Deci su pre svega potrebni roditelji koji su živi ljudi, stvarne osobe, koji izražavaju oseæanja i potrebe i koji ih neæe štititi od života niti biti njihove žrtve. Èesto je pitanje i uzrok mnogih braènih svaða: do koje bi granice brižni roditelji trebali popuštati i štititi svoju decu?
Kako bi se zdravo psihièki razvijala, deci su, uz puno ljubavi i pažnje, potrebne svakodnevne male frustracije iz kojih uèe kako savladavati prepreke u životu, kako doæi do onoga što žele, kako se utešiti kad nije po njihovom, kako uzeti u obzir druge ljude itd. Ako im to oduzmemo i ako zadovoljavamo svaku trenutnu njihovu potrebu i maksimalno izbegavamo svaku moguænost da budu uznemirena i frustrirana, oduzimamo im vrlo dragocene i vredne prilike da nešto nauèe.

Podreðujuæi sve, pa èak i vlastite potrebe svojoj deci, može se dogoditi da ih nauèimo neke stvari koje nismo želeli - npr. da su uvek na prvom mestu i da drugi ljudi nisu važni ili, pak, ako uèe od nas kao modela, da je u redu podreðivati se drugima i ne zauzeti se za sebe.
Ponekad roditelji mogu zaista preterati u podreðivanju svog života potrebama dece. Neki urede stan poput vrtiæa, svaka je prostorija igraonica, i sve je prepuno igraèaka.

Je li moguæe da otežavamo razvoj svoje dece oèekujuæi premalo, a dajuæi previše - previše igraèaka, previše im pomažuæi i mešajuæi se u to kako æe se ponašati. Pri stalnoj težnji da ih zaštitimo od nevolja, sputavamo njihovu priliku da se pripreme za svet odraslih. Ne dajuæi im odreðene granice, smanjujemo moguænosti razvoja liènosti naše dece. Sve je više roditelja koji ne znaju svojoj deci reæi NE jer se boje da æe ih, ako to uèine, manje voleti.
Ne može se sa sigurnošæu utvrditi jesu li danas deca "razmaženija" nego pre, ali u jednom istraživanju na velikom uzorku roditelja, njih èak 60 posto izjavilo je da su njihova deca prilièno razmažena. Mnogi roditelji kažu kako žele otvorenu komunikaciju, a ne diktatorska pravila. Žele svojoj deci do odreðene mere biti prijatelji. Ali ponekad ta želja ima visoku cenu: nemoguænost postavljanja granice kad je  potrebna detetu.

Roditelji danas imaju mnogo više prilika razmaziti svoju decu nego pre. Danas roditelji mogu posvetiti više pažnje svakom detetu - i više im priuštiti.
Oni proseènih primanja svojoj deci mogu priuštiti televizor u sobi, vlastitu telefonsku liniju i mobilni. Gledano iz perspektive deteta, svet se poèinje okretati oko njega. Oèekuje od roditelja da mu sve to obezbedi. Još jedan velik problem jeste stalna odsutnost roditelja zbog prevelike zaposlenosti i zauzetosti. Roditelji se zbog toga neretko oseæaju krivima pa deca mogu zatražiti šta god žele, a roditelji æe im to dati kako bi to malo vremena kad su zajedno sve bilo savršeno.

Jedan oèigledan, ali i težak naèin da se izbegne štetna popustljivost, je postavljanje èvrstih granica. Znaèi dati deci razumna, ali èvrsta pravila i strukturu te ih se pridržavati. To ukljuèuje i uèenje dece prihvatljivim naèinima oslobaðanja frustracija koje mogu oseæati. Pitanje postavljanja granica oèigledno se pojavljuje od vremena kada dete poène puzati, a to može biti jako teška promena.
Iako se èini teškim, postavljanje granica jedan je od najveæih naèina izražavanja roditeljske ljubavi. U užurbanom ritmu u kojem živimo roditelji èesto popuste jer je to jednostavnije i brže za njih. No, to uzrokuje probleme kasnije. Ako je detetu jedan dan nešto dopušteno, a onda za to isto drugi dan bude kažnjeno, ono ne zna gde su granice i dokle može iæi. Takoðe, posao roditelja je da nauèe decu biti strpljivom i èekati nagradu.

 

Postoji i fenomen roditeljske ljubavi koji bismo mogli nazvati "uklanjanje svih teškoæa". Najpre poèinje sa sitnicama. Dete uèi da  hoda, ali roditelji ga i dalje nose. Hrane ga, iako ono pokazuje želju da to èini samo. Ono što bi mogli uèiniti umesto toga je da, kad dete pokaže želju za više samostalnosti, ohrabre ga u tome i na taj naèin grade oseæaj samopouzdanja i vere u vlastite sposobnosti.
Kako dete odrasta, važno je dopustiti mu da iskusi posledice svojih grešaka. Današnji roditelji èesto uveravaju svoju decu da, šta god uèine, nije pogrešno. Manifestuje se, npr., tako da brane svoje dete koje je istuklo nekog u školi ili oštetilo tuði predmet, odbijajuæi prihvatiti odgovornost za to. Deca tako propuštaju priliku da nauèe nešto iz odreðene situacije.

Mnogi roditelji pogrešno smatraju da ne mogu biti bliski sa svojim detetom i istovremeno misle da ne mogu postaviti granice. To nije taèno – šta više, jasne granice i otvorena komunikacija održavaju odnos iskrenim i bliskim.
Kad dete insistira na tome da gleda video ili poèinje moliti za lizalicu baš pre ruèka, zapitajte se šta želite da ono nauèi iz toga. Želite li da nauèi da uvek može dobiti ono što želi ako to dovoljno uporno traži?

Nemojte prevideti korist od obavljanja svakodnevnih kuænih poslova. Neki roditelji zaboravljaju da se odgovornost uèi. Oni veruju da æe, kad deca odrastu, sama od sebe to postati ili da æe ih u školi to nauèiti. Ali deca trebaju, prema njihovim sposobnostima u odreðenoj starosti, malo po malo preuzimati na sebe odreðenu odgovornost. U suprotnom, mogu poèeti smatrati da se od njih ništa ne sme tražiti.

U mnogim sluèajevima oèevi i majke zbog vlastite teške prošlosti žele deci priuštiti sve što sami nisu imali ili ih žele zaštititi od bolnih emocija koje su nekad davno sami osetili na svojoj koži. Tada u suštini sami sebi postajemo roditelji kroz našu decu. Deca uglavnom oseæaju na svojoj koži kad roditelji ispravljaju vlastitu prošlost.

Adolescenti èiji su roditelji previše popustljivi i koji ugaðaju svim njihovim željama, po pravilu u školi prolaze loše i èešæe uzimaju droge i alkohol, za razliku od onih èiji roditelji podstièu u njima samostalno i odgovorno ponašanje kao stalne smernice u odgajanju.

Jeste li previše popustljiv roditelj?

Neki od znakova u ponašanju deteta koji vam mogu pomoæi da procenite jeste li previše popustljivi:

• Dete plaèe ili iz besa baca stvari dok nešto ne bude po njegovom. Ovakav ispad besa je normalan u drugoj ili treæoj godini, ali ne i kad dete navrši petu ili šestu godinu
• Dete ima problema u zadržavanju prijatelja i igranju s drugom decom. Deca kojoj se previše popuštalo imaju teškoæe s poštovanjem tuðih oseæanja, zbog èega ih vršnjaci ne prihvataju. Kad vaše dete preraste puzanje, obratite paznju na to kako deli stvari s drugima, kako vraæa tuðe stvari, i kako napreduje u drugim socijalnim veštinama.
• U vašu kuæu jedva mogu stati sve igraèke, a ono i dalje traži još. Pouèite dete da ne može dobiti uvek što poželi.
• Dete oèekuje da za njega uèinite neke stvari koje može i ono samo. Zapitajte se, èinite li stvari za koje je vaše dete dovoljno veliko da ih uèini samo? Roditelji èesto nisu svesni svih sposobnosti svog deteta.

Oseæaj krivice - kad je u redu da kažete "sad je dosta!"

Zamislite situaciju u kojoj vas dete èetvrti put u sat vremena poziva na posao s pitanjima šta da radi, ili hoæe li ga pojesti èudovište iz ormara. Nakon što provedete sate na telefonu, možda se na kraju izvièete: "Zbilja ne znam šta da više uèiniš. Suoèi se s tim i prestani me zvati!" Prekipelo vam je i viknuli ste...  U istom trenutku  javlja se dobro poznati oseæaj krivice, koji u vama izaziva želju da opet što pre popustite.
Šta bismo trebali uèiniti u situaciji poput ove? Nema jednostavnog odgovora - svaki je dan odgovor drukèiji. Koncept superroditelja - biti sve i uèiniti sve - zaista je iscrpljujuæi i ima veliku cenu.

Budimo svesni toga da postoje dani kad sve možemo i dani kad nam ništa ne ide od ruke. I to je jednostavno tako. Svaki dan donosi nove i izazovnije životne krize u kojima je potrebna roditeljska mudrost. Neki put se oseæamo dorasli krizi, a ponekad ne uspevamo.
Važno je znati da nema savršenih roditelja, i da takvi uostalom deci i ne trebaju. Deci su potrebni, recimo to tako: "dovoljno dobri roditelji", a pre svega roditelji koji su živi ljudi, stvarne osobe, koje izražavaju svoja oseæanja i potrebe i koji ih neæe štititi od života niti biti njihove žrtve. Možda su neke od najvažnijih lekcija koje možemo nauèiti decu: uživati u životu i prihvatati sebe sa svim svojim manama.