Mimoilazite se u traženju, ljubav i TI, dok besomučno bežiš lavirintom uspomena i htenja gonjen strahom neotkrivenih, tek naslućenih visina čistog dobra.

     Mimoilazimo se u traženju, ljubav i JA, dok bespomoćno na tebi posmatram tragove tudjih ujeda, ožiljke nastale nekad i negde daleko od mene i mojih već bezubih usta.

     Mimoilaze se u traganju, ljubav i MI, ko dva rogata na brvnu od kojih ni jedno nema hrabrosti da popusti, jer ledenu vodu zala zna, pa nesmotreno srlja u prokop doživljenih osećaja, jer samo ume u mutnoj vodi da pliva.

     A mi, raspolućene suštine, oboje s krilima raskošnim, nemoćno opuštenim niz umorna pleća, njušimo vetrove promena, narogušeni i prenapeti, jer oboje znamo da leteti treba želeti, a ne znati..

Kočoperimo se u igri bez pobednika, sujetni u svojim htenjima. Gledamo se, nemirni, budućim danima složenim na puti bez povratka.

     Dok prolećno sunce topi višegodišnji led, i duše nam se zelene, spremne za mirisni cvat.. ili radosni let širokim prostranstvom ljubavi, bez granica.

Zrenje se, naposletku, dogadja postepeno, I tek primetiš da je otežalo to klasje na početku začetih plodova. Jer raste. Kao I mi. Dozrevamo, na radost naših silom pražnjenih trapova. Prirodni procesi se mogu zaustaviti samo silom. A sila zakon menja.. s prevelikim posledicama  za sve buduće godine.