem. Ne moram uopšte ništa da radim. Nigde. Imam problem s nekim drugim lošim navikama, ali sa radnim navikama nemam. Po svojoj prirodi, u Belađu sam mogao da se osećam kao kod kuće, jer sam i onako svuda mogao da se osećam kao kod kuće, jer sam i onako svuda mogao da se baš isto tako osećam. Po prirodi stvari, imao sam tu priliku, mogao sam da uživam. Nisam imao nikakve obaveze prema domaćinima, njima je jedino bilo drago kada svi večeramo zajedno.

Lako, pitko štivo Srđana Valjarevića kojim nas njegov junak vodi iz zblanutog,  sluđenog Beograda u mondensko letovalište na jezeru Komo.

Perspektivni pisac iz Beograda dobija „ ničim izazvanu „ , privlačnu stipendiju, poklon strane fondacije, da provede mesec dana u elitnom letovalištu. Usamljeni melanholik, kroz svoju prizmu vrsnog analitičara karaktera, opisuje čitavu plejadu likova, meštana i gostiju hotela, istovremeno nas uvodeći u prelepu prirodu oko jezera.

Knjiga je dobila epitet „ najčitanija u 2007-oj „. S pravom.

Preporuka za čitanje uz lake note.

KOMO

Autor: Srđan Valjarević

Izdanje: Samizdat, Edicija Busola

10.4.2008

pod tockom

POD TOČKOM

Ova potresna priča o odrastanju, sazrevanju i tragičnom kraju dečaka Hansa, svakako ne spada u najznačajnija dela nobelovca  Hermana Hesea, kakvi su genijalni Demijan, Igra staklenih perli ili Stepski vuk. Ali zato nekoliko poglavlja romana, smeštena u manastiru Maulbron su, zapravo, autobiografska sećanja romanopisca o sopstvenom vaspitanju i školovanju.

Kod Hesea, strogo vaspitanog u duhu verske tradicije i školovanog u ovom čuvenom teološkom seminaru, ovaj autoritativni i nakaradni sistem, izazvao je bunt i težnju da se oslobodi uticaja religije i jakih teoloških stega. Hese je iz škole pobegao, ali njegov junak Hans nije imao ni snage ni hrabrosti da jednostavno preskoči manastirski zid.

Hans na teološki seminar dolazi kao jedini predstavnik rodnog mesta, ispunjen nadanjima da će marljivošću, radom i disciplinom, opravdati ukazano poverenje. Njegov rad do samoiscrpljenja u ovoj sredini u početku kod nastavnika izaziva pozor, te ga svrstavaju u perspektivne. Ali, druženje sa buntovnim dečakom, pesnikom Hermanom, Hansa uvodi u neki novi svet. I kada se pred njega postavlja dilema: očuvati drugarstvo sa prokuženim Hermanom ili biti pokorni teološki kursista, on bira pa i po cenu sopstvene fizičke i umne propasti, drugarstvo i lojalnost prema Hermanu. Herman je njemu, skromnom provincijalcu, štreberu i bojažljivcu, odškrinuo vrata sveta novih, jasnih vidika. Ali, prolazeći put mučnih spoznaja da bi došao do sopstvenog identiteta, Hans gubi bitku i doživevši nervni slom, zauvek napušta manastirski krug. Povratak kući, mučan je i pun strahovanja kako da se pojavi pred ocem i pred strogim učiteljima koji su toliko polagali u njega. Strah od ružne sadašnjosti vraća ga u dane detinjstva, u dane koje nije proživeo i osetio u punoj lepoti. Rano prestareli dečak postaje mladić, bez sadašnjosti, ali i budućnosti. Melanholiju koja ga obuzima dopunjuje i prvo ljubavno razočarenje. Sve njegove patnje, strahovi i sramota skupljeni u jednu veliku mučninu, ukazuju mu na jedini put – put bez povratka.

Dirljiva, iskrena priča u kojoj svako može naći barem delić sopstvene istine i iskustva iz detinjstva i mladosti.

Preporuka za čitanje. Evo jednog citata koji se meni posebno dopada:

Nastavnici najviše zaziru od neobičnih pojava koje se ispoljavaju u biću rano sazrelih dečaka u ionako opasnom dobu mladalačkog previranja. Kod Hermana ih je izvesna genijalnost oduvek odbijala- između genija i učiteljskog esnafa odvajkada zjapi dubok jaz i profesori se oduvek gnušaju pojave takvih učenika u školi. Za njih su geniji nevaljalci koji ih ne respektuju, koji sa četrnaest godina počinju da puše, sa petnaest se zaljubljuju, sa šesnaest idu po krčmama, koji čitaju zabranjene knjige, pišu drske pismene sastave, povremeno podrugljivo zure u nastavnika, a u školskom dnevniku se pominju kao buntovnici i kandidati za kaznu zatvora. Učitelju je milije da u svom razredu ima posla sa deset notornih magaraca negoli sa jednim genijem, i kad se bolje pogleda on je u pravu jer njegov zadatak nije da obrazuje ekstravagantne duhove, nego solidne poznavaoce latinskog i računa i da od njih stvori čestite građane. Međutim, ko kome nanosi veću i težu nevolju, da li đak učitelju ili učitelj đaku, ko je od njih zapravo veći tiranin i gnjavator i ko od njih dvojice onom drugom kvari i skrnavi dušu i život – to se ne može istraživati bez gorčine i sećanja na sopstvenu mladost sa gnevom i stidom. Ali to nije naša stvar i ostaje nam uteha da rane kod istinski genijalnih brzo zarašćuju, da od njih postaju ljudi koji uprkos školi stvaraju zapažena dela i koje kasnije, posle njihove smrti okružene oreolom, učitelji potonjih pokolenja navode kao svetle i plemenite uzore.

12.3.2008

hobo

HOBO

U romanu „HOBO„ niski pisac Zoran Ciric daje uzbudljivu sliku mafijaskog podzemlja njegovog Nisvila, u kojoj pre svega, dominira svemocni glavni mafioza „gradski vezir„ Aca Baron, uz krajnju pokornost svih ostalih saucesnika i aktera. Slike „slihtanja“, poniznosti i brutalnosti smenjuju se i dopunjuju. Taj  besprekorno podmazani mehanizam surovosti nadilazi nivo obicne pristojnosti. Autor se cinizmom buni protiv sveta koga oslikava, a njegova pobuna je data kroz dramaticno pripovedanje glavnog junaka. Hobo je do guse utopljen u kaljugu podzemlja, a ipak se izdize, svojim poimanjem morala, visoko iznad njega. Hobo je gradski, urbani lik, slika danasnje izgubljene generacije nase tranzicione stvarnosti.

Autor Ciric je kazao da je roman "HOBO" napisan epskim stilom "dovoljno mracan, ali i sa izvesnom dozom heroizma".

Prema njegovim recima, "HOBO" je "epika koja hoda", dok je centralna tema romana "progresivni razvoj patologije kod knjizevnog lika koji robuje samurajskim i visokomoralnim kodeksima", a zapravo je rec o gubitku ljudskosti i to "spektakularnom gubitku ljudskosti".