"OSTRVO"

 

          

 

                 Ti si napustio ono što si želeo, ja ono što sam imala.

            Potrebni smo jedno drugome. Nas dvoje. Nikoga nemamo. Ni sebe nemamo.

            Gazim pustom stazom, ništa ne očekujem od sutrašnjeg dana, ni od kojeg dana više, samo je provalija i besmisao preda mnom. I strah.

Magla i Mjesečina

 

 

 

...A sad je on sjedio pod žiškom, i kosa mu je od zlata, i glas mu je od mekih šapata, i lice mu je čisto i mršavo, i oči drsko djetinje, i više nije važno šta je pričao ni šta mu se dogadjalo, već što se ona otima iz sebe i potire godine i život za koji je mislila da je prihvatila kao svoj jedini, i sa strahom diže brane koje je sa mukom podigla u sebi, sa strahom, da bujica ne odnese sve što je gradjeno, a opet sa slašću, da se oživi trenutak prošlosti.Svejedno šta će poslije biti, jer neće biti ništa, avaj, ništa biti neće, sve će ostati kako jeste, ali je bar otvorila prozor u ono što je bilo.I sluša samo njegov glas, tih je i muški nježan, strast drhti u njemu skrivena, otvara je svu do korijena, ne može više da se sakupi i vrati, vraćanje bi bila muka gora od smrti, on ne priča ono što ostali čuju već ono što ona zna, i samo je to lijepo, i samo je to važno, ni zašto ga više ne bi dala, ni s čim ga sad ne bi zamijenila, i sve ih ona izdvaja i briše, samo on je s njom, i samo njoj govori, i nije sitan, krupniji je, muškiji, i nije dječak, oči su mu modre ali ljepše, govori isto ovako, šašavo, miriše na grad i na elektriku, samo draže, jer govori o njoj i o sebi, i niko ne sluša pa možeš da kažeš šta ti padne na pamet, možeš da luduješ i da se smiješ, možeš i da plačeš, sad ne može da plačeš već stoji uza zid i , zatvorena za njih, , sluša daleki glas što žubori blizu nje,pretače se i vri kao izvorsko klokotanje, tad je prvi put osjetila slast tudjeg govorenja i milost tudjeg pogleda, davno je bilo a sve je u njoj živo i svježe, odakle ta svježina? kako se u njoj sve sačuvalo, bez njene volje, samo od sebe?...

 

...Mladić je ućutao i zatvorivši oči naslonio glavu na zid, zamoren toplinom i mišlju na noćno hodanje, kao dijete, lako mu je zaspati i lako se probuditi, lice mu je djetinje, ovako umorno i blijedo , spuštenih kapaka, bez očiju koje ga oživljavaju, pa ga sad nema kao maloprije, manje ga je nego kad govori, pričanje ga uvećava i obilježava, i sad se onaj davni nenadano oživljeni umanjuje u njenom sjećanju zbog ovog zaspalog, a nikakve veze nemaju, i samo je nešto pusto i muklo ostalo u njoj, ali se vratila u ovu sobu i ovu noć...

 

 

magla i mjesečina - m. selimović

 

objavila   -ff

...

 

 

"Bila je nekad jedna reka, i magle u njenim predvečerjima, i sunčev odsjaj na njenim širinama... Postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije..."

 

( "Derviš i smrt" )

"Ostrvo"

       "Ona je znala da nikog nema pored nje i da ga neće ni biti, znala je da će se sučeliti s gvozdenim zagrljajem ništavila, bez pružene tudje ruke, bez blage reči koja teši i vara...
       On u životu sve čini zbog drugih: oženio se zbog drugih, stiče društveni položaj zbog drugih, i vodi ljubav zbog drugih, i pravi se da vodi ljubav zbog drugih. A njemu samom ništa nije potrebno, ni ljubav, ni prijateljstvo, ni dostojanstvo. Možda mu ni život nije potreban zbog njega samoga".

                                            

...iz "Tvrdjave"...

 

"Leto se hladilo, a mi smo se krili mrakom, ne želeći da iko sazna koliko smo postali potrebni jedno drugome. A svi su znali.

Voleću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno?

Volećemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba."

 

"Tvrdjava"

"Govorio sam zato što je bila mesečina, što su se dve tanke, bele, ruke nežno savijale oko mene, što su zamišljeno a blago gledale crne detinje oči zrele devojke, što me slušala kako me nikad niko u životu nije slušao. Nisam to sebi objašnjavao, nije bilo potrebno. Znao sam samo da sam se zaustavio".

Žena...

 

"Žena je uvek zanimljiva kad je zaljubljena, tada je pametnija, odlučnija, ljupkija nego ikad.

Žena zna, žene uvek znaju, makar ništa ne bilo rečeno, i pre će pomisliti da jest nego da nije".

                                                                                   ( "Derviš i smrt")

 

Žena više voli nežnu reč, makar bila i glupa, nego pametnu, ako je gruba.

                                                                                         ("Tvrdjava")

 

Opet "Tišine"

"Postoji muka odlučivanja, kao i muka čekanja, a svijet je zatvoren i otkriva se tek kad uđemo u igru, kad ostvarujemo mogućnosti. Ni za jednu životnu stazu ne postoji vodič, svaka je neispitana, neponovljiva, zato je u životu avantura pravilo, a ne izuzetak, jer je putovanje kroz neispitane predjele, koje niko posle nas ne može ponoviti, sve se staze potiru, uvek se stvara nova konfiguracija, uvek se ukazuje drugi pejzaž, druga klima, za svakog posebno. Zato moram da budem svoj vlastiti vodič, prvi i poslednji putnik na putu kojim samo ja mogu proći."

"Ostrvo"

 

Potrebni smo jedno drugome. Nas dvoje. Nikoga nemamo. Ni sebe nemamo.

Tuga. Zato što smo siromašni srcem i lepim mislima. Eto, život sve više izmiče, mi smo se udaljili jedno od drugoga, reč toplu ne kažemo ni jedno drugome, ni drugim ljudima.

Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugome.

Trebalo bi da se vratimo prirodi i njenoj čistoti.

 

 

 

( kao prepoznavanje ...)

     

 

       Okrenula se prema meni. Uplashio sam se : ne bih mogao podnijeti njenu njeznost u ovom chasu. Ali ona je rekla :

     Da predjem u drugu sobu?

     Ne zashto?

    

     Iznenadilo me to pitanje, mozda zato shto sam ochekivao laznu paznju, neiskren poljubac, utjehe, milovanje za zaborav, a osjetio sam spremnost da uchini sve shto hocu. Zbog tih rijechi u kojima sam chuo odjek gubljenja, za koje je i ona znala, i zbog tihog nenametljivog razumijevanja, nestalo je u meni otpora.

     Naslonio sam obraz na njeno golo rame i osjetio kako me obuzima njeznost zbog utjeshnog mirisa kojim me zapuhnula topla kozha, zbog mekog pokreta kojim je obuhvatila moju glavu, zbog nje cijele, zhive, predane, shto je zaboravila svoju prevarenost i chekala me rasutog da me sastavi, da mi njeznoshtju odgovori na mrzhnju, koju nije mogla da ne osjeti.

 

Tishine

Ni haljinu...

 

Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići.

- Ti bi otišla?

- Otišla bih.

- Zato što me ne voliš?

- Zato što te volim.

Da sam imao kud, i da mi nije svejedno, otišao bih na bilo koju stranu sveta. I sad. Samo bih poveo voljenu ženu koju sam nenadno stekao.

 

            Meša Selimović,  " Tvrdjava"

Tišine

"Bezvoljno sam posmatrao pustoš u sebi, ne žaleći ni za čim.....Uspeo sam da se osmehnem.

 

- Jesi li ti devojka sa mirisom sena u kosi?

- Je l' postojala?

- Ne znam.

- Da li bi voleo da sam ja ona?

- Izgubio bih je.

- Ako bi je našao?

- Da. Ona je sve što hoću. Ima oblik svake želje.

- Nema svog oblika.

- Uvek je prisutna.

- Uvek odsutna.

- Ne možeš je uništiti."

 

Meša Selimović, Tišine

 

I dijalozi su mu fenomenalni.....

1.

 

Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

Ako ti nije stalo do nje, ne gubi vreme uzalud; ako te neće, nadji drugu; ako je voliš i ako te voli, otmi je.

Bila je lepa. To u ljubavi nije važno. Bila je nežno ljupka, a to je u ljubavi važno.

Bez tebe, više me bole tudje daljine, i prazni drumovi, i čudni snovi koje sanjam i na javi, a ne mogu da ih odagnam, bez tebe.

Krijemo ljubav, tako je i ugušimo. Šteta...

 

Meša Selimović, "Derviš i smrt"

Get a