Valjda je to kod mene tako, zato što sam nastao od ljudi koji su bili svoji pa sam i ja postao svoj.

I već svima znan moj Deda, za koga mogu da kažem da je bio moj učitelj života a ja sam ga sam odabrao, nije mi nametnut bio, niti se on nametao, bio je pre svega svoj.

Zatim, moja Mama i moj Tata, svoji na svome, živeli su kako su hteli.

U vreme kada su bili mladi, osnovali porodicu, moj Tata je bio privatnik.

Pedesete godine prošlog veka bile su jako teške za takav izbor. Iako je Tata mogao da dobije državnu službu pa čak i da nas odvede u Nemačku i tamo bude poštovani zanatlija on je izabrao da ostane svoj na svome.

Nije se po cenu lakšeg i boljeg života odrekao onoga  kako je učen i vaspitavan.

Išao je u crkvu, slavio  Krsnu slavu, Božić i Uskrs.

Nije bio trn u oku komšiluku, nije mu smetalo što  su oni izabrali drugi put. Nije se niko nikome nametao i sudio o tuđim postupcima.

Ako si dobar i dobro radiš, dobro će ti se vratiti.

Boraveći u selu, video sam kako teško žive ti ljudi. I o tome sam pisao više puta. I o tome i kako i koliko ih volim. Ostavili su duboku brazdu na mojoj ličnosti. A sa njima sam delio sve i žuljeve i hleb i radost i tugu.

Od njih sam naučio da život treba prihvatiti takvav kakav jeste, da je Bog dobar i da ga nikada ne treba pitati zašto je nešto uradio. On to najbolje zna. I ja se zaista, kada mi je bilo teško, nikada nisam pitao "Bože, zašto mi ovo radiš, kakav si to", već sam sebi rekao "ova muka ili je iskušenje za bolje ili sam ovo zaslužio".

Tako sam lakše podnosio muku i teret. Između ostalog, mislim da je to pravi razlog za naš pravoslavni post. Jačanje duha. Kada naučiš da trpiš, lakše je podneti muku. Nije život samo lepota i radost, ima pola i gorčine.

Verovatno se pitate, zašto ja ovo ovako naširoko. Ovo je uvod u nešto što bih želeo da podelim sa svim ljudima dobre volje. Sa ljudima dobrog srca. Ljudima koji žele da se izdignu iznad naše sive svakodnevnice.

Braćo i Sestre Srbi i Srpkinje, u teškoj smo situaciji. Naša zemlja je u velikoj krizi. A mi smo njeni žitelji. I ne možemo da očekujemo da nas to mimoiđe.

Trudimo se da budemo dobri, da se volimo i poštujemo.

Kada su došle devedesete prošlog veka, za nas Srbe došlo je vreme velikog iskušenja, vreme velikih promena, nažalost na gore.

Šta da kažem, svako je te godine živeo kako je znao i umeo.

Ja sam bio prilično spreman za tako nešto. Čvrst, svestan loše situacije, rešen  da zlo istrpim na svoj način. Istrpeo sam mnogo uvreda od ljudi koji nisu vredni da trpim od njih, ali ja sam im opraštao. Nikada se nisam prihvatio sumnjivih poslova, nikada nisam poželeo 'leba bez motike. Poštovao sam svakog i, ako sam bio u prilici, pomagao sam. Onda je sitnica bila velika, ali malo njih se te svoje sitnice lišavalo.

Mnogi su se hvatali za slamke. Jedna od tih slamki bila je crkva.

Odlazili su tamo i sve prihvatali zdravo za gotovo, a bez iskrenosti u srcu. I vidi, postajali su veliki vernici i počeli okolo da proklamuju  post, crkvenu službu,obavezan rukoljub svešteniku, slavu, Božić, Uskrs.

I da okolo kritikuju, zameraju i gnjave pošten narod. Recimo mene. Mene koji sam postio sa mojim seljacima još ihahaj, kada sam bio dete od desetak godina i pričešćivao se na Petrovdan u Čumićanskoj crkvi koja i nosi ime Sv. Petra i Pavla, pa posle pričesti sedeo sa njima u porti na letnjoj travi i doručkovao iz kotarica.

Takvi su meni prebacivali što ne postim, da sam jeretik itd. Oprosti im Bože, u neznanju su, molio sam se za njih i  nisam se ljutio na njih, a nisam se ni objašnjavao jer bili su ostrašćeni.

Sledeći put o novoj ostrašćenosti, recimo o ostrašćenosti politikom, koja je meni bila beskrajno smešna J)